Novi predsednik Ustavnog suda Srbije zna da izvršna vlast, po samoj svojoj prirodi, želi da vlada “bez granica”, ali kaže da se svi, a pre svega političari, moraju vratiti k poznaniju prava

      Posle dužeg vremena, država Srbija dobila je Ustavni sud. Kako je mogla biti država bez ovoga suda? Apsurdno pitanje ima i apsurdan odgovor: u zemlji u kojoj je hleb na prvom mestu, sve drugo, pa i ustavno pravo, ide u zaborav.
       Za predsednika suda izabran je bivši njegov sudija Slobodan Vučetić. Smenio ga je Milošević, jer je uvek glasao protiv. Jedino on! To što je imao snage da bude pravi sudija ne ističe previše, ali voleo bi da se napiše ovo: godine 1989. objavio je u našem listu tekst u kome je pisalo da je došlo vreme da Srbija postane višepartijska država iako je to u Savezu komunista bila “zabranjena tema”.
      
       Kako je biti predsednik Ustavnog suda u zemlji u kojoj je manje-više mnogo toga neustavno, da ne kažemo sve?
       - Biti predsednik Ustavnog suda u Srbiji u situaciji u kojoj je ceo sistem u dubokoj krizi, u previranju, u nekom kvazipravnom periodu, u vreme u kome su i ustavi i mnogi zakoni prevaziđeni u mnogim bitnim odredbama, u vreme u kome treba uporedo intenzivno vršiti usklađivanje celog pravnog sistema sa evropskim pravnim standardima, veoma je teško. Sve donedavno bio sam siguran da neću prihvatiti ovu funkciju upravo zbog njene delikatnosti, složenosti, zbog složenosti društvenog, političkog stanja u Srbiji, zbog dramatične krize u svim sektorima. Jer, u tom sudu je najbolji posao biti sudija, jer on ima pred sobom mnogo manju brigu, ne kažem manje odgovornu, ali ipak pre svega odgovara za svoje predmete.
       Ali ipak sam i na određene sugestije i nagovaranja koja su stizale sa više strana, zaključio da to možda i jeste neka vrsta moje moralne obaveze da se prihvatim ove funkcije.
      
       Ustav koji je na snazi (iz 1990), ideološke je prirode i anahron. Zatim, režim Slobodana Miloševića doneo je mnoge zakone kojima je Srbija potpuno centralizovana. Šta danas s tim zakonima? Šta Ustavni sud o tome može da kaže?
       - Što se tiče samog Ustava Srbije, on je donet u vreme života SFRJ, u okviru jednog sistema koji nije dozvoljavao da se uspostavi moderan pravni sistem. Nije verovatno postojala ni politička volja. Ali ni sam Ustav SFRJ nije dozvoljavao da se do kraja dovedu neka rešenja koja bi bila u skladu sa sadašnjim, upravo evropskim standardima i kriterijumima. A istini za volju moram reći da je Ustavom Srbije uveden ceo sistem modernih demokratskih institucija koji je karakterističan za demokratska društva i pravne države. Nominalno, u Ustavu je i višepartizam i parlamentarizam, zasnovan na višestranačkom sistemu, i sistem podele vlasti, princip nezavisnog sudstva, vladavina prava, sudska zaštita ustavnih sloboda i prava, svojinski pluralizam, tržišna utakmica u ekonomskoj sferi...
       Dakle, sve te institucije koje sadrži jedan savremeni pravni sistem su uvedene Ustavom, a i sam Ustav u principu nije bio smetnja demokratizaciji društva, uz napomenu da je tu bilo i rešenja koja nisu bila sasvim prikladna, ali su bila diktirana odnosom političkih snaga, kao što je naglašena funkcija predsednika. Ali, kažem, osnovne institucije koje su karakteristične za savremenu pravnu državu su uvedene. Ali nešto drugo je izostalo. Naime, nasleđena društvena struktura - politička, ekonomska, socijalna i volja vladajuće oligarhije nisu bili u skladu sa mogućnostima koje je dao Ustav, niti često sa rešenjima iz samog Ustava.
       Jednostavno smo bili svedoci, maltene odmah posle proglašenja Ustava, da je Miloševićev režim taj ustav primenjivao onako i onoliko kako je njemu odgovaralo, kršeći Ustav, kršeći zakone. Uskoro smo dobili savezni Ustav jedne skučene, skraćene dvočlane Jugoslavije, Srbije i Crne Gore, donet u aprilu 1992. godine pod vrlo dramatičnim međunarodnim i unutrašnjim okolnostima, praktično u okviru ratnog stanja, ekonomskih sankcija koje su uvedene mesec dana posle toga.
       Prema tome, kada pitate šta je sve neustavno, može se reći - sve što je bilo bitno u poslednjih deset godina bilo je postavljeno naglavce, postavljeno u interesu jedne vladajuće oligarhije koja je ignorisala institucije i Ustav i Ustav i zakone poštovala samo onda i u onoj meri u kojoj joj je to trenutno odgovaralo. Glavni centri moći nisu bili u ustavnim institucijama, već su bili u vrlo uskom neformalnom centru moći koji je bio na vrhu partijske oligarhije i na kraju se i završio u jednom praktičnom porodičnom krugu.
      
       Nova je vlast donela Zakon o obaveznoj privatizaciji, mada Ustav priznaje tri ravnopravne svojine. Pre svega, društvenu. Da li ste pristalica Ciceronovog stava da su i loši zakoni zakoni, ili ste za liberalniji pristup pravu?
       - To je jedno staro pravno pitanje od Rima do današnjeg dana, koje se u normalnim, demokratskim društvima i pravnim državama, vrlo retko postavi kao pitanje. Postavi se, naravno, ukaže se potreba za promenom zakonodavnog režima u nekoj oblasti. Smatralo se da je čak neophodno primenjivati i poštovati zakon, makar bio i nesavršen, s tim da se istovremeno vrlo brzo i vrlo kvalitetno radi na pripremi njegove promene i da se sa što kraće i sa što manje posledica živi u režimu nekih propisa koji su prevaziđeni.
       Najgore je stanje u ime opšteg interesa ignorisati ustav i zakon i onda dopustiti u ime nekog opšteg interesa izvršnoj vlasti da sama, ad hok, prema svojim procenama, uredbama ili nekim drugim aktima uređuje društveni život ili vršenje vlasti. Inače, u takvim situacijama, jedina delatna vlast koja može uređivati društvene odnose je izvršna vlast, a ona je po pravilu u svim državama, u svim društvima sklona monopolu, sklona dominaciji i ona objektivno raspolaže i najvećim fondom funkcija realne moći.
       U tom smislu, iako postoje izvesne dileme kod pragmatičnog ili liberalnog shvatanja društvenog interesa, lično verujem da je najbolja varijanta držati se ustava i zakona. Iako ustav ili zakon nisu dobri ili su kočnica društvenog razvoja, a sada to jesu po mnogo čemu, nije dobro rešenje u njihovom gaženju u ime reformi, već u vrlo brzoj promeni i njihovom prilagođavanju novonastalim potrebama.
      
       Da podsetim: Jovanović je davno još napisao da pravnici na život gledaju kruto, usko, a političari šire. Mislio je da loše zakone, koji štete društvu, ne treba primenjivati.
       - Vrlo je inspirativna ta rečenica koju ste pročitali. U tom smislu Ustavni sud ima jednu vrlo specifičnu ulogu i mogućnost, a to se dešava često u njegovom radu, da prilikom tumačenja saglasnosti nekog zakona sa ustavom ili sa nekim opštevažećim pravnim standardima, može imati jedan kreativan pristup, koji neće bukvalno biti ignorisanje i dezavuisanje ustava, ali će na jedan način koji je kreativan i pravno odgovoran, koji je društveno celishodan, tumačiti ustav odnosno zakon, proglasiti ga neustavnim u smislu da on predstavlja kočnicu demokratskog razvoja, da nije u saglasnosti sa opšteprihvaćenim pravnim principima. Na kraju krajeva, u članu 16 Saveznog ustava piše da opšteprihvaćena pravila i principi međunarodnog prava predstavljaju sastavni deo unutrašnjeg prava. Naša država je potpisnik deklaracija, konvencija o ljudskim pravima i drugim i u tom smislu bi i Ustavni sud, pa i redovni sudovi koji sude u pojedinačnim sporovima, mogli imati jedan kreativniji pristup. Time bi se izbegla preterana krutost, koja ne potiče samo iz često konzervativne svesti pravnika-zanatlije. Jer, pravila njihovog posla jesu stroga primena prava po duhu i po slovu zakona. Nije njihova odgovornost loš kvalitet zakona. To je odgovornost politike, političkih organa - vlade i parlamenta.
      
       Imali smo prilike da čujemo izjave političara kojima se omalovažavaju sudije. Jedan od takvih, presudu Vrhovnog suda Srbije nazvao je karikaturalnom.
       - To je apsolutno nedopustivo. Ali, to je u krajnjem slučaju izraz ovog političkog stava o kojem sam malopre govorio, da su političari ljudi drukčijeg kova od ljudi koji se u vidu zanata i profesije bave sudovanjem. To je jedan visokoprofesionalan i krajnje odgovoran posao. Političari su mnogo pragmatičniji. Ali, u svakom slučaju, takve izjave i takvi komentari odluka najvišeg suda mogu da se dogode samo u jednoj državi koja još nije prošla prag demokratije. Srbija je na početku tranzicije u kojoj još nisu održani izbori koji bi po međunarodnim standardima bili priznati kao demokratski.
      
       Ovih je dana Vojislav Koštunica, kao predsednik DSS-a, najavio redosled kojim bi se moralo ići: ustavna povelja, savezni izbori, ustav Srbije, predsednički izbori i vanredni parlamentarni izbori u našoj republici...
       - Njegov redosled poteza verovatno potiče iz nekog ranijeg scenarija koji je imao jedinstveni DOS, a to je bio scenario da se prvo redefinišu odnosi Srbije i Crne Gore, što se nije dogodilo, a da se zatim donese novi ustav Srbije, pa izbori i tako dalje. Prema tome, ako ustav Srbije bude donet do sredine iduće godine, to je dobro, to je uspeh. Ali mi imamo drugu pravnu situaciju. Predsedniku Srbije ne može trajati mandat posle 29. decembra ove godine. Ustav kaže da se može produžiti mandat samo u slučaju ratnog stanja ili neposredne ratne opasnosti i samo dok traju takve okolnosti.
       Jedino to nedostaje scenariju gospodina Koštunice da bi bio pravno valjan, da nema ovu prepreku, to jest, da se ne može produžavati mandat sadašnjem predsedniku mimo ustava osim da se grubo krši ustav a ja mislim da se to kosi sa njegovim legalističkim principom.
       Prema tome, zbog kašnjenja političara u utvrđivanju koncepcije odnosa Srbije i Crne Gore, nije moguće doneti ustav Srbije u okviru predsedničkog mandata i zato su predsednički izbori, na jesen, neizbežni. Dakle, ako se poštuje ustav i zakon, a zato se predsednik Koštunica zalaže, trebalo bi da se predsednik Srbije bira na osnovu važećih propisa, a koliko će mu trajati mandat to je manje bitno. Izabraće se i trajaće mu mandat dok se ne donese novi ustav Srbije.
      
       Kako gledate na odnose Srbije i Crne Gore sa stanovišta postojećeg ustava? I može li da postoji država bez ustavnog suda i vrhovnog suda? A savezna država Srbija i Crna Gora to neće imati.
       - Imaće. Ta buduća državna zajednica, ne znam kako će se zvati, u ovom evropskom konceptu sporazuma ona se zove državna zajednica Srbije i Crne Gore. To jeste radni naslov, ali sve upućuje da će to biti pretežnim delom jedna konfederalna zajednica. To se vidi po najavljenom vrlo skromnom obimu funkcija a najviše po tome što će i organi te buduće zajednice uglavnom biti birani po principu pariteta, a odlučivaće po principu konsenzusa.
       Taj sporazum predviđa postojanje jednog suda. Ne odvojenog ustavnog i vrhovnog, već jednog. I taj sud će imati objedinjene dve funkcije - ustavno-sudsku zaštitu i upravno-sudsku zaštitu.
      
       Došli smo do lustracije. Reč je u modi. Profesor Kosta Čavoški prevodi tu reč kao čistku. Ima li lustracija utemeljenje u ustavu? Ko će biti lustratori? Ko će ih birati? Od kojih će kriterijuma polaziti? Na koji će se vremenski period odnositi?
       - To pitanje, zaista kao jedno od bitnih otvoreno je u svim postkomunističkim društvima i državama. Doduše, većina tih društava je zaista bila u odnosu na naše društvo daleko autoritarnija, sa znatno većim sistemom kršenja ljudskih sloboda i prava itd. Veliki broj tih država su sprovele na razne načine, recimo, Nemačka, Češka, Mađarska... taj sistem takozvane lustracije, pročišćenja od grehova koji su i pravne i ideološke prirode, ali uglavnom grehova koji su značili gruba ogrešenja o demokratska ustavna prava građana.
       Kod nas se, bojim se, to još doživljava kao neka odmazda, kao revanšizam koji ima ideološku pozadinu, ideološko obeležje, ideološki cilj i mislim da će biti napravljena neoprostiva greška ako se to obistini. Oni su doneli poseban zakon o tome, kojim su utvrđeni vrlo precizni kriterijumi i procedure, obrazovan poseban sud od vrlo uglednih sudija, pravičnih sudija i propisane takve procedure u kojima je svaki sudija, svaki policajac, svaki upravni činovnik ili recimo novinar imao pravo da se brani. Sa njima su vođeni dugotrajni razgovori, tolerantni razgovori o utvrđivanju činjenica na osnovu dokaza, presuda, zavisno o kojim se profesijama radilo.
       Kod nas nije ništa u tom pravcu učinjeno i mislim da je šteta što nije donet neki zakon uskoro posle oktobarskih događaja.
      
       Da li se plašite da može doći do neke naše Vartolomejske noći i istrage političkih protivnika?
       - I u tom slučaju mislim da su opravdani zahtevi da se izvrši jedna lustracija ne u tom smislu kako ste rekli da ih neki shvataju kao odmazdu, čistku po svaku cenu. Samim tim što je neko bio u instituciji kojom je upravljao Brozov sistem i Miloševićev sistem, samim tim je na stubu srama. Ne. Samo oni za koje se u jednoj zakonom propisanoj proceduri, na osnovu činjenica, na osnovu precizne procedure i procesa u kome svako ima pravo da se brani i iznese dokaze svoje nevinosti ako ima za njih uporišta - utvrdi odgovornost. Mislim, dakle, da je opravdano sprovesti lustraciju. Dakle, u dokazanim slučajevima i grubog kršenja ljudskih prava, izbornih krađa, ili recimo, učešća nekih sudija u montiranim sudskim procesima kojima su nečiji životi uništeni. U tim slučajevima ne može ni politički ni moralno ni pravno da se ospori opravdanost lustracije.
      
       PETAR IGNjA