Predaj se, srce moje.
Dosta smo se borili.
Nek se moj život zaustavi.
Nismo bili mlakonje,
Uradili smo što smo mogli.

      Ove stihove Anrija Mišoa Jovan Hristić je preveo, a danas mi se čini da ih je i sam mogao napisati. Otkako sam, u četvrtak u podne, čuo da se, u četvrtak ujutro, u bolnici u Sremskoj Kamenici, Vavino umorno srce definitivno predalo, i smirilo se, nisam naslutio samo jednu, nego nekoliko praznina. Tek sad, kad je odsutan, primetiće se gde je sve bio prisutan, i šta je sve stigao da uradi, Vava Hristić.
       Tragovi njegovog rada vide se svuda: u retkim i tankim, ali osobenim, knjigama njegovih pesama; u njegovim isto tako retkim, ali rafiniranim, prevodima pesama Eliota, Mišoa ili Renea Šara; na scenama naših pozorišta, na kojima su se smenjivale njegove drame; u zvezdanim godinama nekadašnjeg NOLIT-a u kome je bio jedan od najsjajnijih urednika; u Sterijinom pozorju, na Fakultetu dramskih umetnosti, u Matici srpskoj i Srpskoj književnoj zadruzi. Vava je bio i predsednik Udruženja književnika Srbije, u vreme kad je ono još bilo reprezentativna institucija. Smrt ga je zadesila na delikatnom položaju predsednika Srpskog PEN centra...
       U celom tom obimnom i raznovrsnom delovanju posebno mesto zauzimaju njegove pozorišne kritike i hronike, i brojne knjige njegovih eseja. Pozorišne kritike, koje je godinama, iz broja u broj, objavljivao u časopisu “Književnost”, skupljene u četiri knjige, ostaju kao dragoceno svedočanstvo o decenijama našeg pozorišnog života, i kao nesvakidašnja zbirka lucidnih analiza drama, režija, likova, glumačkih i ostalih kreacija. Što se eseja tiče, upamćeno je da je Mihiz jednom rekao, a zna se da je taj sud i sam Vava kasnije prihvatio, da je esej književna forma koja najviše odgovara njegovoj prirodi, njegovom specifičnom talentu i njegovom načinu izražavanja. Na esej ga je, očito, upućivala i njegova nesvakidašnja erudicija, kojom se on služio na način pravog erudite: prirodno i neupadljivo.
       Za Vavin analitički postupak je karakteristično to što je on jedno delo (književno, pozorišno, filozofsko) gledao pre svega u njegovim prirodnim konstelacijama i perspektivama. I što je svoje sudove i ocene donosio oslobođen od bilo kakvih predrasuda. Upravo to mu je pomagalo da demistifikuje mnoge mistifikovane ličnosti, pojave i događaje. Podsećam, na primer, na ono što je on pisao o Artou, ili o pozorišnoj avangardi, ili, naročito, o onom za nas presudnom sukobu između modernista i tradicionalista. Istorija naše novije književnosti je taj sukob ocenila kao “početak oslobađanja od ždanovizma”, dok ga je Vava, dokazujući da je politički aspekt tog sukoba bio pretežniji od estetskog, ocenio upravo obrnuto, kao “poslednji recidiv ždanovizma kod nas”. On je demistifikovao i naše čuveno “otvaranje prema svetu”, do koga je došlo posle našeg izgnanstva iz raja socijalističkog lagera: on tvrdi da nam je, posle tog otvaranja, “velika umetnost dolazila tek pošto su bile preduzete sve mere ideološke predostrožnosti, dok je šund imao slobodan prolaz”... Kavez je bio otvoren, ali je na izlazu iz njega postavljena nova klopka.
       Posle Vavinih analiza i zaključaka, sve o čemu je pisao premeštalo se na nova mesta, bilo da se radi o mestima na vrednosnoj lestvici, bilo da se radi o mestima u sistemu značenja. Njegovi sudovi su bili lični, u tom smislu što su bili zasnovani na slobodnom ličnom uvidu u sve, na ličnom iskustvu, znanju i uverenju. Njegovi sudovi su ponekad bili neočekivani, ponekad iznenađujući, nekad nekome čak i neprijatni, ali su uvek bili dokumentovani i ubedljivi. I uvek uvažavani. Čak i u svetu najveće osetljivosti, u svetu pozorišta. Vavi se verovalo, ne samo zato što se verovalo u njegovo znanje i ukus, nego i zato što se verovalo u njegov moral.
       Svoje analize i sudove Vava je saopštavao u tekstovima koje podjednako karakterišu prirodnost, jednostavnost i ubedljivost. Nikakve šmire, nikakve afektacije, nikakve koketerije. Kao što se verovalo njegovom znanju, ukusu i moralu, tako se verovalo i njegovom stilu.
       Bilo šta da je radio, i bilo o čemu da je pisao, Vava je poštovao iste principe i vrednosti. Doslednost vidim kao jednu od njegovih velikih vrlina. Pri tom mislim na onu doslednost koja se podjednako ispoljava i dokazuje svuda, i na svim nivoima: i na pijaci i u crkvi, i u životu i u literaturi. Svoju ljubav, na primer, prema jednom od četiri osnovna elementa, vodi, Vava je dokazivao i svojom poezijom, i svojom filozofijom, i svojim članstvom u Beogradskom plivačkom klubu. Kao pravi učenik Talesa iz Mileta!
       Od danas, Vavinom delu više ništa neće moći da bude dodato. Ono je, od danas, definitivno završeno. Neće se pojaviti nikakva nova pesma, ni novi esej, ni nova drama. Ali će nam se mnogi njegovi stari tekstovi otkrivati na nov način, i sa novim značenjima i porukama. Njegovu antologijsku pesmu “Fedru”, na primer, napisanu davno pre naših poslednjih nesreća, možemo čitati i razumeti i onako kako nam nije padalo na pamet da je čitamo onda kad smo je videli prvi put: kao žalosni rezime naših pokradenih života. Poznati stihovi: “Živeli smo u vremenima sasvim očajnim. Od tragedije/pravili smo komediju, od komedije tragediju”, danas, posle nedavno završenih ratova, imaju neka značenja koja pre tih ratova nisu imali.
       Vava nikad nije bio pesnik dnevnog i političkog života. Da li je možda izuzetak ona njegova poznata replika na Kavafija: “Varvari su varvari, i nisu nikakvo rešenje”? I jeste, i nije. Jeste, jer ta replika nesumnjivo sadrži i političke konotacije, pogotovu u vremenu u kome se država nije ustručavala od saradnje sa kriminalcima i mafijom. Nije, jer je ta replika formulisana sa pozicija kulture. Država možda i može opstati kao država, ali kultura sigurno ne može opstati kao kultura ako bi rešenja tražila u kompromisu sa kriminalom i varvarima.
       Ostavljao nam je Vava i neke direktnije opomene i upozorenja. U “Trima ratnim pesmama” je video da “mrtvi ustaju, ubijaju žive”, video je da “davne mržnje nisu zaboravljene: samo su čekale svoj čas”. U pesmi “Poznaj samog sebe” ukazivao nam je na “čudovišta koja krijemo u sebi”, ali mi u sebi nismo videli nikoga osim anđela: kao i obično, čudovišta su bila u drugima. Vava nas je, na svoj nenametljivi način, upozoravao, ali sam siguran da, kao što nije imao nikakvih predrasuda, nije imao ni nikakvih iluzija. Bio je previše mudar da bi se ponadao da će neko to čuti i tome se odazvati. Uvek su mi se činile nepodnošljivo licemernim tirade o “ulozi pisca u društvu”, pogotovu kad se radilo o nepismenom i polupismenom društvu, kome je do pisaca i knjiga stalo kao do lanjskog snega, a koje ni onda kad je pismeno nije raspoloženo da arči vreme na takve besposlice.
       Vava je umro juče, u poslednjem danu proleća. Danas, kad ovo pišem, počinje leto, godišnje doba koje je on, sa strašću okorelog mediteranca, slavio kao vrhunski, “zlatni čas postojanja”. Dok ovo pišem, oko mene gori i sija najduži dan godine. A meni u sećanje dolaze Vavini davno napisani stihovi, koji mi zvuče kao da nam ih je upravo juče, odlazeći, umoran od varvara, uputio iz Sremske Kamenice:
       Došlo je leto, dosta mi je svega, i odlazim na pusto ostrvo,
       Sa svojim Homerom u rukama, da drugujem sa bogovima i herojima.
       21.jun 2002.
      
       LjUBOMIR SIMOVIĆ