NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Smrt je majstor iz Srbije

“Rat je mir, sloboda je ropstvo, neznanje je snaga”
Džordž Orvel, 1984.

      U godini 2000. izbrisano je sećanje na 1984. 1984. smo se stvarno plašili 1984. Tada je vlada nemačkog kancelara Helmuta Kola pripremala popis stanovništva, plašili smo se vladavine Velikog brata (Big Brother) i podržavali smo bojkot. Mi? Ova zamenica stajala je za sve one koji su bili na neki način levo ili pacifistički orijentisani, od unuka Vilija Branta do dece Karla Marksa i Koka kole.
       Koliko je prošlo od tada? 16 godina? Nemoguće. Čitava večnost, jer je u međuvremenu došlo do ujedinjenja Nemačke i rata. U svakom slučaju, danas je sve, sve drugačije. Big Brother više nije horor-vizija, već emisija na televiziji, u kojoj možete da se oprostite od svoje privatnosti. Protiv Helmuta Kola je povedena istraga, a jedan unuk Vilija Branta uređuje novine “Berliner Republik”. Danas se umesto na demonstracije ide na “Ljubavnu paradu” - Love Parade. Zamenica “mi” je izbrisana - jedan od “nas”, Joška Fišer, postao je ministar spoljnih poslova Savezne Republike Nemačke.
       Mnogo toga liČi na 1984: postoji Ministarstvo ljubavi, čiji činovnici ponekad toliko snažno zagrle izbeglice da njima ponestane vazduha. Postoji Ministarstvo mira, koje se bavi ratom. Postoji Služba za novi jezik, čije reči najčešće imaju suprotno značenje= “humanitarna intervencija” tako znači jedanaestonedeljno bombardovanje, ubijeni civili označavaju se kao “kolateralna šteta”, a teroristi kao “borci za slobodu”. Jedno vreme su svi kanali emitovali “dvominutnu mržnju” protiv određenog Slobodana Miloševića. A “zločin u mislima” počinio je svako, ko se samo na trenutak kolebao, da li da za njega upotrebi pojmove “novog jezika”: diktator, ubica, kasapin. Da li se uopšte još neko seća da ga je jedan državnik Okeanije pre nekoliko godina nazvao “Gospodin Linkoln sa Balkana”? Da je 1995. u Dejtonu bio cenjeni pregovarač? Da se Beograd - za razliku od Zagreba - suprotstavio Hitleru i da je - za razliku od Tirane - raskinuo sa Staljinom? Da su Srbi prihvatili Jevreje, koji su bežali od nacista, i Albance, koji su se sklanjali pred Enverom Hodžom? “Partija je rekla da Okeanija nije bila nikada u savezu sa Evroazijom. Ali on, Vinston Smit, znao je da je pre nepune četiri godine Okeanija bila u savezu sa Evroazijom. Ali gde je postojalo to znanje? Samo u njegovoj sopstvenoj svesti, koja je ionako trebalo uskoro da se ugasi. A kada bi svi ostali prihvatili laž nametnutu od partije - kada bi svi izveštaji ličili jedan na drugi - onda bi ta laž ušla u istoriju i postala istina. ‘Onaj ko kontroliše prošlost’, glasila je partijska parola, ‘kontroliše budućnost, onaj ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost.’ Ono što je sada istina, ostaje istina za sva vremena. Jednostavno. Potrebna je samo ‘kontrola realnosti’, ili novim jezikom ‘dvostruko razmišljanje’.”
       Kontrola realnosti je bila uspešna, prošlost ponovo ispisana, laž prihvaćena. Već sledeća generacija đaka će učiti: Najgore masakre počinile su snage za delovanje u Račku i Izbici, genocid je počeo mnogo pre 24. marta 1999, vođa iz Beograda je to sam tražio. Na času istorije o Miloševićevom konačnom rešenju obrađuje se i rampa u Srebrenici, a iz predanog muka učinioce stiže pitanje: Aušvic - zar to nije jevrejski naziv za Kosovo polje?
       Smrt je majstor iz Srbije, autor ove poeme je nemački ministar odbrane Rudolf Šarping. On je bio prvi političar koji je smislio genocid i srpske koncentracione logore na Kosovu, on je postavio rekord od 30 000 ubijenih u Srebrenici i zajedno sa Joškom Fišerom izmislio “Plan potkovica”. Snaga njegovog slikovitog izražavanja ostaje neprevaziđena: Srbi, koji na žaru prže albanske fetuse i igraju fudbal odrubljenim glavama svojih neprijatelja - toga se nisu setili čak ni Medlin Olbrajt i Toni Bler.
       Iznad svega toga stoji “politička korektnost”, po novom jeziku: deset godina je u ime multikulture vođen rat protiv Jugoslavije, a kao rezultat su nastale etnički čiste države - samo preostala Srbija do danas čuva svoju multietničnost. Pravo naroda, fundament zapadne Evrope od Mira u Vestfalenu, ustuknulo je pred “moralnim Overkill-om” kosovskih oslobodilaca. Ali i pravo pojedinca, koje od Velike povelje vezuje državno tužilaštvo za načelo “in dubio pro reo”, ne može da se odupre kampanji iz Okeanije. Već odavno je princip, bilo da se radi o pedofilima, vlasnicima pasa ili neposlušnim državama, izokrenut u svoju suprotnost. Kriv si, ako si sumnjiv. Ko uleti u unakrsnu vatru CNN-a i nemačkog lista “Bild”, spreman je za odstrel.
       Slom potsdamskog reda na kraju 20. veka vodi, kao i slom bečkog na kraju 19, u razuzdani imperijalizam. Širom sveta se ponovo raspoređuju nove uticajne zone. Politički kadrovi, koji su u dobra stara vremena vodili poslove, suviše su umereno odmerili svoje nacionalne interese da bi pri ovom rizičnom poslu bili od upotrebe. Bizmark je morao da se izvuče - nije smeo da zbog jednog puškaranja u Sarajevu 1914. rizikuje kosti ni jednog jedinog vojnika. I danas važi: konzervativci su aut, avanturisti su in. Građanin Šarping, koji je pušku držao samo u streljani, ne osvrće se ni na primedbe vojske. Brigadni general Hajnc Loke, nemački oficir u OEBS-u, potvrdio je da nije postojao srpski “Plan potkovica”. Putevi u rat, koji se mogao izbeći glasi naslov njegove knjige o Kosovu. Ranije su socijaldemokrate maštale o “državljaninu u uniformi”. Za Šarpinga je to bila nepodnošljiva predstava. Loke je otpušten po objavljivanju svoje knjige.
       Ništa ne objašnjava bolje političku situaciju u Nemačkoj pre 24. marta 1999. od činjenice da su agresivni nemački nacionalisti pokušavali da uspore crveno-zelene pacifiste u njihovom ratnom kursu - bez uspeha. A najradikalnija kritika, koja je u nemačkoj skupštini (Bundestagu) upućena Šarpingu i družini, nije došla od Kristijana Štrebelea iz zelenih, niti od socijaliste Gregora Gizija već od Vilija Vimera iz Hrišćanskodemokratske unije. “Nikada do sada tako mali broj ljudi nije tako mnogo i tako temeljno lagao kao u slučaju rata na Kosovu”, rekao je u proleće 2000. “Zbog toga su umirali ljudi.”
       Ovim citatom jednog političara CDU-a završava se predgovor. To se 1984. ne bi desilo. Ali vremena su se promenila. Mi pišemo sada 1984, i Okeanija ratuje.
      
       ZABRANjENO OBJAVLjIVANjE I UMNOŽAVANjE: Da bi opravdao rat, NATO je pokušao da sistematsko proterivanje kosovskih Albanaca predstavi kao cilj, koji je Beograd sebi odavno postavio, a što je sve moglo da se spreči samo oružanom intervencijom. “24. marta 1999. NATO više ne želi da posmatra proterivanja i genocid”, tvrdi Rudolf Šarping u svom ratnom dnevniku Ne smemo da skrenemo pogled. I ministar spoljnih poslova Fišer izjavio je na jednoj konferenciji za štampu 3. aprila 1999: “Dopustite mi... da još jednom izričito naglasim: Ova (srpska) politika počela je pre nego što je pala prva bomba NATO-a. Nemački kancelar je mogao cinično da se zavali u fotelju i da čeka da javnost zaprepašćeno reaguje na ono što se tamo dešava. Ali to bi bio cinizam, i to ne bi bila odgovorna politika.”
       Da bi se potkrepile ove teze, pogrešno su predstavljeni događaji iz 1998. godine. Tako u jednoj dokumentaciji, koju je Fišer podelio 31. marta 1999. stoji: “Nakon početka borbi na Kosovu u martu 1998, snage bezbednosti su sprovele jednu ciljanu strategiju proterivanja, politiku spaljene zemlje: trebalo je onemogućiti boravak u domovima i selima ne samo snagama OVK već i civilnom stanovništvu”.
       Da su Fišer i Šarping svesno govorili neistinu, proizlazi iz jednog dokumenta, koji nije pisan za potrebe propagande, već je bio namenjen stručnjacima iz Fišerovog ministarstva kao interna radna osnova. Dokument pod nazivom “Analiza situacije Ministarstva inostranih poslova” od 18. novembra 1998. daje suvoparne činjenice bez preterivanja. Da ovaj dosije ne bi dospeo u pogrešne ruke, nosio je oznaku: “Zabranjeno objavljivanje i umnožavanje”. Na kraju ove knjige nalazi se neskraćena verzija izveštaja o situaciji na Kosovu 1998, kako bi čitalac stekao celovitu sliku. Na ovom mestu samo nekoliko izvoda koji, za razliku od zvaničnih stavova, ne govore o “ciljanoj politici proterivanja”, a ponašanje Srba prema civilnom stanovništvu predstavlja se u sasvim drugom svetlu: “OVK je u ‘oslobođenim teritorijama’ imala veliku podršku stanovništva. I po albanskim izveštajima, stanovništvo je delom aktivno učestvovalo u oružanim sukobima. Na strani OVK borile su se i žene, čak je i jedan petnaestogodišnji pripadnik OVK viđen od strane međunarodnih posmatrača. Utoliko je razgraničavanje između boraca OVK, stanovništva koje se bori i čistih civila veoma teško, kako za snage bezbednosti tako i za objektivnu procenu stanja stvari... Borbe na Kosovu su na obema stranama vođene vojnim sredstvima, pri čemu su na srpsko-jugoslovenskoj strani snage bezbednosti koristile i teško oružje prilikom osvajanja naseobina... U štampi objavljivane vesti o ‘masakrima’ i ‘masovnim grobnicama’ doprinosile su samo uznemiravanju izbeglica, ali međunarodni posmatrači te vesti do sada nisu potvrdili. Srpski režimski mediji sa svoje strane pak tvrde da je OVK, uz pretnju silom, sprečila povratak dela civilnog stanovništva u svoja sela.”
       Suvoparni izveštaj Fišerovih činovnika iz ministarstva na njega nije ostavio utisak. Njegova odluka da, u slučaju potrebe, protiv Beograda nastupi i silom, bila je donesena izgleda dve nedelje pre primopredaje vlasti u nemačkom Bundestagu. Još prilikom rasprave o Kosovu u Bundestagu 19. juna 1998. tada se raspravljalo o mogućoj vojnoj intervenciji na Balkanu, ali i o politici prema Iraku - morao je da sluša kako mu bivši ministar odbrane Folker Rie prebacuje: “Kada vas ovako slušam kako govorite, imam utisak da zahtevate trenutno bombardovanje Beograda, samo da biste u trci političara imali prednost i bili među prvima.”
       Crveno-zeleni obmanjuju Bundestag: Kada je konačno na red došla tema o bombardovanju Beograda, Fišer je stvarno bio u prednosti. Saopštenje vlade Helmuta Kola, koja je tada još bila u službi, nosilo je naslov “Sprečavanje humanitarne katastrofe u kosovskom sukobu”. Budući ministar spoljnih poslova Fišer dodao je da se humanitarna situacija u proteklim nedeljama “dramatično pogoršala... Na desetine hiljada ljudi se iz straha od srpskih snaga bezbednosti sklonilo u šume. Preko 290 000 izbeglica i raseljenih lica su bez sumnje u izuzetno teškoj... i bezizlaznoj situaciji. Ako se izbeglicama i raseljenim licima ne omogući povratak u njihova sela... onda će predstojeća zima dovesti do humanitarne katastrofe.” To je bilo netačno: Ministarstvo inostranih poslova Sjedinjenih Američkih Država je, za razliku od Fišera, dalo tačne podatke: nije se radilo o maksimalno 300 000, već o 250000 izbeglica, a maksimalni broj izbeglih nije dostignut u oktobru, već još početkom septembra 1998. Već početkom oktobra, dve nedelje pre odluke u Bundestagu, situacija na Kosovu se znatno smirila. Po novinskim izveštajima od 5. oktobra, Milošević je velikim delom povukao svoje snage i “time najverovatnije ispunio zahteve zapada”. - “Vojska i specijalna policija nestale su sa lica zemlje. Policija je smanjila broj kontrolnih punktova. Borbe su utihnule. Izbeglice su se vraćale. Broj izbeglica pod vedrim nebom se smanjivao, i očekivalo se da će se povratak izbeglica ubrzati, ako potraje prekid vatre”, izveštava o situaciji oficir Hajnc Loke pozivajući se na “neutralne posmatrače na licu mesta.”
       Bestidno demagoški postupio je Rudolf Šarping 16. oktobra 1998. u Bundestagu. Rekao je: “Imajući na umu aktuelnu situaciju na Kosovu, moramo da primetimo da je povlačenje srpske policije, specijalnih jedinica i borbenih snaga obećano, ali ne i sprovedeno, da je od 13 000 stacioniranih vojnika, 20 000 još uvek na Kosovu, od toga 3 000 pripadnika dobro poznate specijalne jedinice. To je loše međunarodno iskustvo, koje smo mi imali sa Miloševićem i za koje, nažalost, postoje mnogi, užasni dokazi.” Ako se uzme u obzir da su ovog puta Šarpingove brojke tačne, on je njima dokazao upravo ono suprotno što mu je ležalo na srcu: da Miloševiću pripiše kršenje ugovora. Naime, prethodnog dana su predsednik Milošević, glavni komandant NATO-a Klark i generalni inspektor NATO-a Nauman ugovorno odredili maksimalan broj pripadnika vojske na Kosovu: 11 300 vojnika Vojske Jugoslavije i 10 000 pripadnika specijalnih jedinica srpskog Ministarstva unutrašnjih poslova. Da su Šarpingove brojke - 10 000 srpskih vojnika, od toga 3 000 specijalaca MUP-a - tačne, onda je Milošević u vreme održavanja Bundestaga ne samo ispunio svoja ugovorena obećanja, već ih je stoprocentno premašio. Sve ovo dovoljno govori o Šarpingu kao ličnosti.
      
       PROTIV SMIRIVANjA SITUACIJE: Sa početkom raspoređivanja posmatrača OEBS-a, situacija na Kosovu se dalje smirivala. U izveštaju Ujedinjenih nacija o stanju u novembru, kaže se: “Nije bilo većih borbi među sukobljenim stranama, već je samo dolazilo do pojedinih napada i razmenjivanja vatre, za šta se obe strane međusobno optužuju... Povratak izbeglica se znatno povećao, ali je regionalno veoma različit.” U decembru 1998. izveštaj UN beleži još povoljniji razvoj, bar što se tiče postupka srpskih snaga bezbednosti: “Nema više izbeglica na otvorenom. Spremnost za povratak je različita, ona je naročito mala u graničnim selima... Saradnja OEBS-a sa srpskom stranom je uglavnom dobra, saradnja sa OVK zavisi od lokalnih komandanata. OEBS je u mnogim slučajevima mogao da nastupi kao posrednik i spreči dalju eskalaciju.” Ministarstvo inostranih poslova Sjedinjenih Američkih Država - Stejt department registrovalo je do kraja godine smanjenje broja izbeglica na 180 000, MIP Savezne Republike Nemačke na 175 000 - skoro prepolovljen broj u odnosu na Fišerove podatke, iznete u jesen. U jednoj odluci suda nadležnog za upravne sporove nemačke pokrajine Baden-Virtemberg, donetoj shodno informacijama MIP-a SR Nemačke o situaciji na kraju 1998, kaže se: “Na osnovu predočenih saznanja, zaključuje se da je naslućivana humanitarna katastrofa za albansko civilno stanovništvo... nakon smirivanja sukoba... otklonjena i da se od tog trenutka znatno poboljšala kako sigurnosna situacija tako i uslovi života za stanovništvo albanske nacionalnosti... U većim gradovima se javni život u međuvremenu odvija relativno normalno...” Pomenute interne informacije iz Fišerovog ministarstva su u tom trenutku još bile nedostupne javnosti (one su postale dostupne tek krajem aprila 1999. od Međunarodnog udruženja pravnika IALANA). U javnosti, Šarping se trudio da čak i u ovoj fazi smirivanja održi budnim antisrpsko raspoloženje. “Jugoslovenski predsednik koristi sve mogućnosti da osujeti sporazum o povlačenju srpskih snaga sa Kosova”, citirala ga je štampa neposredno pred Božić.
      
       RAT KAO POTREBA: Na prelazu 1998/99. došlo je do ponovnog zaoštravanja situacije, čije ćemo razloge navesti u daljem tekstu. Relativno mirni meseci oktobar, novembar i decembar izgledali su kao intermeco u odnosu na otmice, ubistva, napade i osvetničke akcije. Spirala nasilja okretala se sve brže do početka rata 24. marta. Ipak mora da se zabeleži da je situacija u martu 1999. bila još bolja nego u kasno leto 1998, i da su naročito srpska policija i vojska delovale uzdržano. Od velike koristi su ovde dnevni izveštaji Stejt departmenta, koji je upoređivao razne izvore, među njima su izveštaji OEBS-a, UNHCR-a i različitih nevladinih organizacija. Oni, međutim, nisu igrali nikakvu ulogu u novinskim obraćanjima državnog sekretara Medlin Olbrajt, ali se i danas mogu naći na Internetu. Na jednoj stranici od 17. marta 1999, nedelju dana pre početka rata, piše: “Srpska ofanziva protiv OVK se u poslednje dve nedelje povećava... Šef Kosovske verifikacione komisije Vilijem Voker izjavio je da Srbi postepeno povećavaju svoje vojne aktivnosti i istovremeno budnim okom prate reakciju zapada... Beograd izgleda kontroliše situaciju kako bi izbegao velike civilne gubitke, koji bi zapadu dali mogućnost vojne akcije... Izveštaj UNHCR-a se podudara sa izveštajem posmatrača OEBS-a, u kome se kaže da je u najnovijim borbama bilo ‘relativno malo’ civilnih žrtava. U izveštaju se kaže da je vojska bar u nekim mestima pokušala da izbegne otvaranje vatre na nenaoružane civile.”
       Još više obaveštenja o situaciji daje izveštaj nemačkog MIP-a od 19. marta 1999, pet dana pre početka rata. Za razliku od citiranih američkih izvora, ovaj je izveštaj bio strogo poverljiv i tek je kasnije objavljen. Tamo stoji: “Civilno stanovništvo se, za razliku od prošle godine, u većini slučajeva obaveštava o predstojećem napadu Vojske Jugoslavije. Ali po izjavama KBK-a, evakuaciju civilnog stanovništva sporadično sprečavaju komandanti OVK. Po posmatranjima UNHCR-a, VJ ne sravnjava sela sa zemljom kao što je to činila prošle godine, već se nakon završetka akcija brzo povlači. Po povlačenju srpskih snaga bezbednosti stanovništvo se vraća u svoje domove. UNHCR procenjuje da u ovom trenutku samo oko 2 000 izbeglica mora da prenoći na otvorenom. Još se ne mogu primetiti masovna bekstva u šume.” Pažnju naročito privlači ovaj poslednji broj, jer je po istom izvoru u oktobru 1998, “u šume i brda pobeglo 30 000 do 70 000 ljudi”.
       Samo u jednoj tački izveštaj nemačkog Ministarstva inostranih poslova govori o pogoršavanju situacije u odnosu na prošlu jesen: “UNHCR procenjuje ukupan broj izbeglica na 400 000... i time ima 100 000 izbeglica više nego u oktobru 1998.” Ali taj proračun je pogrešan: UNHCR je u svom pregledu od 23. oktobra 1998. naveo 285 500 izbeglica (od toga 85 000 izvan Kosova). U oba slučaja dolazi još dodatnih 100 000 kosovskih Albanaca u zapadnoj Evropi, od kojih je u Saveznoj Republici Nemačkoj samo 2,5 procenata priznato kao političke izbeglice. Nezavisno od pojedinih nesuglasica u statistikama nemačkog MIP-a i UNHCR-a, može se konstatovati: UNHCR je za sredinu marta 1999. registrovao 50 000 izbeglica više, nemački MIP 100 000. UNHCR je u slučaju dvoumljenja pouzdaniji izvor. I kao što ćemo videti, radi se o višku srpskih izbeglica i drugih ljudi koji su bežali pred OVK.
      
       ŠARPINGOVA MERA: Kako bi ugušio svaku kritiku prema kursu koji je zauzeo NATO, nemački ministar odbrane opisao je na kongresu SPD-a u aprilu 1999. situaciju sledećim rečima: “U martu 1999, pre odlaska posmatrača OEBS-a, broj izbeglica i proteranih lica popeo se na preko 500 000”. Šarping je po sopstvenom nahođenju ovde povećao broj MIP-a za 100 000. Sa još više drskosti dao je u istom govoru sledeći podatak: “U januaru 1999. na Kosovu i u pograničnim oblastima proterano je više od 300 000 ljudi.” Time je premašio podatke UNHCR-a deset puta, jer je krajem januara konstatovano da je “od kraja decembra... približno 30 000 ljudi” proterano. Nakon primirja Šarping je potukao sve rekorde i govorio o “600000 proteranih još pre (!) marta 1999”.
       I ministar ekologije Jirgen Tritin uvežbavao je postepeno svoje dramatizacije kako bi opravdao rat: “Povreda međunarodnog prava nastupila bi i u slučaju da se nismo umešali, jer je proterivanje na stotine hiljada ljudi u susedne države identično sa međunarodnom agresijom... Očigledno je bilo da je na stotine hiljada ljudi proterano. Taj broj se u ratu i tokom rata povećao. Ali ne možete osporiti da su masovna proterivanja postojala i pre toga.” “Stotine hiljada” je navodno pre rata proterano u “susedne države”? UNHCR 18. marta obaveštava o 18500 izbeglica u Albaniji i 9 800 u Makedoniji, svi ostali su bili interno raseljena lica unutar Jugoslavije (ili na samom Kosovu ili u Srbiji i Crnoj Gori).
       Rezime: nemačka vlada dramatizovala je situaciju na Kosovu, a pri tome je naročito ministar odbrane prevršio svaku meru. Činjenice u izveštaju MIP-a od 19. marta 1999, koje su mogle da ga demantuju, držane su u tajnosti.
      
       PREĆUTKIVANjE OVK: Najveća laž nemačke vlade se, međutim, nije sastojala u predimenzioniranju krize na Kosovu, jer nesporno je da se situacija - ne u poređenju sa oktrobrom 1998, već sa decembrom 1998. - stvarno pogoršala i da se taj trend nastavljao. Najveća laž sastojala se u svesnom prećutkivanju činjenice da uzrok tog pogoršavanja nisu srpske snage bezbednosti, već teroristički napadi OVK, i da je u toj situaciji podjednako patilo kako srpsko tako i albansko stanovništvo.
       Ovde se još jednom pozivam na dnevne izveštaje Stejt departmenta. Tamo se 1. marta 1999. kaže: “Po izveštajima jedne nevladine organizacije, samo se u prve tri nedelje februara 1999. na Kosovu dogodilo preko 40 ubistava. Žrtve su bile kako etnički Albanci tako i Srbi. Postaje jasno da je srpsko stanovništvo u pokrajini sve više u opasnosti, jer se nasilje nastavlja.” 5. marta daje se precizan pregled o razvoju broja izbeglica od decembra, koji je u potpunoj suprotnosti sa Šarpingovim brojkama izrečenim na kongresu SPD-a: “U izveštaju (UNHCR-a) zaključuje se da se od Božića na Kosovu pojavilo novih 60 000 izbeglica. Broj Srba koji su u tom periodu izbegli drastično se povećao, procene idu i do 30000. Oni su napustili 90 etnički mešovitih sela i nastanili se u užoj Srbiji.” Svaka druga “nova” izbeglica od intenziviranja sukoba u decembru je prema tome Srbin/Srpkinja - što je još upečatljivije, ako se uzme u obzir da je po zapadnim podacima srpsko stanovništvo činilo samo deset procenata stanovništva u pokrajini. 9. marta kaže se: “Tokom tog perioda, pre ponovnog uspostavljanja mirovnih razgovora u Parizu, raste zabrinutost zbog unutaretničkog nasilja u Prištini. Egzodus srpskog stanovništva iz grada se nastavlja...”
       Kratko i jasno se demantuje jednostrano pripisivanje krivice Srbima. U izveštaju nemačkog MIP-a nalaze se rečenice koje nikada nije trebalo objaviti, jer bi se sva opravdanja za napade NATO-a srušila kao kula od karata: “Sve etničke grupe koje žive na Kosovu su u istoj meri pogođene proterivanjem, izbeglištvom i razaranjem. Oko 90 sela, koja su ranije naseljavali Srbi, napušteno je. Od nekadašnjih 14 000 srpskih izbeglica iz Hrvatske sada na Kosovu živi samo 7 000.” Poslanik Hrišćansko-demokratske unije Vili Vimer, potpredsednik parlamentarne skupštine OEBS-a, potvrdio je, pozivajući se na saznanja posmatrača OEBS-a na Kosovu, da se “jugoslovenska vojska držala dogovorenih činjenica. OVK je sistematski kršila dogovoreno, tako da je došlo do neželjenog lanca provokacije.” Čak je i general NATO-a Klaus Nauman imenovao - naravno tek dugo nakon rata - odgovorne za zaoštravanje situacije: “OVK je odigrala jednu ulogu koja nas je nakon uspeha u jesen 1998 potpuno slomila. Oni su prodrli u vakuum, koji je nastao povlačenjem Srba, i proširili su se na način koji najverovatnije niko od nas u našim državama ne bi prihvatio. Ne mogu da zamislim da bi u Nemačkoj bilo prihvaćeno da neko ko misli da se pobuni protiv države, postavlja kontrolne punktove, granične prelaze, počne da nosi uniforme i maše oružjem. To ni mi ne bismo tolerisali.”
      
       (Nastaviće se)


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu