Bez obzira na Staljinove represije i na to što su tridesetih godina uništeni svi budistički, kao i pravoslavni hramovi, stanovništvo je uspelo da sačuva mnogobrojne male, stare statue Bude - neki su ih sa sobom odneli u Sibir, a potom vratili

      (Beta specijalno za NIN)
       Između Volge i Kaspijskog mora i Severnog Kavkaza, sjedinjeni sa nepreglednom besplodnom stepom nad kojom lebdi miris polena, žive potomci Džingis-kana, jedini budisti u Evropi - Kalmici. Poreklom Mongoli, došli su tu još početkom 17. veka. Danas ih je oko 160 000, a zajedno sa njima u Republici žive Rusi i pripadnici još desetina drugih naroda.
       Ovaj gostoljubivi narod ostao je veran svojoj tradiciji koja je, budući da su nekada živeli kao nomadi, vezana za stepu i jurte (šatore). Danas žive u naseljima udaljenim po nekoliko stotina kilometara, ili u tačkama - bačijama koje se, sa puta, daleko u stepi naziru zaista kao tačke. Goste dočekuju sa džembom, slankastim čajem sa mlekom, zdravicama kao što je “Ništa se ne ceni tako kao prašina ispod točkova prijatelja izdaleka”.
       Jagnje i ovca su obavezni deo svečane trpeze, a cusn - sveža jagnjeća krv varena u crevu - smatra se vrhunskim delikatesom. Budući da vekovima žive sa Rusima, prihvatili su i njihovo nacionalno piće votku, ali teško je razumeti to što se ona pije na temperaturi od 40 i više stepeni. Zato, kažu meštani, ne postoji bez razloga izreka: Nema gore zveri u stepi od pijanog Kalmika.
       Staraju se da očuvaju svoj jezik, kulturu i veru. U školama se obavezno izučava kalmički jezik i dodatno izučava staro kalmičko pismo. Bez obzira na Staljinove represije i na to što su tridesetih godina uništeni svi budistički, kao i pravoslavni hramovi, stanovništvo je uspelo sa sačuva mnogobrojne male, stare statue Bude - neki su ih sa sobom odneli u Sibir, a potom vratili, objašnjava sveštenik glavnog, novoizgrađenog manastira Hurula.
       Ono čime se meštani ponose jeste međunacionalna i verska tolerancija. “Zajedno slavimo sve praznike. I zahvalni smo Rusima što smo preživeli u Sibiru”, objašnjava lekar Valjera, koji se rodio u Sibiru, u vreme deportacije. Jedino strahuju od Severnog Kavkaza, i zato su za njih očuvanje mira i stabilnost zadatak broj jedan.
       Stepski uslovi ne daju im suviše osnova za razvoj. Polovinu teritorije čine pašnjaci, koji su u velikoj meri uništeni još u sovjetsko vreme, kad je sa Kavkaza i susednih ravničarskih regiona doterivano po milion ovaca na pašu. Postoje rezerve gasa i nafte, kao i Kaspijsko more i Volga bogati ribom i ikrom. Zato se osnovne kritike na račun vlasti uglavnom odnose na slabu razvijenost Republike, s jedne strane, i bogaćenje “vrhuške”, s druge.
      
       “Planeta Kirsan”
       U Elisti, tipičnom ruskom glavnom gradu, sa statuom Lenjina na centralnom trgu, gde god da se okrenete, videćete Kirsana Iljumžinova, predsednika Republike, poznatog po funkciji predsednika Svetske šahovske organizacije. On se osmehuje sa plakata, u društvu ruskog patrijarha, dalaj-lame XIV, ili na konju, u nošnji, sa šubarom od bele lisice, sa etikete flaše votke “Iljumžinov”. Njegovi portreti ili statue krase kabinete svih lokalnih funkcionera. Jedna od knjiga u kojoj predsednik FIDE govori o sebi, zove se “Planeta Kirsan”. I ne bez razloga, jer ne samo što ima titule kneza i kozačkog pukovnika - po njemu se zove i jedna mala planeta, otkrivena 1976. godine.
       Iljumžinov ima zvanično svedočanstvo ruskog Instituta za primenjenu astronomiju da je “mala planeta 5570 nazvana Kirsan u čast Kirsana Iljumžinova, predsednika FIDE”.
       On sebe naziva gazdom u Republici i milionerom. Tvrdnje da njegovo bogatstvo iznosi oko 500 miliona dolara on ne demantuje, niti potvrđuje. Njegov lični vozni park se sastoji od dva kadilaka i jednog linkolna. Kaže da sve što je zaradio, zaradio je do predsedničke funkcije baveći se uvozom najpre polovnih, a onda i novih japanskih automobila. Tvrdnje medija i pojedinih istražnih organa da su velika sredstva iz federalnog budžeta i nekih akcionara jednostavno nestajala u Kalmikiji, on odbacuje.
       Lokalni funkcioneri obavezno njemu podižu zdravicu, u parlamentu nema poslanika koji ga kritikuju. Bez njegove odluke ne rešava se ništa. U lokalnim novinama, koje su najvećim delom pod kontrolom vlasti, novinari ne pišu ni reči kritike na njegov račun. Najveći kritičar Iljumžinova, urednik opozicione “Sovjetske Kalmikije danas” Larisa Judina ubijena je, čime je bačena ozbiljna senka na Iljumžinovljevu reputaciju. Autoritarni sistem i jak kult ličnosti koji je stvorio, podseća na sovjetsko doba mada on sam tvrdi da “ne pati od kulta ličnosti”. Kune se u demokratiju i kaže da je sa Borisom Jeljcinom u izrazito dobrim odnosima, i da mu je zahvalan što je “slomio komunističku ideologiju” i otvorio vrata demokratiji.
       Od inteligentnog, samouverenog, sposobnog mladog biznismena, koji je završio ugledni Fakultet za međunarodne odnose i govori nekoliko jezika, izabran je za predsednika kad je imao samo 31 godinu i postao najmlađi regionalni lider u Rusiji. Te 1993. godine, kada je dobio više od 60 odsto glasova, u predizbornoj kampanji obećao je svakom čobaninu mobilni telefon i državu poput Kuvajta. Kalmikija je danas daleko od tog nivoa, ali Iljumžinov kaže da je važno postepeno ići ka tom cilju, i da ne treba zaboraviti da se za poslednju godinu dana broj automobila u Republici povećao za 100 odsto.
       Kontroverzni predsednik namerava da se ponovo kandiduje za šefa države iako je već devet godina, u dva mandata, na toj funkciji. Ukoliko mu Kremlj dozvoli ponovnu kandidaturu, niko, ni on sam, ne sumnja u pobedu. “A ko bi drugi? Nema varijante. Uostalom, on je napunio svoje džepove, pa sad daje i narodu. A ako dođe drugi, dok on napuni svoje”, priča sredovečni meštanin Eliste. Gradonačelnik Eliste Radij Burulov lakonski kaže:ako je predsednik rekao da treba da bude, znači da će biti.
       Na jugozapadu Eliste, na ivici stepe, upada u oči savremeni, impozantan kompleks - šahovski grad koji je predsednik FIDE izgradio za svetsku šahovsku olimpijadu. Šahovski grad ima 15 hektara i u isto vreme tu može biti smešteno hiljadu i po do dve hiljade ljudi. Ovde se povremeno održavaju ruska prvenstva. I sam zaljubljenik i prvak u šahu, Iljumžinov je potpisao, verovatno jedinstven ukaz u Rusiji kojim je šah “kao igra koja nam je možda doneta iz kosmosa” uključen u obavezan kurs školskog programa.
       Da Kalmikija ne bude samo republika šaha već i unosnog fudbala, takođe se potrudio Iljumžinov. Shvativši da je “sport politika”, Iljumžinov je odlučio da podigne nivo kluba, te je prošle godine potpisao ukaz kojim je naložio svim organizacijama i firmama u Republici da pomognu klubu u svemu što treba, kako bi ušao u prvih 16. I ušao je, a ove godine je krenuo još više - “usmeno je naložio” da klub mora da uđe u prvu petorku.
       Moglo bi se reći da je njegova zasluga i ponovno podizanje pravoslavnih i budističkih hramova. Kako bi pravoslavcima u Republici ukazao poštovanje i pokazao versku toleranciju, kažu meštani, najpre je izgradio pravoslavnu crkvu. Dobio je podršku ruskog patrijarha, a dalaj-lama je obećao da će u septembru, to jest pred izbore, posetiti Kalmikiju, a Ruska pravoslavna crkva, tvrdi Iljumžinov, nema ništa protiv toga.
      
       Dani deportacije
       Hladni 28. decembar 1943. godine ostaće večno u pamćenju Kalmika. Pred jutro, počela je dugo planirana operacija tadašnjeg generalnog komesara za bezbednost L. Berije, koju je odobrio Vrhovni savet SSSR-a, pod tajnim nazivom “ULUSI”. U svaku kuću gde su živeli Kalmici upalo je, u isto vreme, po nekoliko pripadnika tadašnje službe bezbednosti, prethodnice KGB - NKVD. Nekima je saopšteno da se ukazom Prezidijuma Vrhovnog saveta od 27. decembra Kalmička autonomna oblast ukida, a da se svi Kalmici, kao izdajnici, preseljavaju u Sibir.
       Mada je, prema instrukcijama, bio dozvoljen teret od 500 kilograma po čoveku, u većini slučajeva nisu ništa nosili sa sobom, ili tek ponešto. Malo ko je razumeo šta se dešava, tim pre što mnogi stari i deca nisu ni znali ruski jezik. Nisu ni slutili da ih čeka smrt ili dugih i teških 17 sibirskih godina, gde su živeli kao u logoru. Deportacija je prepolovila broj Kalmika.
       Kalmici danas slobodno, ali sa gorčinom pričaju o tim danima. Boris Senžejev sedi na klupi u društvu svojih poznanika i rado počinje priču o tim danima. Neko od njih je i bio u Sibiru, a 45-godišnjem Ačiru majka je pričala sve do detalja, i sve pamti kao i da je sam bio tamo.
       - Tada sam imao nepunih 14 godina. Bio sam kod starijeg brata u gostima. Upali su pred jutro, ništa nisu ni rekli. Nismo ništa ni uspeli da ponesemo. Najpre su nas nagurali u kamione, a potom u teretne vagone. U svakom vagonu po 10-15 porodica. Bilo je i onih koji su u revoluciji dobili ordenje, a i Rusa, iz mešovitih brakova. Nismo ni znali gde nas voze. Bio je decembar, putovali smo 15 dana, prevalili 3 000 kilometara, smrzavali se i gladovali. Mnogo je njih umrlo na putu. Ta glad, hladnoća i strah se do smrti ne zaboravljaju - priča Boris Senžejev.
      
       “Ljudožderi”
       - Kada smo stigli u Novosibirsk - nastavlja Senžejev - najpre su nas potrpali u veliki dom kulture, a onda dalje, po sovhozima. Nismo imali šta da jedemo, menjali smo odeću za krompir. Svakog dana su nas prebrojavali, i za bekstvo se dobijalo 15 godina zatvora. Ja sam morao da čistim štale. Ni rukavice nismo imali, jagodice na prstima su mi jednom otpale. Strašno je i pričati. A Rusi koji su tamo živeli najpre su nas se plašili. Mislili su da smo ljudožderi. Onda su nas upoznali, sprijateljili smo se, i mnogo su nam pomagali.
       Rasejani po Sibiru živeli su do 1957. godine, a tada ih je pomilovao Hruščov. Danas je 28. decembar u Kalmikiji Dan sećanja na žrtve represije. Svakog proleća Voz sećanja sa onima koji su preživeli te dane kreće istom maršrutom, do onih mesta gde su živeli, i gde su ostali grobovi njihovih najbližih.
      
       ZORANA BOJIĆ
      

Kalmici u Jugoslaviji Kalmici su ostavili trag i u Jugoslaviji. Američki ambasador u Beogradu, Džon Prins napisao je krajem dvadesetih godina prošlog veka izveštaj o njima, njihovom dolasku i boravku. “U Beogradu postoji mala kolonija od oko 200 kalmičkih Tatara, koji su ovde stigli za vreme boljševičke agresije. Većina Beograđana ne obraća pažnju na postojanje ove zanimljive grupe. Stariji članovi kalmičke zajednice bili su uglavnom članovi Denikinove armije”, pisao je Prins u svojim beleškama.        Američki ambasador je pisao da ga je dalaj-lama nekoliko puta zvao da sa njim razgovara o položaju Kalmika u Beogradu. “Informisao me je da Kalmici nemaju primedbe na Srbe, koji se prema njima odnose veoma lepo i dozvoljavaju im da imaju svoje verske službe u privatnim kućama”, te da bi po mišljenju dalaj-lame trebalo da imaju i svoj hram.        Hram je i izgrađen, pre svega zahvaljujući srpskim dobrotvorima. Jedan od njih Miloš Jaćimović i njegov sin koji su ustupili svoju zemlju, i pomogli u građevinskom materijalu.        I sam patrijarh Srpske pravoslavne crkve Dimitrije molio je tadašnjeg ministra vera da finansijski pomogne održavanje hrama “mesečno        1 000 dinara”, “mada budizam nije zvanično priznata religija”. Patrijarh Dimitrije je u pismu naveo da im “utoliko pre treba pomoći, što su oni samo privremeno u našoj državi, što ih je veoma mali broj, i što najzad, budistička religija nije opasna po državu, te je priznata od drugih država. A ovdašnji Kalmici, budiste, ne traže za sebe priznanje njihove religije, već samo prećutno tolerisanje i neznatnu materijalnu pomoć.”        Među tadašnjim izbeglicama Kalmicima, bio je i istoričar Erenžen har-Davan, koji je u Beogradu 1929. godine štampao prvo izdanje svoje knjige “Džingis-kan kao vojskovođa i njegovo nasleđe”, a koja je tek 1991. godine prevedena na ruski.