NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Ljubimci Porodice

      
       Iznenadim se uvek kada na TV ekranu vidim neki lik ili ime iz “prošlih vremena”. Naravno, ne zbog toga što sam očekivao da će takvi likovi preko noći nestati; to reagovanje više je vezano za njihov odnos prema promenama: oni su ubeđeni da se ništa nije desilo i da se ništa i neće desiti. Reč je, naravno, o suštinskim promenama, ne o onim personalnim.
       Televizija pokušava da bude demokratska institucija - “pokazno demokratsko dobro”. Ona nas najbolje uči šta je to demokratija i koji su njeni principi. U to ime sa malih ekrana na nas naprosto atakuju likovi još uvek aktivnih političara iz prošlih vremena, poput, recimo, Mirka Marjanovića. Posebno su aktivni “bivši” iz oblasti medija i kulture. Izgleda da oni mogu biti ponosni na to što svoja politička i ostala uverenja i dalje slobodno zastupaju. To što neko i dalje tvrdi da je “i srce na levoj strani” sasvim je u redu, mada ta fraza deluje krajnje trivijalno. Problem nastaje kada se u medijima pojavljuju likovi koji su poznati ne samo po svom političkom angažmanu već i po progonu svojih kolega. Oni koji su se godinama bavili javnim i tajnim doušništvom, oni zbog kojih su ljudi ostajali bez posla, bili šikanirani, zatvarani, premlaćivani ili čak ubijani, teško da mogu imati bilo kakva prava da govore o visokim moralnim i demokratskim vrednostima.
       Televizija, naravno, ne može da započne sa lustracijom pre nego što to naloži zakon. Može li ona, međutim, ako nam već ne dopušta da zaboravimo naše bivše “junake”, da nam ponudi precizniju sliku o njihovom životnom putu i delima za sećanje. Valjda bismo u tom slučaju mogli da dobijemo i naše vlastite “Sopranose”. Pada mi na pamet tema: “Ljubimci Porodice” - mogli bismo videti ko je sve bio u milosti Porodice od 1988. do 2001. godine. U tom serijalu Hadži Dragan Antić bio bi veoma važan lik, u mnoštvu drugih, njemu sličnih. Gledao sam Ljiljanu Milanović kako brani ne samo svoga muža nego i ceo sistem privilegija i kako prolaze njeni kritičari kad im se “demokratska javnost” iz mraka anonimnosti javlja telefonom. Uopšte uzev, “demokratičnost” anonimnog telefonskog poziva postaje sve više ogledalo našeg shvatanja promena.
       Anonimnost je takođe prikladna kada je u pitanju tako važna tema kao što je Zakon o radio-difuziji. Niko ne zna kako je u poslednjem trenutku, pred otvaranje rasprave u Narodnoj skupštini, moglo da se desi da Savet umesto petnaest dobije devet članova. Sve je više odluka koje se donose “same od sebe”.
       Anonimnost je važan deo priče o masovnim ratnim zločinima. Javnosti je saopšteno, naime, da se otpočelo sa otkopavanjem novih masovnih grobnica u neposrednoj blizini Beograda.
       U ime zaštite istrage televizija neće moći da prikaže ono što bude pronađeno u grobnicama - ali je postalo potpuno uobičajeno da gledamo leševe poznatih ljudi, izrešetanih na ulicama. Time se ne ugrožavaju ni istraga ni dobar ukus.
       Negde je, međutim, upravo anonimnost prava odbrana od iznenadnih i nedemokratskih promena. Sve dok se bude održavala ta vrsta iluzije, teško je zamisliti da će istina i odgovornost postati deo naše svakodnevice.
      
       VERAN MATIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu