("Zašto je otišao ministar Novaković" i "Citati", NIN br. 2687)

      Zaista ne razumem reakcije na izjavu gospođe Udovički, o prodaji stanova. Ona je potpuno u pravu, i dokle god vlasti podržavaju bogataše "koji u tim godinama nisu u stanju da promene ponašanje i navike" ovoj zemlji neće krenuti nabolje. Kojom logikom objasniti da neko ko je vlasnik stana vrednog stotinak hiljada evra bude na ivici gladi i nema para da plati struju? Svuda u normalnom svetu (mnogo bogatijem od nas) ljudi kada zapadnu u finansijske teškoće prodaju stan, kupe neki manji ili stan u manje reprezentativnom delu grada i od razlike žive bolje. Drugi, pak, sklapaju ugovore o doživotnom izdržavanju u zamenu za nasledstvo stana, ili idu u luksuzne domove na konto prodaje svojih stanova.
       Onomad je grad Beograd izdvojio sredstva (skoro 500 000 evra ako sam dobro razumela novinske članke) za opravku fasada, liftova i ravnih krovova u između ostalih, i nekim od najskupljih delova grada, jer stanari-vlasnici NEMAJU PARA ZA POPRAVKE! (Unapred se izvinjavam stanarima u tim zgradama u Birčaninovoj, Kralja Aleksandra, Ohridskoj, Maksima Gorkog, Save Kovačevića koji nisu otkupili stanove, mada ne verujem da ih je puno). Svodi se na prethodnu priču! Koja je to sebičnost i lažna briga za "siromašne"? Šta da kažu oni koji za svoj radni vek nisu bili te sreće da otkupe stan, niti su ga ikada imali? I nemaju stan u elitnom delu grada koji mogu da prodaju za 1 000 evra po kvadratnom metru, i kupe sličan u manje elitnom delu za 500 evra po kvadratu, i da krckaju razliku? Sigurna sam da bi ti ljudi umeli logično i racionalno, da ne kažem tržišno da razmišljaju, i umeli bi da osmisle svoj život čak i u poznim godinama. Ali nažalost, oni nemaju ništa!
      
       EVA ŽIVKOVIĆ,
       Zemun