Mnogo je novih institucija i prava koja će doprineti borbi protiv organizovanog kriminala, ali je pitanje ko će kontrolisati ljude sa posebnim ovlašćenjima

      U nedostatku opipljivih rezultata u rasvetljavanju ubistva generala Boška Buhe vlast u Srbiji je mafiji objavila opšti rat u koji namerava da krene i zakonom o posebnim nedležnostima specijalnog tužioca, policije i sudija koji u Skupštini Srbije treba da bude donet po hitnom postupku. Nove, po svemu specifične institucije našeg sistema treba da, umesto bavljenja “sitnim prestupnicima”, konačno krenu u lov na “krupne zverke” i snažno stanu za vrat mafiji i svim oblicima teškog kriminala koji već godinama podrivaju zemlju.
      
       Tužilac
       Nepokolebiva rešenost da se beskompromisno uđe u borbu sa organizovanim kriminalom demonstrirana je zajedničkom najavom zakona republičkog premijera Zorana Đinđića, predsednika Vrhovnog suda Leposave Karamarković, republičkog javnog tužioca Siniše Simića i ministra unutrašnjih poslova Dušana Mihajlovića, što je, ujedno, trebalo da pokaže da je “spuštena lopta” i prevaziđen nedavni žestok sukob između izvršne i sudske vlasti.
       “Za borbu protiv organizovanog kriminala, korupcije i terorizma mi imamo problem s institucijama. I zato će biti formirano specijalno tužilaštvo, policija i sud, koji će imati onoliko ovlašćenja koliki je ovaj problem, a on je veliki”, izjavio je tom prilikom premijer Đinđić.
       Iako Nacrt zakona o posebnim nadležnostima u suzbijanju organizovanog kriminala i korupcije prati tajnovitost, jer niko od sudija, tužilaca, advokata ili profesora nije video predlog ovog zakona, moglo se saznati da je rađen na osnovu zakona drugih zemalja, pre svega Italije, Hrvatske i Slovenije i da sadrži odrebe koje su mnoge države ugradile u svoje zakonodavstvo posle 11. septembra prošle godine.
       Antimafijaški zakon predviđa formiranje specijalnog tužilaštva u okviru Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu a imaće ovlašćenja na teritoriji cele Srbije. Činiće ga zamenici okružnog javnog tužioca, a među njima će biti izabran i specijalni tužilac sa gotovo neograničenim ovlašćenjima. Moći će da hapsi bez ičije saglasnosti i odobrenja svako lice pa i do sada po mnogo čemu nedodirljive poslovne magnate za koje posumnja da su na bilo koji način upleteni u mafijaške poslove.
       Zbog takvih ovlašćenja kandidat je dužan da pre imenovanja iznese potpune i tačne podatke o svom imovinskom stanju, a prema posebnim propisima moguće su bezbednosne provere i provere imovinskog stanja specijalnog tužioca na osnovu zahteva republičkog javnog tužioca i bez njegovog znanja pre imenovanja, tokom vremena na koje je imenovan i godinu dana posle prestanka obavljanja dužnosti specijalnog tužioca. U zakonu nije navedeno ko ove provere treba da obavi, što budi podozrenja onih koji na ovaj zakonski predlog kritički gledaju.
      
       Zlodela
       Unutar policije Nacrt zakona predviđa organizovanje posebne službe koja će neposredno izvršavati uputstva i naloge specijalnog tužioca kako bi se obezbedili dokazi u istrazi koju vodi specijalni tužilac. Takođe je predviđeno i formiranje posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu, koje će voditi sve procese po ovom zakonu (čak i one koji su sada u nadležnosti vojnog suda). Svi ovi organi biće smešteni u posebnoj zgradi u Beogradu, s apsolutnim obezbeđenjem i najboljom opremom. U njoj bi trebalo da se nađe i ogromna dokumentacija (u okviru posebnog odeljenja za istraživanje i dokumentaciju) koju MUP Srbije poslednjih osam meseci prikuplja o svima za koje se sumnja da su na bilo koji način uključeni u organizovani kriminal i sve druge oblike teškog kriminala. Tu će se, verovatno, naći i podaci o 50 mafijaških grupa u 27 gradova Srbije, o kojima je ministar Mihajlović često govorio a za koje, kako kaže, nije bilo dovoljno valjanih dokaza za krivična gonjenja pred redovnim sudovima.
       Prema ovom zakonu, posebni organi gonili bi počinioce krivičnih dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti SRJ, dela protiv čovečnosti, dela s elementima organizovanog kriminala - falsifikovanje i pranje novca, korupcija, droga, oružje i slično, kao i ostala krivična dela gde se može izreći kazna od najmanje pet godina, a za koje republički tužilac smatra da postoje opravdani razlozi da se primenjuje ovaj zakon. Novi zakon bi se primenjivao i na veliki broj krivičnih dela koja su propisana međunarodnim konvencijama i statutima međunarodnih sudova, kao što su Haški tribunal ili Rimski sud. Praktično, svi oblici teških krivičnih dela potencijalno će biti na udaru ovog zakona i njihovi izvršioci biće po njemu i gonjeni i procesuirani. Pod organizovanim kriminalom podrazumevaće se svako delo u čijem je planiranju ili izvršenju učestvovalo najmanje tri lica.
      
       Svedok pokajnik
       Predviđen je i niz pravnih novina, kao što su svedok saradnik optužbe i prikriveni islednik. Ukoliko saizvršilac prizna svoju ulogu i uloge drugih, može da postane svedok optužbe i izbegne krivično gonjenje. Prikriveni islednik se pak pojavljuje s veoma širokim ovlašćenjima. On će, prema zakonu, moći tajno da pretrese stan osobe za koju se sumnja da je izvršila ili priprema izvršenje krivičnog dela. Ova, u pravu nepoznata procesna radnja, do sada se primenjivala samo u operativnom radu tajnih službi. Dalje, zakonom su predviđeni i takozvani simulovani poslovi, a to znači da prikriveni islednici nekim osobama mogu “nuditi sklapanje određenih poslova” i tako ih navoditi da počine krivično delo. Zanimljivo je da pravila po kojima će raditi prikriveni islednik donosi ministar unutrašnjih poslova, a islednika angažuje posebna služba u okviru MUP-a.
       Novina je i oduzimanje ili blokiranje imovine, predviđeno kada postoji sumnja da je neko stekao imovinu na nezakonit način, izvršenjem nekog krivičnog dela. Ako ta osoba dokaže da je na drugi način stekla imovinu, ona se vraća, a bez pokretanja krivičnog postupka blokada može trajati do godinu dana. Tu su i kontrolisane isporuke, posebne mere zaštite svedoka...
       Zakon uvodi i potpuno novo krivično delo - ometanje pravde, koje se odnosi na osobe koje ne pruže pomoć, podršku ili podatke specijalnim organima u postupku otkrivanja krivičnih dela i počinilaca. Nove odredbe odnosiće se i na krivična dela i učinioce protiv kojih je pokrenut postupak, a optužnica do stupanja na snagu ovog zakona nije stala na pravnu snagu, što će sneveseliti sve one kojima su, nedavno tako “ubitačno” kritikovani, neažurnost i lagodnost postupka i te kako odgovarali.
      
       Nova vlast - stari sponzori
       Ideja o donošenju zakona za borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije u javnosti se tumači kao primerena našoj situaciji i doživljava se kao jedna od važnijih odluka Vlade Srbije u suprotstavljanju ovom zlu. Međutim, zakonski nacrt u stručnoj javnosti je kritički dočekan uz bojazan da, kako kažu, neka loša i nedorečena rešenja mogu iskompromitovati ideju i proizvesti sasvim suprotan cilj od proklamovanog.
       Božo Prelević, član G17 plus i izvršni direktor nevladine organizacije “Lex”, upozorava da pojedina rešenja ovog zakona mogu da predstavljaju smetnju ulaska SRJ u Savet Evrope, ili čak postanu sporna sa stanovišta ljudskih prava. Prema njegovim rečima to su pre svega članovi koji se odnose na dužinu pritvora (do 12 meseci) i oduzimanje, odnosno zabranu korišćenja imovine pre presude. “Sastavljači ovog projekta moraju imati u vidu da se izuzetno velika ovlašćenja specijalnog tužioca mogu zloupotrebiti i čak postati instrument političke borbe.”
       Prelević takvu opasnost vidi u činjenici što su neki ključni ljudi bivšeg režima na ključnim mestima sadašnjeg režima, iz čega se može zaključiti da je na sceni kontinuitet sa starim režimom, odnosno kontinuitet između organizovanog kriminala i srpskih stranaka, koji je, po Prelevićevim rečima, očigledan “počev od telohranitelja i ljudi koji se mogu videti uz ključne ljude ovog režima, pa sve do finansijera stranaka”. “Činjenica je, i pored više puta upućene sugestije vladine Komisije za borbu protiv korupcije da se donese zakon o finansiranju stranaka, tog zakona još nema. Zato se ni ovaj zakon ne može sukobiti sa organizovanim kriminalom ukoliko nema pratećeg seta zakona kao što je zakon o finansiranju političkih stranaka i transparentnosti njihovog budžeta.”
       Uz ovako krupan nedostatak, u zakonu je uočeno jedno polovično ali vrlo problematično rešenje. Uloga svedoka saradnika je predviđena samo za članove mafijaških organizacija. Takva mogućnost nije predviđena u slučaju da neko želi da ukaže na korupciju u tužilaštvu i policiji, kako je to, recimo, u državi Njujork, u SAD.
      
       Čiste ruke
       S druge strane, kao dobar primer kompatibilnog zakona navodi se Zakon o sprečavanju pranja novca (polaganja novca stečenog obavljanjem nezakonite delatnosti na račune kod banaka i drugih finansijskih organizacija ili uključivanje na drugi način tog novca u legalne tokove)koji je prvog jula stupio na snagu. Od tog datuma Zakon je obavezao pravna lica da utvrde identitet stranke pri svakoj transakciji novca ili drugih vrednosnih dobara čija vrednost prelazi 600 000 dinara. Za svaku takvu transakciju antimafijaški zakon je predvideo obavezu da o njoj bude obavešten specijalni tužilac. “Radije ćemo sedeti u zatvoru i zadržati svoj novac, nego biti na slobodi bez novca”, reči su jednog mafijaša u Italiji, koje najbolje pokazuju delotvornost ove mere. Italija je samo za godinu dana (od 1992. do 1993. godine) pripadnicima kriminalnih udruženja oduzela kriminalno stečene imovine u vrednosti dve i po milijarde evra.
       Iako su pisci antimafijaškog zakona, kako sami kažu, koristili u znatnoj meri italijanska iskustva u borbi s organizovanim kriminalom, njihovi kritičari im zameraju da su propustili najvažnije. To je kontrola i nadzor komisije parlamenta nad radom specijalnog tužilaštva, suda i policije. Takva komisija je u Italiji uvedena početkom devedesetih godina prošlog veka, i njen rezultat bila je akcija “čistih ruku”, koju su neke italijanske stranke i ugledne političke ličnosti skupo platile.
       “Postavlja se pitanje da li mi sebi, u Srbiji, možemo da dozvolimo luksuz da takve kontrole nema, i to u uslovima u kojima se nalazi naša država, kao što su tranzicija, politička i ekonomska nestabilnost, neraščišćeni odnosi između zakonodavne, izvršne i sudske vlasti”, pita se profesor dr Bogoljub Milosavljević, saradnik Centra za antiratnu akciju. “Sve težište je stavljeno na tužioca i njegova ovlašćenja. On jeste važan, ali ne može istovremeno i da prikuplja obaveštenja, izvodi akcije, utužuje... I to neko koga imenuje jedino republički tužilac i samo njemu odgovara. Ne treba zaboraviti da tužilaštvo nije potpuno samostalan organ. Ipak je ono pod patronatom izvršne vlasti. A da li će se voditi postupak ili ne, zavisi upravo od tužioca. On je taj ‘bog’ koji odlučuje da li će predmet pred sud, ili će ostati u fioci.”
       Stavljajući niz primedaba na zakon - od nedovoljne definicije organizovanog kriminala, širokog zahvatanja krivičnih dela, izostanka uloge istražnog sudije, izostanka čitavog spektra specijalnih istražnih tehnika, Milosavljević ukazuje na neophodnost nekog državnog parlamentarnog tela, nekog centralnog organa koji formira i vodi politiku protiv organizovanog kriminala. I, naravno, uspostavljanje demokratske kontrole nad radom specijalnih organa.
       Da paradoks bude veći, upravo je u Saveznoj skupštini izglasan Zakon o kontroli organa bezbednosti na saveznom nivou. Sličan se najavljuje i na republičkom nivou. Otud i upitanost mnogih nije li cilj ovog i ovakvog antimafijaškog zakona da se formira institucija čija su ovlašćenja veća od svih tajnih službi zajedno, a kontrola nikakva.
      
       SLOBODAN IKONIĆ