Za Vojislava Koštunicu su i njegovi i njihovi glasači, za Miroljuba Labusa su pristalice Đinđića. A za Velimira Ilića su Veljini

      Sada već ustaljenu praksu domaćih političara da zanimljivosti objavljuju posredstvom stranih sredstava informisanja pratio je i Vojislav Koštunica, predsednik SRJ, pa su tako redovni čitaoci “Špigla” prošle nedelje mogli doznati kako ovaj političar razmišlja da se kandiduje za predsednika Srbije, čim to mesto postane upražnjeno.
       Istina, nagovešteno je to, tada još samo kao mogućnost, koji dan ranije, na predsednikovoj konferenciji za štampu na kojoj je najviše reči bilo o “slučaju Pavković”. Kakav marketinški stručnjak posavetovao bi možda jugoslovenskog predsednika da najavu moguće kandidature odloži za neku drugu priliku, no, kako god, utvrđeno je da ustavnih prepreka za tako nešto - nema. Slobodan Vučetić, predsednik Ustavnog suda Srbije, objasnio je da nema u tome svemu ničeg protivnog propisima, makar takva kandidatura, merena zapadnim merilima, bila i čudna i podrazumevala da kandidat prvo podnese ostavku na postojeću funkciju.
      
       Tajming
       Doista, u javnom mnjenju postojala je fama o tome da Vojislav Koštunica, dok je na mestu saveznog predsednika, ima vezane ruke da se kandiduje za predsednika Srbije. Tako su nastale mnogobrojne i komplikovane teorije o tome kako republički premijer Zoran Đinđić nastoji da predsednika Demokratske stranke Srbije izbaci iz igre tako što će izdejstvovati raspisivanje izbora za republičkog predsednika dok je Koštunica još na mestu predsednika Jugoslavije.
       Da li da bi pokazao kako nije tako, ili što mu ništa pametnije ne preostaje, tek, Zoran Đinđić je potvrdio, da, što se njega tiče, Vojislav Koštunica može da se kandiduje “kao i svaki drugi građanin koji ispunjava uslove”.
       Time ipak nije likvidirana priča o “tajmingu” za raspisivanje izbora, pošto, nezavisno od mogućnosti za kandidovanje, Vojislavu Koštunici ipak mnogo više odgovara da predsednički izbori budu onda, kada stvari sa ustavnom poveljom i srpsko-crnogorskim sporazumom budu jasne, pa bi tada, zaokruživši svoj savezni mandat, mogao da se kandiduje za mesto za koje je, prema svim pokazateljima javnog mnjenja, glavni favorit.
       Zbog toga Koštunica kaže da ne vidi razlog da se izbori raspisuju pre decembra, kada Milutinoviću normalno ističe mandat, i u DS zaista nemaju dobar odgovor na pitanje zašto bi se izbori raspisivali u septembru ili oktobru. Određen pokušaj su načinili tumačenjem da nepotrebno trpimo pritisak iz Haga, gde traže Milutinovića, ali sva je prilika da, kada već toliko čekaju na Milutinovića, dva ili tri meseca neće činiti razliku.
       Projektovana dinamika događanja koju je obelodanio DSS i Vojislav Koštunica predviđa, u stvari, da predsednički izbori budu raspisani tek nakon usvajanja republičkog ustava. Međutim, ne može se uopšte predvideti kada bi to moglo da bude, pošto su svi potpuno saglasni da republički ustav ne može biti napravljen pre ustavne povelje, a ni za ustavnu povelju se ne može predvideti kada bi mogla biti dovršena.
       Sada se postavlja pitanje “prelaznog predsednika”; naime, na jesen ćemo da izaberemo predsednika, a nekoliko meseci posle, bože zdravlja, dobićemo i novi ustav, sa, u svakom slučaju, znatno drugačijim i manjim ovlašćenjima predsednika nego što je to sada slučaj. Logično bi bilo da tada predsedniku, tom što ćemo ga izabrati na jesen, prestane mandat i da se, po novom ustavu, bira novi predsednik. Sledom dešavanja koji preporučuje Koštunica, “ustav pa izbori”, ova komplikacija se izbegava, ali, kao što smo videli, taj redosled, sva je prilika, prosto nije realan. Tako da se takmičari za mesto predsednika moraju pomiriti sa vrlo ozbiljnom mogućnošću da će im mandat trajati manje od godinu dana, što svakako neće doprineti autoritetu takvog predsednika niti privlači ljude sa ozbiljnim ambicijama u politici.
       U Demokratskoj stranci, međutim, smatraju da se ovakav prigovor ne može razmatrati i njihov je stav da predsednički izbori moraju biti održani, jer Milanu Milutinoviću ističe mandat, a neizvesno je kakva će ovlašćenja predsednika biti po budućem ustavu, i kako će se i kada uopšte doći do novog ustava. Takođe, odbija se primedba Vojislava Koštunice da je regularno vreme za izbore decembar mesec.
       - Tačan datum je 23. septembar, kada su bili održani i prethodni predsednički izbori. Milutinović je izabran na ponovljenim izborima u decembru, a ponovljeni izbori nisu novi, nego su ti isti - ponovljeni - izbori koji su održani u septembru, tumači Gordana Čomić, potpredsednik Skupštine Srbije i Demokratske stranke.
      
       Mandat
       Inače, Kosta Čavoški, profesor ustavnog prava, ne misli tako. Predsedniku mandat teče od dana kada je položio zakletvu, i ističe posle pet godina, kaže. Datum kada su održani izbori i jesu li izbori ponovljeni ili nisu, smatra on, nije od značaja.
       Ako smo rekli da je, posle donošenja novog ustava, logično imati izbore za novog predsedika Srbije, zbog drukčijih ovlašćenja, onda to svakako važi i za mesto premijera, a parlamentarni izbori, što je interesantno, nisu nešto što srpski premijer Đinđić predviđa pre početka 2004. godine kada im je regularni rok.
       Mada, kako kaže Vladimir Cvetković, naučni savetnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, kod nas je sve moguće, pa sasvim može da zamisli da i posle donošenja novog ustava i predsednik i premijer serbez nastave da guraju do isteka svojeg petogodišnjeg odnosno četvorogodišnjeg mandata.
      
       Čovek br. 1
       Zbog neprikosnovene popularnosti koju Koštunica uživa kod birača, Cvetković smatra da predsednik ima dobar manevarski prostor i “jedini može da merka poziciju koja mu odgovara, ali on ne zna koja je to pozicija”. Na primer, moguće je - “ali samo moguće”, naglašava Cvetković, da se dogodi da prema budućem sporazumu Srbije i Crne Gore predsednik vlade te države bude najjači čovek u državi, a ne predsednik, ‘rotacioni predsednik’.
       - Može se dogoditi da Evropska unija završi sa situacijom u kojoj Jugoslaviju predstavljaju trojica i odluči da ubuduće ima posla samo sa jednim. Takvom zahtevu bi mogla da prilagodi i ustavnu povelju i to bi onda onog ko se naće u toj poziciji učinilo čovekom broj 1 u državi bez obzira na formalna ovlašćenja. Možda bi EU imala svog favorita za to mesto i možda taj ne bi bio Vojislav Koštunica, ali, smatra Cvetković, EU ne može baš toliko da utiče na ovdašnje tokove.
       Zaključak je da sve zavisi od toga kakav će biti sporazum Srbije i Crne Gore i kada će se on dogoditi. Takođe, najava Vojislava Koštunice je način da dođe do realne vlasti, koju ovaj političar i njegova stranka nemaju (iz razloga o kojima ovde nećemo), a pripada im, barem po podršci koju imaju kod birača. Sa mesta predsednika Srbije, makar i “prelaznog”, Koštunica će moći bolje da utiče na srpsko-crnogorsko dogovaranje (ako se ovo bude odugovlačilo) a imaće, ukazuje Cvetković, u rukama i takve instrumente kao što je raspuštanje parlamenta i raspisivanje izbora.
      
       Afera Pavković
       Prema sondažama javnog mnjenja, rekli smo, Koštunica vodi, i pitanje koje se postavlja je koliki su izgledi da ta situacija može biti promenjena. Rejting Miroljuba Labusa, prema istraživanjima Stratedžik marketinga (SMMRI), u porastu je, ali značajno zaostaje za saveznim predsednikom. Kako kaže Svetlana Logar iz ove agencije, teško je predvideti hoće li doći do ozbiljnijih promena u raspoloženju birača, ali ono što se sigurno može reći jeste da su sve dosadašnje ankete zasnovane na “nepredizbornoj situaciji”, a izbori uvek predstavljaju kondenzaciju javnog mnjenja koja pokazuje pravi raspored snaga. Inače, često se vide istraživanja u kojima je rejting Miroljuba Labusa vrlo sličan, a ponegde čak i bolji nego Vojislava Koštunice. Kako objašnjavaju u Stratedžiku, ta istraživanja nisu netačna, ali odgovor na pitanje “kako ocenjujete” ne treba brkati sa “za koga biste glasali”. Labus je dobro ocenjen, kao i Koštunica, ali bi se većina ipak radije opredelila za predsednika SRJ.
       Svetlana Logar predviđa da ima još događaja za koje će biti zanimljivo videti kako će javno mnjenje reagovati, a tu svakako spada i način na koji će predsednik Koštunica “dati otkaz” na svoje sadašnje radno mesto. Još je rano procenjivati kakvog će traga ostaviti aktuelne afere mada postoje indikacije da je slučaj sa Pavkovićem okrnjio popularnost i DOS-a i DSS-a. Svetlana Logar ukazuje na to da je razlika između Košutničine i Labusove publike u tome što je za Labusa ista publika koja je i za Đinđića, dok Koštunica, osim birača DSS-a, privlači i značajan deo sadašnje opozicije. Odatle bi se moglo očekivati da smenjivanje Pavkovića Koštunici nanosi štetu, pošto je logično da su sve Pavkovićeve pristalice u Koštuničinoj “ciljnoj grupi” i da je savezni predsednik postigao autogol u sopstvenom biračkom telu.
      
       Kultivisani Labus
       Međutim, analitičari kažu da, bez obzira što u ovom razmišljanju ima neke logike, stvari ne funkiconišu baš tako. Koštuničinim simpatizerima je Koštunica na prvom mestu, i, bez obzira što im se, recimo, dopada i Pavković, nisu spremni olako da se odreknu ljubavi prema saveznom predsedniku zarad svoje, ipak manje, sklonosti prema sada već bivšem načelniku Generalštaba.
       Aktuelna afera ipak nije bez značaja pa Vladimir Cvetković veruje da Zoran Đinđić, kao Koštuničin arhiprotivnik na političkoj sceni, želi da je maksimalno iskoristi kako bi ga iskompromitovao, svestan da nema protivkandidata te snage.
       Miroljub Labus je najavio da će se verovatno kandidovati kao Miroljub Labus, dakle nezavisno, pod firmom “Miroljub Labus, i tačka”. Ma koliko Labus želeo da bude nezavisan, iz okolnosti da je većina njegovih birača iz kruga onih koji se vezuju za Zorana Đinđića i “politiku reformi” je jasno šta i ko Labusa kao predsedničkog kandidata, drži u životu. Druga je stvar što je Đinđićeva podrška Labusu, za sada, što bi se reklo, kilava. Tu neki dan je rekao da je Labus dobar kandidat jer je “kultivisan”. Za čoveka kakav je Labus to pre zvuči kao uvreda nego kao preporuka, mada uopšte ne treba sumnjati da bi premijer mnogo više voleo Labusa na Andrićevom vencu nego Koštunicu. Inače, Zoran Đinđić je rekao i da “nije realno” da DOS nastupi sa samo jednim kandidatom, gde je, osim na Labusa, verovatno mislio i na Velimira Ilića kao, formalno, kandidata iz grupacije DOS-a. Izgleda da premijer pomalo brine o tome da li bi ove rivalske kandidature mogle da ugroze stabilnost koalicije koju i ovako jedva održava na okupu. Zbog toga mu je bilo bitno da se pokaže korektnim i prema Velji Iliću, iako Velimir Ilić uopšte ne drži do podrške DOS-a u svojoj predsedničkoj kandidaturi.
       Gradonačelnik Čačka je, inače, najavom Koštuničine kandidature dospeo u nepriliku, što je i priznao: “Ne znam sada šta da radim”, rekao je, pošto je prethodno objavio da će se kandidovati samo ako se Koštunica ne kandiduje. Sada mu je, međutim, kampanja odmakla i teško mu je da se povuče.
       Iako nije mnogo verovatno da se Ilić konsultovao sa nekim velikim stručnjacima za propagandu prilikom svoje kandidatske strategije, metod koji je primenio dobro je poznat i oproban na polju marketinga, doduše ne političkog. Ilić je nastojao da se predstavi kao zamena za Koštunicu, u nadi da se ovaj neće kandidovati, dakle kao zamena za najpopularnijeg. Ko misli da je ovaj marketinški pristup besmislen, neka zamisli sebe kako ulazi u kakav jeftin bife i traži koka-kolu. “Nema”, kaže kelner, “može golf-kola?” Može. Ovo je, inače, školski primer sa kurseva za marketing i propagandu, za koje nije verovatno da ih je Ilić pohađao, ali je to, ipak, osetio. Uprkos tome, nema velike izglede u predsedničkoj borbi, naročito u poređenju sa kandidatima kao što su Koštunica i Labus.
      
       SRBOLjUB BOGDANOVIĆ