Stižu izveštaji da je pola naše dece upisalo srednju školu koju su u svojim “spiskovima želja” naveli kao broj 1. A čak 72 odsto učenika je uspelo da ispuni jednu od prve tri želje koje su naveli.
       Savršen sistem? Srećna zemlja? U čemu je tajna? Prosto: kad je 91 500 učenika završilo osnovnu školu u Srbiji, čekalo ih je 96.999 mesta. Tako je ovogodišnji upis očigledno potvrdio upravo objavljene rezultate popisa stanovništva 2002. u Srbiji. Iako je u ovu zemlju stiglo stotine hiljada izbeglica, ona sada ima oko 70 hiljada stanovnika manje nego prilikom poslednjeg popisa 1991. godine. Razlozi su “negativan priraštaj” (što je statističarski eufemizam za činjenicu da ovde više Srba, odnosno građana umire nego što se rađa) i - iseljavanje. Bar 100 hiljada građana se iselilo u poslednjoj deceniji. Da, trebaće sve manje školskih klupa u Srbiji. Neprijatna činjenica za zemlju “na dobrom putu”.
       Ništa manje nije neprijatna ni činjenica, u vezi s ovogodišnjim upisom, a koja je stala u novinski naslov: “Frizeri i kuvari bolji od gimnazijalaca”. Statističari još nisu obradili činjenice, ali “kad je reč o trogodišnjem školovanju, najpopularniji je smer ženski frizer, a ovim zanimanjem želi da se bavi mnogo odličnih učenika”. Odlični učenici hrle i u Školu za negu lepote, a mnogi žarko žele da postanu kuvari ili poslastičari.
       Da li to nešto nije u redu sa našom pametnom decom?
       Ne. Pre će biti da mnogo toga i dalje ne valja u ovom društvu. “Deca su se očigledno okrenula tržištu i postala pragmatičnija, jer žele što pre da se zaposle”, zaključuje predsednik Okružne komisije za upis u Beogradu Nevena Vraneš. A šta deci drugo i preostaje, kad je sa najvišeg mesta objašnjeno da cela Srbija treba da postane preduzeće. Logično je da najpametniji prvi shvate šta preduzeću treba.
       Ali, da li je ovakav smer dobar za društvo koje, da upotrebimo oveštale fraze; “ulazi u XXI vek” i “sprema se u Evropu”? Teško!
       “Svugde gde na unutrašnjem planu vlada mir, a gde državna vlast iole funkcioniše, pre svega se treba usmeriti na obrazovanje”, piše jedan od najznačajnijih ekonomskih mislilaca druge polovine XX veka Džon Kenet Galbrajt u kultnoj raspravi “Dobro društvo”, sa podnaslovom “Humani redosled”. Dalje: “U tu svrhu ne treba štedeti sredstava - potrebno je da se daje novac za škole, za opremu, za nastavnike...” I zaključak: “U prošlom veku, na pitanje šta je potrebno da bi se jedna zemlja brzo razvijala u SAD, a i u Evropi, spreman odgovor bi glasio: dobra državna uprava, dobro obrazovanje i, verovatno, dobar transport. I u naše vreme ovo su tri presudna činioca.”
       “Dobrim obrazovanjem”, sa stanovišta društvenog interesa, svakako se ne može smatrati guranje prirodno najinteligentnijeg dela generacije među vešte upotrebljivače makaza i pribora za onduliranje, među ćevabdžije i bombondžije. Čitalac će svakako razumeti da se ovim ne vređaju ova časna zanimanja, ali i da društvo u kojem se to etablira kao najviša vrednost ne mora ni da pamti ime Bila Gejtsa.
       Naravno, sličan odnos i tendencije se daju uočiti i u četvorogodišnjem srednjem obrazovanju. Tradicionalno privlačne gimnazije nisu popunjene u prvom krugu, a glavne bitke su se vodile za mesta farmaceutskih i fizioterapeutskih i drugih tehničara.
       Socijalna karta pametne dece koja su “postala pragmatičnija” - ako je nekad neko bude pravio - verovatno bi pokazala da se radi o potomcima onih koji na pragu Evrope žive sa samo nešto više od jednog dolara dnevno i čije će porodice aktuelna “liberalizacija”, kao poslednje olako objašnjeno, neselektivno i
       bezobzirno izvedeno poskupljenje struje zakovati - “na dnu”. Tako, korak po korak, vertikalna prohodnost u ovom društvu postaje krajnje obeshrabrujuća, a društvo se sve uočljivije kreće ka stanju karakterističnom za kastinske zajednice. Za to se, ma koliko to neko opisivao kao reforme, ipak niko nije borio.
       Paradoks je, naravno, što bi veći deo današnje dosovske političke elite, s obzirom na svoje poreklo, a da ih je “crvena neman” tretirala kao oni današnje mlade generacije - sada šišao, prao kosu, raspaljivao roštilj ili dogurao do šefa kuhinje. Doduše, nema sumnje da bi se deo njih, i kao poluobrazovani a natprosečno inteligentni, snašao i držao kafane po Švajcarskoj, Austriji, Nemačkoj u kojima bi pevale zvezde turbo-folka.
       Upis srednjoškolaca je sudbonosni zapis o budućnosti jednog društva. Posledice su svakako trajnije nego što jednoj vladi, koja radi užurbano od danas do sutra, može i da padne na um. Posebno ako joj je i u samoj školi potpuna promaja.
       Tako je, recimo, sasvim usputna vest ovih dana da je prošlogodišnja toliko kontroverzna Uredba o organizovanju i ostvarivanju verske nastave i nastave alternativnih predmeta prestala da važi. Savezni ustavni sud sada meri da li je ta uredba uopšte bila ustavna i zakonita. Šta to znači, opet će se odlučivati u pet do dvanaest. Ali tu deci budućnosti ne vredi da budu ni pametna ni pragmatična. To je već cena nesposobnosti njihovih roditelja, bili oni socijalisti ili dosovci, koju će deca morati da plate.
      
       SLOBODAN RELJIĆ
      
      

Dobrim obrazovanjem, sa stanovišta društvenog interesa, svakako se ne može smatrati guranje prirodno najinteligentnijeg dela generacije među vešte upotrebljivače makaza i pribora za onduliranje, među ćevabdžije i bombondžije