Padnem kao pokošen i počnem da urlam, svi sa klupe dotrče da vide šta je to sa mnom. Kažem: Strašno mi je! Toliko dobro igram da su mi se noge pomešale

      Slavili smo ga i hvalili. Grdili ga, oštro kritikovali, odricali ga se! Ali smo ga uvek voleli... Zapisao je o Dragoslavu Šekularcu jedan drugi as, velikan sportskog novinarstva Ljubomir Vukadinović.
       O Dragoslavu Šekularcu se, uglavnom, sve zna. Suvišno je ponavljati brojne pohvale o njegovom fudbalskom umeću. Mnogi ga smatraju našom najvećom fudbalskom zvezdom svih vremena a zasigurno zauzima drugo mesto među “Zvezdinim” zvezdama. Posle Rajka Mitića i pre Dragana Džajića. Slede Pižon i Piksi. Maestro je rođen 8. 11. 1937. u Štipu. U prvom timu “Crvene zvezde” debitovao je 6. marta 1955. i za njega odigrao 375 utakmica, postigavši 119 golova. Dres reprezentacije oblačio je 41 put (šest golova). Posle Svetskog prvenstva u Čileu 1962. uvršten je u reprezentaciju sveta. “Kakva klasa, kakva lakoća u tehnici!”, pisao je o njemu ugledni “Frans fudbal”. Kao trener prošao je sve svetske meridijane, da bi “Zvezdi” 1990. doneo duplu krunu. Zatim se ponovo otisnuo put Australije... Posle rada u “Obiliću”, smatra sebe penzionerom. Čest je gost kladionice “Zona”, kraj “Partizanovog” stadiona.
      
       ČIKA MITKE: Imao sam sreću da moj otac iz Čoke dođe u Beograd 1948. I da me na poljančetu Druge muške gimnazije zapazi Singa, fotoreporter “Sporta”. U to vreme “Zvezda” je vršila selekciju talentovanih klinaca po školama, i ja nisam prošao. Mada sam po pitanju fudbala bio glavni u školi. Primili su Zorana Petrovića umesto mene, kasnije reprezentativca u odbojci. Singa me je prijavio kod legendarnog čika Mitketa Milojevića koji je vodio podmladak “Zvezde”, video je kako igram i ispravio je grešku. Posle mi je bio i otac i trener, vodio me kroz fudbal i ostao prisutan u mojoj karijeri sve do svoje smrti. Bio je jedan od onih trenera koji su umeli da nas uče da zaista volimo fudbal, i da u životu treba biti pošten. Bio sam prilično problematično dete i mislim da je on doprineo da me ulica ne zavede. Na neki način odužio sam mu se svojom ljubavlju i poštovanjem, bio u mogućnosti da mu i nešto poklonim. Ali sve je to malo u odnosu na ono što je učinio za mene.
       Vrlo brzo sam napredovao, mada su me kao nedisciplinovanog bili izbacili iz podmlatka. Dogodilo se da je prvi tim “Crvene zvezde” gostovao u Južnoj Americi, ostao je da igra drugi tim: Miljanić, Milin, Tumbin... I morali su da me stave u taj tim, s tim da me strogi trener Boško Ralić prevaspitava. Na prvoj utakmici tražio je, da se kao nedisciplinovan igrač presvlačim poslednji. Učinio sam to i bio najbolji na terenu, utakmicu je pratilo 300 gledalaca. Na sledećoj utakmici moju igru došlo je da posmatra 1 500 ljudi. Usred zime, bio je januar. Opet sam se presvlačio poslednji. Potom je došlo 15 000 ljudi, prvi sam se svukao a da nisam pitao trenera. Kad se “Zvezda” vratila sa turneje, trener Ćirić me je stavio u prvi tim i više nisam izlazio iz njega.
      
       BORA KOSTIĆ: Naročito su me voleli igrači Jova Cokić i Laza Tasić, govorili su: Slušaj, Šeki, uzmi jednog starijeg igrača da te vodi kroz život. Daj mu 20 odsto od zarade i bićeš bogat čovek! Međutim, dođem kući, pomislim: ...im materina, ovi matorci hoće da me opljačkaju. Kasnije sam shvatio da su bili u pravu. Da sam ih poslušao, pet puta bolje prošao bih u životu. Često za sebe kažem: Imao sam glupu glavu i pametne noge.
       Nisam bio konkurencija Rajku Mitiću; bio je na zalasku, imao je 37 godina, ja 17. Kratko sam igrao sa njegovom generacijom. Verujem da bih imao više uspeha da sam igrao sa svojom generacijom. Polako bih sa njima išao deset godina, kao što su to činili Rajko i Džaja. Zato su i postali velike zvezde, razviješ se kao igrač i publika te zavoli. U to vreme kostur tima se nije menjao po pet godina, publika zna koga ide da gleda. Danas, čim se neko ispili, prodaju ga.
       I danas cenim Boru Kostića sa kojim sam igrao u tandemu. Bio je zadužen za golove, imao je strašan šut, osećaj za centaršut i dodavanje, odličan slobodni udarac. Centrirao sam mu ili se vrteo oko šesnaesterca, padao; i on bi iz slobodnih udaraca davao golove. Bili smo strahovit tandem, kad se sretnemo, zezam ga, kažem: Od onih hiljadu i dvesta golova koje si dao, moji su hiljadu. Nemoj da se sekiraš, nikome to ne pričam!
       Ostao je taj naš duh, bez obzira na vreme. Tada je fudbal bio umetnost, danas je biznis. Bilo je to vreme drugarstva, zezanja; u stvari, međusobno smo se voleli. Sada to deluje smešno, sada svi gledaju kako da maznu veliku lovu, sve se pretvorilo u novac. Tvrdim da je poenta u životu: sačuvati dušu. Verujte, ja sam veoma osećajan čovek, mada se, možda, po mojoj faci to ne bi reklo. Ljudi uglavnom imaju pogrešnu predstavu o meni: on je kockar i švaler! U stvari, ja samo volim društvo i veoma malo mi treba da budem srećan.
      
       TRI BISERA: Verovatno postoji statistika o mojim golovima, ali ja sam fobičan prema statistikama i svakoj papirologiji. Uvek sam živeo za danas, nemam isečke iz novina, niti čuvam fotografije iz slavnih dana. Postoje tri bisera u mojoj karijeri, prvi je gol koji sam dao Korejcima. Njihov igrač je proleteo pored mene, legao sam na leđa i volejom šutnuo loptu. Stadion se ućutao, mislio sam da sam promašio gol, odjedanput je sve zagrmelo... U sećanju mi je i jedan dribling protiv “Dinama”, uštopovao sam loptu i prebacio je Šanteku preko glave, a da ovaj to nije ni primetio. Ostao je da gleda u travu. Zezam ga, kažem: Kad dribla Šeki, postoje dve lopte, jedna gore, jedna dole! Treći biser je igra protiv Urugvajaca na Svetskom prvenstvu u Čileu 1962, tukli smo ih sa 3:1. Verovatno se retko dešava da protivnički igrači na ramenima iznose pobedničkog, kao što se to meni desilo. Stavljen sam u idealan tim tog Svetskog prvenstva.
       Svakakve vragolije izvodio sam na terenu. Recimo, padnem kao pokošen i počnem da urlam, svi sa klupe dotrče da vide šta je to sa mnom. Kažem: Strašno mi je! Toliko dobro igram da su mi se noge pomešale. Pa, uplašio sam se... Jednom sam, da bih pokazao publici da niko ne može da me drži, trčao deset metara u jednu stranu, pa deset u drugu, protivnički igrač, siroma, trči za mnom. Onda sam se popeo na tribinu i seo, ovaj me čeka na atletskoj stazi, publika se valja od smeha.
      
       ŠEKI, MAJSTORE: Bio sam vezni igrač na sredini terena, imao sam dobru tehniku, igrao i levom i desnom nogom, teško me je bilo držati. Mislim da bi mi odgovarao današnji fudbal. Najbolje partije davao sam kad smo igrali sa snagatorima Nemcima i grubim Englezima. Pošto sam duhovit i maštovit, pravio sam ih smešnim. Često sam sebe zamišljao kao toreadora, borim se sa bikovima. Samo ih propuštam... Sad, ako me neko od njih nabode, odoh ja. Ali, male su im bile šanse. Od igrača, nećete verovati ko mi je bio opasan protivnik - Ristić iz beogradskog “Radničkog”. Na jednoj utakmici nije mi dozvolio da pipnem loptu. Onda je počeo da se hvali po novinama, da je streptomicin za Šekularca. Posebno sam se pripremio za sledeću utakmicu s “Radničkim”, i počistio samga.
       Znate, samom sebi bio sam najveći protivnik; ne spavam dve noći, igram karte i dođem pravo na utakmicu. Lupi me lopta u glavu, zvezde samo lete. A ne smem da kažem o čemu se radi, još će da me kazne.
       Velike scene bile su inspiracija za mene; što je bilo više publike, više sam davao od sebe. Danas ne bih mogao ni da potrčim, izgledao bih smešno. Kakav je to glumac u praznom pozorištu ili pevač u praznoj sali? Strašno sam voleo da budem popularan, da mi svet kaže: “Majstore! Silo!” Kad dobro odigram utakmicu, posle zaređam po svim beogradskim kafanama. Voleo sam da me tapšu, da mi govore: “Al’ si odigrao! Kakav dribling si napravio!” Kad igram slabo, odmah legnem da spavam, ne izlazim iz kuće. Popularnost i slava činili su me srećnim. To je droga. I dan-danas, imam 64 godine, a znaš kako mi je milo kad me na ulici prepozna neki klinac: “Eno ga Šeki!” Da su meni na stadionu skandirali: “Šeki - napolje” ja to ne bih preživeo, umro bih istog časa na licu mesta.
       Uživao sam u slavi. Bio sam glavni i sve se vrtelo oko mene. Izađem iz autobusa, ljudi na ulici krenu za mnom. Izlaze žene sa papilotnama, da me vide. Jednom, dođem u Crnu Goru i sad, hoće da me upozna neki narodni heroj: “Dovedite Šekija!” Gore u sobi igram karte, jedva su me naterali da siđem. Ja u kratkim pantalonama, u klompama (prvi sam ih nosio u Beogradu), sa natučenim kačketom. Narodni heroj, zgranut, očima ne može da veruje: “Viđe, viđe! Ja mislio brdo, a on jado!” On je tako zamišljao Šekija, kao neko brdo.
       U Beogradu je postojao samo jedan semafor, kod Londona. Saobraćajcu dam karte za utakmicu i zamolim ga, da kad se pojavim sa ženskama, zaustavi saobraćaj i propusti nas na crveno svetlo. Tako se i dogodilo, ove dve ženske vrište, ne mogu da veruju: “Jao, Šeki prolazi kroz crveno svetlo!” Možda to sad neko ne razume jer ima hiljadu semafora, ja sam imao samo jedan, a onda, moraš da budeš interesantan.
      
       MLADOST-LUDOST: Na Svetsko prvenstvo u Čile otišli smo mesec dana ranije, trenirali, imali strašan tim. Po kvalitetu, mogli smo da budemo prvaci sveta. Međutim, kad smo došli u polufinale, naše rukovodstvo se raspalo. Tito je održao neki opasan govor u Splitu, ispostavilo se da ne možemo da dobijemo ni po 50 dolara premije. Nastala je svađa između rukovodstva i igrača, u presudnim momentima pripreme igrači su odlazili u barove i diskoteke. Nastao je raspad sistema. Meni ta premija nije bila bitna, ali starijim igračima jeste. Jusufiju, recimo. Ni sreća nas nije pratila, ni protiv Čeha, a ni na utakmici sa Čileom, za treće mesto. Tako smo bili samo četvrti na svetu. Danas bismo za takav plasman dobili po nekoliko stotina hiljada maraka, ali šta ćeš, bilo je takvo vreme.
       Kad smo se vratili sa prvenstva, navijači su me nosili od Zemunskog aerodroma do Terazija. Trebalo je da budem proglašen prvim igračem Evrope, ali-ali, devojci sreću kvari. Na jednoj utakmici u Nišu, udario sam sudiju Tumbasa. Bio me je izbacio iz igre. “Šta misliš, ako si Šekularac!?” Pođem u svlačionicu, i, mladost-ludost. A nije ni trebalo da igram na toj utakmici. Otišao sam na boks meč i za opkladu se popeo na jedno brdo u Nišu. To je video Aca Obradović, kaže: “A, igraćeš ti sutra!” Sutradan je bilo 1:0 za Nišlije, pa 2:0, bila je nervozna atmosfera i ja napravim glupost. Dobio sam zabranu igranja 18 meseci, upravo kad sam bio u najvećoj formi. Tumbas je jedini čovek kome nisam oprostio; bio je teško bolestan i zvao me da se vidimo i pomirimo. Nisam otišao, jer mi je upropastio karijeru. A trebalo je da odem, to me dan-danas tišti. Trebalo je da mu oprostim... Ali, bio sam mlad i šašav. Danas, kad sam i sam bolestan i kad sam shvatio život, rado bih to učinio.
       Ukupno sam zaradio 40 meseci kazne. Sad kad razmišljam, imam utisak da su se iživljavali na meni. Stvarno sam tragičar! U vreme mog odsustvovanja, “Crvena zvezda” gledala je u leđa “Dinamu”. Kad sam se ponovo pojavio, na utakmici sa “Novim Sadom”, došlo je 40 hiljada navijača, na tada novu “Marakanu”. “Zvezda” je pobedila sa 6:1. Kolo preokreta u martu 64. Bila je to odlična “Zvezdina” ekipa: Stojanović, Durković, Jevtić, Melić, Čop, V. Popović, Džajić, Maravić, Prlinčević, Šekularac i Kostić.
      
       KOLUMBIJA: Iz “Zvezde” sam otišao u “Karlsrue”, sa 28 godina. I to je bila greška, veliki fudbaler treba da ide u veliki klub. Menadžeri su me ubedili: “Karlsrue je tako lepo mesto!” Odvedu te k’o ovcu, prodaju te kao ovcu, potpišeš kao ovca. U “Zvezdi” nije bilo love, tamo sam dobio 430 hiljada maraka. U vreme kad je automobil koštao dve hiljade maraka. Daju mi ček, odem u banku - daju mi knjižicu... Sve imam utisak da su me izradili, ne osećam da sam dobio lovu. Onda se pojavljuju tetke i stričevi, pola sam razdelio, pola ostavio u Baden-Badenu... Samo me je Bog sačuvao od propasti, bar sam kupio stan. Radio sam sve suprotno od Nemaca, čašćavao, trošio. Sednem u “mečku” i odem da gledam “Zvezdu” u Ljubljani. Ali, umalo da me pojede nemačko sivilo. Tek u Kolumbiji vratio sam se u život, bio popularniji nego u Beogradu. Nekoliko godina igrao sam vrhunski fudbal, pod stare dane.
       Imao sam ogromnu slavu, mogao da radim šta hoću, ali finansijski sam pogrešio. Tri godine igrao sam za 120 hiljada maraka, u Evropi bih za to vreme igrao za milion maraka. Nije tada novac bio u mojoj glavi, nisam ga vrednovao. Klima me je povratila, potpuno sam prezdravio sve povrede i oslobodio se išijasa, doživeo drugu mladost. A imali su i dobar fudbal, to su uglavnom timovi sa argentinskim i brazilskim igračima. Strašno me je publika volela, četiri godine mog raja. Ponovo slava, sve se vrti oko tebe, a fenomenalna zemlja, dobra za život. Imaju lepe žene, ljubazni su prema strancima, imaju dušu. Dođem ovde na dve nedelje, posle tri dana bežim nazad, toliko mi je tamo bilo lepo. Ali, dogodila se tragedija. Posle sudara sa drugim automobilom, moj auto je naleteo na dete...
      
       BRZO I SLATKO: Posle sam igrao u Francuskoj, godinu dana. Onda sam se vratio ovde i bio pomoćnik Stankoviću, pa sam postao prvi trener “Zvezde” i osvojio duplu krunu 1990. Onda sam otišao u Meksiko, u njihov najveći klub “Amerikan Kali”, pa sam proglašen trenerom godine u Australiji... Imao sam lep trenerski život, mako taj posao nije zahvalan. Zavisiš od 11 momaka, od toga da li su otišli da spavaju, ili su otišli sa nekom ženskom, ili igraju poker i piju. Mada, i danas tvrdim da su igrači sve - trenera ima k’o pleve.
       Nisam bio najuren ni iz jednog kluba, a to je velika stvar. Svuda sam ispoštovao ugovor, čak sam ponegde bio i kukavica. Takav sam tip, čim zaradim 200 hiljada dolara, mislim da sam uhvatio boga za bradu i - vraćaj se! Sad se kajem; da sam zaradio milion dolara, ne bih morao da razmišljam o budućnosti. Jednog dana može da se desi da mi Bog ne pošalje spasonosni padobran sa lovom i da se nađem u teškoj situaciji. A nisam naučio da živim bez novca.
       Znate, toliko mi je život brzo prošao, osećam se kao medved koji se sad probudio. Sve je bilo slatko i tako brzo, zato tvrdim da popularnost daje lepotu životu. Svakako, daje mnogo prednosti. I da dođeš do lepih žena, do novca, i hiljadu drugih stvari. Svakom imponuje slavan čovek. I meni, danas, kad se družim sa nekim ko ima taj oreol. E, onda se i ja pravim važan: Bio sam sa Cecom, bio sam sa Piksijem... To prija jednom matorcu.
      
       LjUBIŠA STAVRIĆ
      
      

Fudbal je postao nezanimljiv Pre je bilo mnogo više asova, sad, čujem: Ne možemo na Svetskom prvenstvu da izaberemo najboljeg igrača. Svi se podređuju nekoj taktici, fudbal je postao nezanimljiv. Mada ima lepih poteza i golova, nema izuzetnih igrača kao što su Pele ili Maradona. Samo da vidim Pelea, pa da umrem - toga više nema. Zidan podseća na igrače iz mog vremena, ali toliko je istrošen, ne može ni da stoji. Timovi su se poravnali po kvalitetu; sve je bazirano na fizičkoj spremnosti, svi dobro trče... Koreja može da tuče Italiju, Senegal Francusku. Zato me fudbal slabo interesuje. I kad se kladim, poslednji bije prvog. Stalno mislim: namešteno je! A nije. Svetski prvak da ne da gol na tri utakmice - gde to ima?!