I ministri eksperti troše se, nisu nezamenljivi, a za utakmicu koja predstoji treba imati i jak stomak i politički sluh za marketing

      Smena Olivere Ilinčić, direktora za devizne poslove, jedne od najbližih saradnika guvernera Narodne banke Jugoslavije Mlađana Dinkića, jedva je prošlog četvrtka doplivala do donjeg ugla jednih dnevnih novina, iako bi samo po sebi, mogla biti vest par excelance. Guverner nesumnjivo ima znatno savršeniji sluh za tajming i marketing, jer dosad još nikom nije palo na pamet da potvrdi ili opovrgne nezvanične vesti koje su novine prenele, da su iz tog sektora u poslednje vreme opasno curile informacije.
       Tog istog utorka, novinari, politička i privredna elita bili su u žaru nagađanja da li je tog jutra srpsku vladu napustio samo ministar energetike Goran Novaković, ili na spisku ima još imena. “Napustio” je najneutralniji izraz za nešto što je opet zarad uspešnog marketinga, oko koga se u ovoj priči mnogo toga vrti, sam ministar nazvao svojom ostavkom. Oni koji su imali prilike da stvar pogledaju iznutra, veruju da realnosti više odgovora reč “najuren”.
      
       Angažovana snaga
       “Zadovoljan sam radom Novakovića”, izjavio je srpski premijer Zoran Đinđić, “ali sam nezadovoljan načinom na koji je ministar građanima objasnio šta je angažovana snaga.”
       Pod tačku “zadovoljan” morao bi doći učinak ministra Novakovića na obezbeđivanju struje u zimskoj sezoni. Domet tog doprinosa ne vredi samo upoređivati sa 55 dana mraka u prethodnoj sezoni, već pre svega u drugom kontekstu: sve zapadne diplomate koje su iz Beograda slale izveštaje, ubeđivale su svoje vlade da Srbiji treba dati donacije za struju, jer inače Đinđić neće ostati na vlasti. Drugim rečima Novaković, i profesionalci iz Elektroprivrede Srbije veoma su zadužili Đinđića u osetljivom političkom trenutku.
       To je možda razlog zbog koga su ministri eksperti, što u zvaničnim izjavama, što u nezvaničnim kontaktima, rekli NIN-u da je Novaković dobro radio svoj posao, bar kad je o obezbeđivanju struje reč i da se ministar maksimalno posvetio tom zadatku. Otuda, iako je suprotno sasvim očito, ministri eksperti podržavaju Novakovićevu verziju po kojoj je još od zime želeo da da ostavku “samo je čekao pogodan momenat”, posle svađa od kojih je u poslednjih mesec dana podrhtavala vlada.
       Nešto od tih svojih zasluga, Novaković je prošle nedelje naveo i u razgovorima sa zvaničnicima u američkoj ambasadi, gde je primljen na svoj zahtev. Kao dugogodišnji nameštenik američkih firmi, Novaković je imao logičan razlog da se obrati na ovu adresu. Bivši ministar je u pomenutom razgovoru rekao da je radio najbolje što je mogao i da je bio protiv poskupljenja struje, iako se neki s boljim sećanjem zaklinju da je na poslednjoj investicionoj konferenciji u maju, Novaković objašnjavao da je to veoma potrebno.
       Konačno, šta god da o struji i njenoj ceni misle i bivši ili sadašnji ministar energetike, sasvim je nebitno. Uz veliko kukanje Đinđić je prošle godine uspeo da ubedi MMF da struja u drugom polugođu poskupi samo 15 procenata, a sada, bar prema onome što tvrde upućeni, svako pismen na sajtu MMF-a može da pročita da neće biti nove tranše zajma MMF-a dok struja ne poskupi za 50 procenata. Ukratko Novakovićevo mišljenje je bilo irelevantno i zbog protivljenja poskupljenju nije mogao biti ražalovan. Razlog zbog kojeg je, navodno, imao žučne rasprave sa premijerom je to što ministar nije imao stomak ili osećanje za marketing da javnost malo pomalo pripremi za neophodnost poskupljenja struje.
      
       Nezadovoljan srednji sloj
       Bez obzira na to što se premijer obrecnuo na istraživače javnog mnjenja koji tvrde da je veliki broj ljudi siromašan i nije u stanju da plati struju, a povrh toga je ogorčen tempom reformi, činjenica je da Srbija - pogotovu njen niži srednji sloj - vri od nezadovoljstva.
       Isto je tako činjenica da, mada se nijedan ni drugi još ni za šta nisu kandidovali, predsednik Jugoslavije Vojislav Koštunica i srpski premijer Đinđić vode ljutu predizbornu kampanju za šta god bilo - predsedničke izbore ili vanredne parlamentarne izbore u Srbiji, u kojoj je svaki potres stanovništva izazvan povećanjem cene struje i lančanim povećanjem cena nekih drugih proizvoda za tri do pet odsto, negativan poen za vladu, pogotovo ako nije dopadljivo upakovan.
       Posle javnog poniženja koje je doživeo tokom štrajka u Kolubari, ministar Novaković, što je uostalom on sam nekoliko puta i rekao, nije imao petlju da osmisli i izvede restrukturiranje EPS-a, pogotovu da odradi deo u vezi sa otpuštanjem radnika. To će kao Novakovićevu manu, priznati nezvanično i ministri kolege.
       Manje naklonjeni ministru rekli bi da je pokušaj rekonstrukcije EPS-a bio haotičan, dezorganizovan i potencijalno, na dugi rok, veoma štetan po interes zemlje. Teško je međutim zamisliti da bi premijer Đinđić, čija su znanja o ekonomiji dnevno operativna, odlučio da ministra otpusti zbog takve stvari. Neodrađenim poslovima, međutim, treba dodati i potpuno nejasnu viziju restrukturiranja NIS-a, koju je do sada izvodio Novakovićev čovek, prvo pomoćnik u Ministarstvu, a onda v.d. direktora Naftne industrije Srbije Dimitrije Vukčević. Vukčević je na odmoru, ne odaziva se na pozive ni kad ga zovu ministri i verovatno razmatra svoje šanse.
       Navodno, jedan od razloga zbog kojih se tender za Beopetrol pomera sa juna na septembar, jeste davanje roka NIS-u da se presabere u vezi sa svojim prioritetima.
       Da sve bude još zabibereno, neko je navodno premijeru rekao da je Vukčević u nedavnim kadrovskim promenama u NIS-u, očistio baš ljude koji su u premijerovoj, Demokratskoj stranci, što je navodno, odmah doknjiženo na Novakovićev račun.
      
       Konkurs za korupciju
       Ljudi upućeni u ovu storiju veruju da su sve te stvari ipak previše tanke da nateraju Đinđića da svog ministra otpusti usred junske vreline i da povrh toga doživi još jedno poniženje - da ceo Novakovićev kabinet, iz protesta zbog načina na koji je Đinđić okončao druženje sa Novakovićem, podnese ostavku. Ministar Novaković koji nije imao “osećanje za mase”, kako to objašnjavaju njegove kolege, bio je sposoban da napravi dobru atmosferu u svom ministarstvu gde je bio veoma voljen.
       Za priču o Novakoviću, ali i o drugim ministrima, možda je najvažniji deo priče po kojem je Novaković navodno, u američkoj ambasadi objašnjavao da je radio sve po propisu.
       Naime, ministra već dugo prati glas da je njegovo ministarstvo najkorumpiranije. Ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom Goran Pitić tvrdi da su se u nedavnom istraživanju javnog mnjenja, Savezno ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom, koje vodi potpredsednik savezne vlade Miroljub Labus i srpsko Ministarstvo energetike, našli na listi najkorumpiranijih, verovatno po inerciji prethodnih vremena. “Ljudi su navikli da misle da se u Labusovom ministarstvu izdaju dozvole za uvoz i izvoz, što više nije slučaj, i još pamte šverc nafte i vezuju ga za Ministarstvo energetike. Mislim da je to prosto recidiv tih vremena”, kaže Pitić.
       Činjenica je međutim, da u poslovnim krugovima važi uverenje da je sa tačke koncentracije novca i unosnih poslova, Ministarstvo energetike bilo i ostalo veoma bitno. Generalno se smatra da uvoz nafte drži jedan Koštuničin sponzor, a uvoz struje Đinđićev sponzor. Kurioziteta radi, vredi reći da su sponzori nekad davno radili u istoj firmi. Prema jednoj verziji Đinđić se konačno naljutio na Novakovića, jer je uz uporne glasove o tome da u Ministarstvu ima podmićivanja, nedavno, pod sumnjivo kratkim rokovima odigrao i tender za uvoz nafte koji je praktično trajao samo tri dana. Na tom tenderu je navodno najveći kolač dobio upravo Koštuničin čovek, a navodno, Đinđića je interesovalo kakva je tu bila Novakovićeva uloga. O skandalu u vezi sa tenderom štampa je pisala nadugačko i naširoko, ali i posle toga ništa nije bilo jasno utvrđeno.
      
       Ministrov džep
       Po drugoj verziji te priče, Đinđić je čak, da bi proverio Novakovića, poslao neke svoje ljude da Novakoviću ponude mito. Takođe navodno, Novaković je prepoznao tu igru, što je koškanja između premijera i ministra dovelo do granice usijanja. Iz političkog dela vlade NIN-u tvrde da je u ovom pokušaju ispitivanja časti, ministar Novaković bio potpuno čist.
       Iz kruga ljudi koji su relativno bliski ministru, može se čuti da je on možda imao izvesnih koristi, ali da, bar prema sadašnjim uvidima, nije sklapao ugovore koji bi bili štetni po državu. Navodno, jedan od takvih ugovora gde je EPS-u bilo ponuđeno kreditiranje uvoza opreme pod veoma nepovoljnim uslovima, Novaković je odbio, a o sumi koja mu je ponuđena, ukoliko potpiše, navodno se u Ministarstvu javno raspravljalo u šaljivom tonu.
       Među ljudima koji su manje ili više poznavali Novakovića nije mnogo ljudi spremno da optuži ministra za neko ekstremno bogaćenje (uprkos propasti njegove bivše firme “Enron” ministar je, kažu, veoma finansijski obezbeđen). Ti ljudi skreću pažnju da je bivši ministar energetike (Srboljub Antić) imao običaj da kaže da je nasleđeni stepen korupcije u tom ministarstvu bio takav da je Ministarstvo bilo kao nekakva hidra - dok joj na jednoj strani odsečeš pipak, na drugoj se stvori. U listu “Vreme” se, povodom otmice biznismena Milije Babovića, pojavio veoma zanimljiv tekst u kojem se navode različiti lokalni lobiji koji vladaju Ministarstvom i koji su tu bili i za vreme prethodne vlasti. Ukratko, samo su biznismeni promenili bivše političare za sadašnje, a ne obratno.
       Takvi glasovi, da različiti, ponekad i polukriminalni lobiji, operišu uzduž i popreko vlade, prilično uznemiravaju zapadne diplomate koji odavde pišu izveštaje o napretku reformi u Srbiji. Neki od tih diplomata reći će da ih najviše uznemirava što se većina glasova te vrste lepi uz premijera Đinđića. Među diplomatama se, baš iz tog razloga, priželjkuje da na mesto predsednika Srbije dođe Miroljub Labus za koga se u diplomatskim krugovima veruje da bi mogao “Đinđića da dovede u red”.
       Nema sumnje da to zna i sam premijer Đinđić i da zbog toga neki ministri na koje se takođe lepe afere, koje na kraju vode do premijera, bivaju ribani. Priča o štrajku železničara, pune novine tekstova o stanu koji je dobila ministarka za saobraćaj i telekomunikacije Marija Rašeta-Vukosavljević (do kraja je ostalo nedorečeno da li je tu bilo nekih nezakonitosti ili ne), potom najavljeni štrajk letača, pa nesretno vođena priča o tome da li je surčinski klan umešan u radove na deonici puta Beograd-Novi Sad, na kojem je konzorcijum “Rast” upravo izgubio koncesiju - do kraja se knjiže na ime premijera.
      
       Ministri na ribanju
       Kad se još tome doda nerasvetljeno ubistvo DOS-ovog policajca Boška Buhe, koje, doduše, nije stvar ekspertskog resora vlade, nije ni čudno da je premijer, bez mnogo etikecije, prozvao svog ministra policije javno, pre nego što mu je išta rekao u četiri oka.
       Situacija je takva da je posle zlehude sudbine ministra Novakovića, na Đinđićev tapet odmah sutradan došla i novoimenovana ministarka energetike Kori Udovički koja je razgnevila penzionere pričom da, ako ne mogu da plate struju prodaju stan. Logika ministarke je ekonomski ispravna, ali u ovom podneblju teško primenjiva i još teže prihvatljiva za starije ljude koji zaista žive u ogromnim stanovima u centru Beograda i na ivici gladi, ali u tim godinama nisu u stanju da promene ponašanje i navike.
       U svakom slučaju, zbog premijerove navike da povremeno oplete po saradnicima, pre nego što im neprijatne stvari saspe u lice daleko od očiju javnosti, i zbog priča aktuelnih takođe prošlog utorka, da nove ministarske ostavke tek slede, neki ministri išli su kod premijera da se obaveste da li postoji nešto što bi trebalo da znaju o svojoj sudbini, ali im još nije rečeno. Odgovoreno im je negativno.
       Priča da će tri reformska ministra, (finansija - Božidar Đelić, privatizacije - Aleksandar Vlahović, i ekonomskih odnosa sa inostranstvom - Goran Pitić) dati ostavke, jer im je preko glave političkih upliva u njihove resore, okarakterisane su u vladi kao potpuna besmislica. Ipak, ima razloga zbog kojih bi se moglo pomisliti da bi ministri bili skloni da diskretno pošalju poruku premijeru i ostatku vlade da ne žele da neko njima obriše pod, kao što je, kako se čini, unutar vlade doživljena epizoda sa Novakovićem. Ministri eksperti stekli su neko ime i poštovanje u svojoj struci, politika im nije sudbina i ne snalaze se svi isto u karavanu “Srbija na dobrom putu”.
       Činjenica je da su u poslednjih deset dana ministri, izvori iz vlade kažu pojedinačno, a ne kolektivno, išli da premijeru podnesu izveštaj o tome šta su do sada uradili i šta nameravaju da rade u narednom periodu. Isto je tako izvesno da, kao što anonimno tvrde neki uvređeni članovi Novakovićevog ministarstva, njihov ministar nije jedini koji je razočarao premijera. Neke ministre je navodno, po mišljenju premijera, uhvatila letnja siesta, kao da ne znaju da je srpska politička scena u non-stop predizbornom stanju, pa su skrstili ruke.
       U toj političkoj žurbi, primetili su ekonomski analitičari, vladi se dešavaju i neke globalne greške u koracima i odustvo planiranja. Nebojša Savić i Jurij Bajec eksperti Ekonomskog instituta izrazili su prošle nedelje čuđenje što je vlada istovremeno odlučila da izvede veoma nepopularno poskupljenje struje i još nepopularniju meru ukidanja kontrole cene hleba. Hleb je, kako je to naveo Bajec, ovde doživljen kao prvenstveno socijalna kategorija i glavni način zaštite standarda najsiromašnijih građana.
       Kad se prošle nedelje već sve ispodešavalo tako kako jeste, štafetnu palicu u upeglavanju konfliktne situacije preuzeo je ministar finansija Božidar Đelić koji je u jednom dahu objasnio naciji da poskupljenje struje jeste nepopularno, ali da će vlada voditi računa da siromašni građani ne budu pogođeni i da liberalizacija cene hleba neće izazvati nikakve potrese na tržištu, jer nema razloga da hleb poskupi.
      
       Niko kao Boža
       “Niko kao Boža”, rekli bi ministri eksperti, koji ponekad imaju običaj da zajedljivo prokomentarišu da, dok se okreneš, Boža već na televiziji objašnjava šta je postignuto u pregovorima sa štrajkačkim odborom u Boru, gde su se znojili neki drugi ljudi.
       “U ekspertskom timu su jaki ljudi, i nije ni čudo da se ponekad oštro sukobe u vezi sa nekim rešenjima, a nije čudno da ponekad prorade i sujete. Ipak mi smo i dalje najbolji tim na Balkanu i dobro funkcionišemo zajedno”, tvrdi Pitić.
       Bilo da se Labus pojavi kao kandidat DOS-a ili G17 na predsedničkim izborima, sa ili bez Koštunice kao konkurentom, ili da sadašnja parlamentarna ekvilibristika sa zamenom mandata popusti i odnekud se stvore uslovi za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora u Srbiji, Đinđić praktično nema na koga da se osloni izuzev na ministre eksperte, koji su prema svim merenjima javnog mnjenja po popularnosti, ispred premijera.
       Ministri su, kako bi se reklo, na redovnim borbenim zadacima. Iako mu je neko već sigurno prišapnuo da mu ne stoji najbolje, ministar Đelić beskompromisno nosi svoju poresku majicu i sa značajnim ekspertskim pojačanjem Madžidom Dušanom Pajićem, pomoćnikom ministra za Trezor, tek se sprema za ozbiljno spremanje poreskog resora. Jedino što bi ga moglo poremetiti jeste neki uverljivi izveštaj o korupciji u vladi.
       Ministar Aleksandar Vlahović sprema se, tokom leta, na novu rundu putovanja po Srbiji u društvu sa premijerom. Objašnjavaće zašto je važno da se domaći preduzetnici i direktori ohrabre da kupuju preduzeća na javnim aukcijama. Kampanja je marketinški usklađena s početkom otvaranja tendera za nekoliko velikih preduzeća, što u poslednjih šest meseci - posle privatizacije cementara - nije bilo viđeno.
       Goran Pitić ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, koga u poslednje vreme nije bilo mnogo u javnosti, uskoro će krenuti u kampanju za novu donatorsku konferenciju koja se očekuje sredinom oktobra.
       Ministre, dakle, čekaju i vruće leto i vruća jesen. Odlazak Novakovića pokazao je da se i ministri eksperti troše, da nisu nezamenljivi i da za utakmicu koja predstoji treba imati i jak stomak i politički sluh za marketing.
      
       TANjA JAKOBI