NAZIV: Beogradski filmski kritičarski krug: Prvi tom (1896-1960);
AUTOR: Ranko Munitić
IZDAVAČI: Niški kulturni centar/ Art Press; Niš 2002.

      Knjiga “Beogradski filmski kritičarski krug”, prema rečima samog priređivača, nije antologija; pre je to hrestomatija, zbir napisa o filmu koji “zahtevaju da budu iščitani u kontinuitetu kojim nastaju, od 1896. do naših dana”. Birajući tekstove, Munitić pokušava da ukaže na unutarnja svojstva na kojima počiva fenomen beogradskog filmskog kritičarskog kruga. U širem kulturnom kontekstu, to je specifična kulturna klima Beograda, posebno onog između dva svetska rata, u kojem kosmopolitska širina i otvorenost za novo i nepoznato nisu tek fraze i izborne parole političara. Jer ne treba zaboraviti, krajem dvadesetih godina prošlog veka bio je to grad koji je, zahvaljujući svojim mnogobrojnim umetnicima i čudacima (pre svega avangardnog usmerenja) išao u korak s umetničkim tokovima, pa donekle i sa kulturom življenja svetskih metropola. U užem kontekstu filmske poetike Munitić traga za karakteristikama ovdašnjeg razmišljanja i pisanja o sedmoj umetnosti. To su, između ostalog, i ljubav prema filmskom fenomenu, i svestrano poznavanje filmskog korpusa, pri čemu ovdašnji kritičari, kako naglašava autor, “unutarnju varničavost, stilsku živahnost, sklonost humoru, čak paradoksu, pretpostavljaju suvom, akademskom formulisanju svojih misli”.
       Izbor otvara tekst Pavla V. Vujića iz 1896. godine, nekoliko dana posle prve filmske projekcije na Balkanu, u kafani kod “Zlatnog krsta” na Terazijama. Očaran mogućnostima novog medija, Vujić ispisuje jednu od najjezgrovitijih i najuzbudljivijih definicija kinematografije: “Čitav makrokozam na pozornici koja nije veća od jednog kvadratnog metra, a kojoj je dubina, tačno matematski uzev, ravna nuli!”. Sledi članak Grgura Berića (iz 1913) o štetnosti bioskopa, jedno od karakterističnih reagovanja za to doba. “Jer, zbilja, ništa tako pouzdano ne kvari ukus kao stalno pohađanje bioskopa”, tvrdi Berić; i njegov stav, danas bizaran, predstavlja uobičajen otpor ondašnjeg javnog mnjenja prema novoj umetnosti - “tom poslednjem detetu ostarele Evrope”, kako će neko znatno kasnije reći. Tek iz te prvobitne klime odbijanja i preziranja filma kao vašarske zabave možemo razumeti značaj napisa Boška Tokina, pionira filmske kritike u nas. Dvadesetak njegovih tekstova zastupljenih u ovoj knjizi svedoče o čoveku svestrane kulture, usamljenom ali istrajnom apologeti kinematografije. Dve su osnovne intencije Tokinovih eseja: dokazati da film kao svoj bitan potencijal poseduje i umetničke vrednosti; zatim, da su te vrednosti jedinstvene i originalne, da se ne mogu svoditi na sintezu drugih umetnosti. Ta Tokinova razmišljanja predstavljaće lajtmotiv beogradskih kritičara i esejista sve do sredine XX veka, pa i kasnije. No strast prema filmu i upornost da se on brani nisu dovoljni - potrebna je i istančanost ukusa koju Boško Tokin demonstrira prepoznajući u Čaplinu, Langu i Ejzenštejnu genijalne umetnike, predviđajući da će budućnost umetničkog filma zavisiti pre svega od velikih reditelja (nije li to jedna od sjajnih anticipacija “politike autora”?).
       Međuratnu kritiku snažno određuju napisi avangardnih umetnika (kojima je pripadao i Tokin, inače jedan od koautora “Manifesta zenitizma”). Vane Živadinović Bor, Marko Ristić i Aleksandar Vučo u duhu nadrealizma i traganja za “nemogućim” usredsređeni su na neslućene i bezgranične potencijale filmskog medija. Živadinović u filmu vidi jedino adekvatno iskazivanje ogromnog prostranstva nesvesnog, da bi se krajem pedesetih na njegov tekst nadovezao već čuveni esej Živojina Pavlovića “Film i san” - i to je jedan od najboljih primera u prilog teoriji o Beogradu kao permanentnom stecištu fantasta i nadrealista, gradu koji je mogao biti i prirodna pozornica za jednog Dedalusa ili Leopolda Bluma.
       Kontinuitet između međuratnog razdoblja i komunizma, kada je reč o filmskoj kritici, neosporan je. Pored već navedenih, “nadrealističkih veza”, tu su i tekstovi najznačajnijih pisaca, koji, bez obzira na vremenski razmak, mogu činiti zasebnu celinu. Filmski prikazi Crnjanskog, Kiša ili Vinavera čine posebnu vrednost ove knjige. Pored izuzetnog razumevanja filma zapanjujuće je u njima još nešto: pisani naizgled prigodno, čak i kao novinski izveštaji, ovi tekstovi odražavaju duh i ličnost autora, personifikovanu u opsesivnim motivima njihovog opusa. Pišući izveštaj za “Politiku” iz Pariza 1930, Crnjanski opisuje veliki događaj: slavni glumac nemih filmova Konrad Fajt prvi put se pojavljuje u zvučnom filmu. Ali, umesto reči, u filmu “Zemlja bez žena”, čuje se pred kraj samo njegov ludi, histerični smeh, smeh samoubice. Taj užasni Fajtov smeh koji opseda Crnjanskog zapravo je jedna od dveju magistralnih linija njegovog dela, linija smrti koja se od “Stražilova” provlači do “Romana o Londonu” i “Lamenta nad Beogradom” u kojem su to “neki papagaji, čimpanzi, neveseli, što mi se smeju i vrište u mojoj samoći”. Baveći se filmovima “Noć i magla” i “Hirošimo, ljubavi moja” Alena Renea, mladi Danilo Kiš kao da imenuje strast koja ga vodi ka književnom pozivu: težnju da se masovni zločin i logori smrti ne zaborave, da delo bude kenotaf koji će čuvati spomen na nestale.
       U razdoblju 1945-1960. Munitićeva hrestomatija odslikava veliki razvoj kritičke svesti u tekstovima briljantnih analitičara. Vidimo kako lucidni duh neumorno radi i pored ideoloških pritisaka. Duh Vicka Raspora koji se nemilosrdno obara na kič i diletantizam u domaćem filmu utirući tako put novoj estetici; Pogačićev duh koji otkriva zanatske tajne i genijalnost Hičkoka; duh Duška Stojanovića koji efektno ismeva scenarističke šablone Holivuda podsećajući nas otrcanih dijaloga i dosetki za svaki žanr. Tekstovi Aleksandra Petrovića, Puriše Đorđevića, Dušana Makavejeva i Živojina Pavlovića najbolji su uvod u njihovo stvaralaštvo, u “novi”, kasnije “crni” film. Kao što Petrović određuje vlastitu rediteljsku preciznost paralelom između filmova “Šejn” i “Džungla na asfaltu”, tako esejista Makavejev definiše svoju buduću poetiku već samim nazivom teksta (“Kad pišeš scenario pogledaj kroz prozor”).
       Po izboru tekstova i njihovoj međusobnoj vezi ovaj zbornik prevazilazi granice filmofilskog uživanja. To je i svedočenje o nekom boljem, duhovitijem Beogradu, gradu koji današnje generacije još nisu imale prilike da upoznaju.
      
       SRĐAN VUČINIĆ