Pre rata, po poverljivim izveštajima posmatrača OEBS-a, OVK je ubila više kosovskih Albanaca nego Srbi”, čulo se tri meseca nakon rata u jednoj dokumentarnoj emisiji nemačkog prvog programa ARD. I završni izveštaj OEBS-a pod nazivom Kosovo/Kosova - As Seen, As Told, podržava tu izjavu. Sve do odlaska OEBS-a 20. marta 1999, 1 381 verifikator mogao je da proveri primedbe svih strana konkretno na licu mesta - za razliku od kasnije situacije, kada izveštaj OEBS-a prenosi samo ono što je čuo, tj. ono što su kosovski Albanci izjavljivali nakon njihovog bekstva.
       Od početka njihovog delovanja 26. novembra 1998. do njihovog povlačenja 20. marta 1999, verifikatori OEBS-a zabeležili su grad po grad, selo po selo, svaku povredu ljudskih prava na Kosovu. Po tome su srpske snage bezbednosti ubile 87 albanskih civila, 54 ubijena idu na račun OVK, 87 dodatnih ubistava nije razjašnjeno. Kod tih 87 nerazjašnjenih ubistava radi se o 33 Srbina ili lojalnih Albanaca - malo je verovatno da su Srbi bili ti koji su ih ubili. Ako se ove 33 žrtve dodaju gorepomenutim 54 žrtvama OVK, onda se takođe dolazi - kao i kod Srba - do 87 ubistava OVK. (Preostalih 54 nerešenih ubistava mogli su da počine srpski ili albanski vinovnici ili “obični” kriminalci.)
       U ubijene mora da se uračuna i barem jedan deo otetih. Kada su kosovski Albanci odvođeni u srpske policijske stanice na “informativni razgovor”, dolazilo je u pojedinim slučajevima i do prebijanja na smrt; ova ubistva su, međutim, već obuhvaćena gornjim brojkama. Nisu obuhvaćene sudbine onih koji su kidnapovani od OVK ili nestali na područjima pod kontrolom OVK. Po podacima Međunarodnog Crvenog krsta, taj broj je sredinom marta 1999. iznosio 146. Izveštaj OEBS-a navodi taj broj i nastavlja: “Jedan broj Srba, čiji je nestanak prijavljen u leto 1998, pronađen je mrtav. Na sastanku u decembru 1998. između Odbora za ljudska prava i Adema Demaćija, političkog predstavnika OVK, Demaći je izrazio sumnju da je bilo koji Srbin, kidnapovan u to vreme još živ i da je većina najverovatnije mrtva.”
       Kod ovih podataka ne treba zaboraviti da se oslanjaju na izveštaj OEBS-a. Zvanični podaci Beograda se razlikuju od ovih. Jugoslovenska vlada ne polazi od 87 ubistava OVK, već za isti period navodi broj od 156 ubistava gerilaca (127 civila, 27 policajaca, 2 vojnika). Ipak, izgleda da izveštaj OEBS-a najverovatnije daje suviše veliki broj ubistava koje su počinili Srbi. Naime, većina od 87 ubistava pripisana Srbima, tačno 45 ubistava, navodno su se desila u jednom danu: 15. januara u Račku. Da ovaj “masakr” (šef misije OEBS-a Voker) nije pripisan Srbima, razlika između povreda ljudskih prava od OVK i onih od srpskih snaga bila bi toliko upečatljiva, da jednostrana intervencija NATO-a nikad ne bi imala osnove.
      
       ČEMU JE POSLUŽIO RAČAK: “U Račku se prekjuče dogodio masakr, u kome je ubijeno 45 Albanaca. Veće NATO-a održalo je vanrednu sednicu... Interno smo razmotrili korake, kojima smo podvukli da je NATO spreman za delovanje... Povećava se broj onih, i to ne samo u Briselu, koji smatraju da je vojno angažovanje na Kosovu neizbežno”, zapisao je Rudolf Šarping u svom dnevniku 17. januara 1999. Za nemačkog ministra spoljnih poslova Jošku Fišera, Račak je bila “tačka preokreta”, za njegovu američku koleginicu Medlin Olbrajt “galvanizirajući događaj”. “Vašington post” je zaključio da je Račak “izmenio politiku Zapada prema Balkanu na takav način kako to pojedinačni događaji retko mogu da učine”.
       U kojoj je meri “masakr” u Račku bio neophodan da bi se legitimisao rat, pokazuje i činjenica da je to jedini zločin pre 24. marta 1999, koji je naveden u optužnici Međunarodnog tribunala za ratne zločine protiv Slobodana Miloševića i drugih predstavnika jugoslovenskog rukovodstva. Iz toga se može zaključiti da Hag nije imao dokaze za druge povrede ljudskih prava pre rata, koji se pripisuju jugoslovenskom vrhu. I Vilijem Voker, tadašnji šef misije OEBS-a na Kosovu, svodi kosovski sukob neposredno na Račak: “Naravno da je epizoda u Račku bila odlučujuća za bombardovanje.” U svom “Specijalnom izveštaju” (Special Report) neposredno nakon događaja u Račku, Voker govori o dokazima “nasumičnih hapšenja, ubijanja i sakaćenja nenaoružanih civila” i zaključuje da su mnoge žrtve “ubijene iz neposredne blizine”. Novinar lista “FAZ” Matias Rib znao je i druge užasne detalje: “Mnoge žrtve su bile osakaćene: razbijene lobanje, unakažena lica, iskopane oči. Jednom muškarcu je odrubljena glava.”
       Veoma rano je došlo do protivurečnosti u izveštajima Zapada o ovom masakru: tako je Voker govorio o 45 mrtvih, verifikatori OEBS-a su na licu mesta izbrojali konačno 40 leševa. Među mrtvima su “tri žene i jedno dete”, tvrdio je Voker, ministar Fišer je neodređeno govorio o “ženama i deci”, Hjuman rajts voč navodi najmanje dve žene, jednog dvanaestogodišnjeg dečaka i devet boraca OVK, Matias Rib govori čak o četiri žene i jednom detetu. OEBS je konačno potvrdio da se radi o jednoj ženi i jednom dečaku “od deset do petnaest godina”.
       Naročito je iritiralo ono što je izvestila francuska televizijska stanica AP TV, kao i dopisnici listova “Mond” i “Figaro”. Srpska policija ih je 15. januara pozvala da na licu mesta snime opkoljavanje i zauzimanje jednog uporišta OVK u Račku. Televizijska ekipa, koja je borbe snimala iz neposredne blizine, kao i novinari i posmatrači OEBS-a, koji su borbe posmatrali sa obližnjeg brežuljka, nisu primetili ništa od onog što su meštani sledećeg dana ispričali šefu misije Vokeru: da je srpska policija oko podneva u selu razdvojila žene od muškaraca, ove poslednje odvela na jedan brežuljak i tamo ih pogubila. Kada su novinari i ljudi iz OEBS-a 15. januara popodne obišli Račak, naišli su na jednog mrtvog i dva povređena civila. Srpska policija je tvrdila da je istog dana ubila 15 boraca OVK.
      
       ISTINA KOJA NIKOG NE INTERESUJE: Zašto je onda ujutro 16. januara pronađeno 40 leševa? Da li posmatrači jednostavno nisu primetili kako je 20 meštana izdvojeno i pogubljeno nadomak sela? Izveštač lista “Mond” Kristof Šatelo u izdanju od 21. januara 1999, piše zašto to nije razumno: “Kako je srpska policija mogla da sakupi grupu muškaraca i mirno ih odvede na mesto pogubljenja, dok je neprekidno bila pod paljbom OVK? Kako je jarak pored puta mogao da promakne meštanima, koji su dobro poznavali svoj kraj, i koji su pre nego što je pala noć ponovo bili u svojim domovima? Ili posmatračima OEBS-a, koji su se više od dva sata zadržali u mestu? Zašto je bilo toliko malo metaka pored leševa, zašto toliko malo krvi, ako je navodno 23 lica iz blizine pogubljeno pucnjevima u glavu? Zar nisu pre u jarak doneta tela Albanaca, koji su poginuli u obračunu sa policijom, kako bi se stvorio jedan horor-scenario, koji bi sigurno ostavio upečatljiv efekat na javno mnjenje?”
       Među uglednim listovima u Nemačkoj, jedino se “Berliner cajtung” pozabavio ovim pitanjima i 13. marta 1999. je objavljeno: “Visokim predstavnicima OEBS-a predočena su saznanja... da 45 Albanaca, pronađenih sredinom januara u kosovskom selu Račak, nisu žrtve srpskog masakra nad civilima. Interno, kaže se u OEBS-u, smatra se da je ovo ‘inscenirano od albanske strane’. Do tih rezultata došlo se na osnovu podataka iz centra kosovske misije, znači nezavisno od predstojeće ekspertize finskih sudskih patologa. Navodi se da je ‘većina mrtvih sakupljena iz šire okoline Račka i ostavljena na kasnijem mestu pronalaska’.”
       “Berliner cajtung” se potom posebno pozabavio identitetom leševa. U tu svrhu je urednik Bo Adam uporedio spisak imena žrtava sa spomenicima na “groblju mučenika” u posleratnom Račku. Rezultat: “Za najmanje 13 od 45 lica, koje Haški tribunal vodi kao ‘ubijene u Račku’, ne postoje grobnice na groblju mučenika.’”
       List skreće pažnju na poginule pripadnike OVK u Račku. U to vreme je gerila - po izjavama njihovog šefa Tačija - imala jednu ključnu jedinicu u toj regiji. Tači je o ovim događajima 15. januara izjavio Bi-Bi-Siju: “Bila je to žestoka borba. Imali smo mnogo žrtava.” O broju žrtava iz redova OVK ima različitih podataka: u jednom internom izveštaju Evropske unije od 18. januara 1999. - o kome zapadna javnost u predratnom periodu naravno ništa nije mogla da sazna - govorilo se o šest ubijenih, OVK je navela osam, Hjuman rajts voč devet, srpska policija - vidi gore - na dan dešavanja 14, kasnije 60. Bo Adam je u Račku došao do četiri imena boraca OVK, koji su ubijeni 15. januara, ali se ne pojavljuju ni na spisku iz Haga niti su sahranjeni na “groblju mučenika”, već su dobro sakriveni na jednom neprimetnom groblju nekoliko kilometara dalje.
      
       TAJNI DOSIJEI: Nedoumice su velikim delom nestale 17. marta 1999. Tog dana je tim finskih lekara, koji je po nalogu Evropske komisije i OEBS-a, pregledao 40 leševa iz Račka, predao privremeni sudsko-medicinski izveštaj. (Autopsiju su pre Finaca započeli srpski i beloruski patolozi, ali je njih Zapad smatrao pristrasnim.) Ono što je Helena Ranta, vođa tima, izjavila, pojavilo se i u naslovu odgovarajućeg članka u listu “Berliner cajtung”: “Ubijeni u Račku su bili civili”. Njen izveštaj je u stvarnosti bio nejasan u mnogim odeljcima: “Nisu postojali dokazi da se kod pogođenih nije radilo o nenaoružanim civilima.” Pojam “masakr” doduše nije preuzet u izveštaj, jer “on ne spada u nadležnost forenzičkog tima”. Ali formulaciju, koju je predsedavajuća komisije Ranta upotrebila iz Nirnberškog procesa, “zločini protiv humanosti” (crime against humanitdž), nije bila manje drastična i time se situacija usijala nekoliko dana pre početka rata.
       Zvanični forenzički izveštaj, koji je objavljen 17. marta, sastojao se od samo pet stranica - celokupan izveštaj, koji je po navodima lista “Berliner cajtung” težak 21 kilogram, pritajio je tadašnji predsedavajući Saveta Evropske unije Joška Fišer. Nakon više od godinu dana držanja u tajnosti, istina je izašla na svetlost dana: pored lista “Berliner cajtung” je i nedeljnik “Konkret” došao u vlasništvo svih 40 pojedinačnih autopsijskih izveštaja leševa iz Račka. Nije bilo potrebno mnogo novinarskog truda da se dođe do tih dokumenata: bilo je isuviše mnogo ljudi uključeno u medicinske preglede, tako da se nije moglo kontrolisati kopiranje izveštaja (kopije slika i video zapisa sa autopsije nije lako nabaviti, pa se zbog toga još nisu ni pojavile). Pre bi se trebalo zapitati zašto su se nakon tih događaja samo “Konkret” i “Berliner cajtung” potrudili da dođu do tog materijala. Interesovanje medija izgleda nije bilo preterano veliko.
       Nakon proučavanja zapisnika može se zaključiti: nije bilo pogubljenja, nije bilo sakaćenja, nije bilo pucnjave iz neposredne blizine. Nedokazanim se od ovog trenutka mora smatrati i činjenica da su ubijeni bili civili i da su svi ubijeni u Račku. Time su nestale osnove za tvrdnju da se radilo o “masakru”. Iz dokumenata još proizilazi:
       - Naročita svirepost: Žrtve nisu bile osakaćene ili odrubljenih glava. Samo u jednom slučaju postoje tragovi tupog udarca u licu jedne žrtve. U dva slučaja je glava post mortem otkinuta od strane životinja. Sve žrtve su ubijene vatrenim oružjem.
       - Civili ili kombatanti: Među 40 mrtvih bila je jedna žena i jedan dečak od deset do petnaest godina (poslednji je ubijen hicem iz udaljenosti od najmanje 500 metara, po svedočenju jednog albanskog očevica listu “Berliner cajtung”). O kongruenciji ulaznih rana na telu i ulaznih rupa na odeći nije donet zaključak. Nisu preduzeti testovi kako bi se razjasnilo pitanje da li je na rukama bilo tragova baruta. U svim slučajevima zapisnik ima dodatak: “Na osnovu verifikovane autopsije ne može da usledi kategorizacija uzroka smrti, kao što preporučuje Svetska zdravstvena organizacija. Na osnovu eksternih rezultata ispitivanja moguće su alternative: kriminalno ubistvo, rat ili nepoznato.”
       - Egzekucije iz blizine: Kod 39 od 40 pregledanih leševa piše: “Ne postoje dokazi za prislonjene pucnjeve ili pucnjeve iz neposredne blizine.” U jednom slučaju je jedan od dva metka ispaljen “sa relativno kratkog rastojanja, ali ne iz prislonjenog oružja”.
       - Egzekucije uopšte: Ako se pogubljenja vrše pod komandom, prolazi zrna morali bi da teku paralelno. Autopsija kod svih leševa sa više metaka pokazala je, međutim, da su meci ispaljeni iz potpuno različitih, delimično i suprotnih pozicija - tipično za oružani okršaj.
       - Potvrda prethodnih analiza: U sedam slučajeva zapisnik ima dodatak: “Protivurečnosti između dobijenih informacija i rezultata forenzičke autopsije se mogu otkloniti samo ako se... informacije o uzrocima smrti dopune ili potvrde.” Time se, možda, misli na protivurečnosti prvih interpretacija od šefa misije OEBS-a Vokera, koji je izjavio da su Srbi načinili masakr.
      
       TRAGOVI BARUTA: Očigledno je da je finska komisija lekara dopustila da se suštinske činjenice autopsijskih zapisnika iz kratkog kominikea od 17. marta potpuno drugačije ili uopšte ne predstave. U tom kominikeu se tvrdi da odeća mrtvih “najverovatnije nije ni menjana niti otklonjena” - u zapisnicima međutim o tome uopšte nije bilo reči. Iznenadilo je i da je gospođa Ranta opširno govorila o testovima za pronalaženje tragova baruta. Pre toga je tim srpsko-beloruskih lekara na konferenciji za štampu izjavio da su “37 od 40 mrtvih na rukama imali tragove baruta, što je jasan znak da su koristili vatreno oružje”. Kratki kominike gospođe Rante sadržao je detaljna izlaganja o toj temi, i mogao je da se shvati kao demanti srpsko-beloruskih istraživanja: “Za analizu tragova baruta obično se koristi test zvan parafinska rukavica. Za otklanjanje tragova sa ruke preporučuje se parafinski otisak. Ovaj test, međutim, nije dovoljno pouzdan, tako da je na zasedanju Interpola 1968. godine zvanično odlučeno da se on više ne koristi. Najuspešniji postupak za analizu tragova baruta bez sumnje pruža raster-elektronski mikroskop (PEM) sa jednim energetsko-disperzivnim analizatorom rentgenskih zraka (SEM-EDX). Izvršeni su testovi za SEM-EDX probni uzorak, čiji su rezultati negativni.” Poslednja rečenica je zagonetka: da li su izvršeni SEM-EDX probni uzorci - ili samo testovi za to? Na svim - ili samo na nekim leševima? Šta je bilo negativno: testovi ili probni uzorci? Najviše je, međutim, bunila činjenica da je gospođa Ranta toliko detaljno govorila o testovima za pronalaženje tragova baruta, mada u autopsijskim izveštajima nijednom rečju nije pomenuto da su oni izvršeni.
      
       ŠTA FINCI NISU NI TRAŽILI: Autor je u junu 2000. vodio jedan iscrpan razgovor o protivurečnostima Rantinog izveštaja sa beogradskim patologom Dušanom Dunjićem, koji je kao član srpsko-beloruske delegacije lekara radio na autopsiji leševa iz Račka. Dunjić je prvo razjasnio zašto se u autopsijskim izveštajima ne pominju izjave o tragovima baruta ili menjanju odeće: jer te stavke nisu deo forenzičkog, već kriminalno-tehničkog istraživanja. I tezu, koju su često koristili NATO-kritičari, da su žrtvama posthumno skinute uniforme i nataknuta civilna odeća, on je odbacio: ulazne rane na telima poklapale su se sa rupama na odeći. Doduše, skrenuo je pažnju da su gerilci OVK i na drugim mestima u to vreme samo delimično nosili uniforme. U tom kontekstu je bilo uočljivo da su mrtvi po pravilu nosili nekoliko košulja i džempera jedan preko drugog, a pored toga su nosili puniji donji veš sličan vojničkom - kao ljudi koji se na duže vreme zadržavaju na otvorenom. Nekoliko njih bilo je u cokulama, koje su u oznaci proizvođača sadržale slovo “o” - slovo, koje postoji samo u nemačkom i turskom jeziku.
       Što se tiče testova za pronalaženje tragova baruta, Dunjić je istakao da su oni kao i sva ostala istraživanja urađena u dogovoru sa Fincima. (Stav koji Ranta indirektno potvrđuje u svom konačnom izveštaju: “Tim nije imao problema na stručnom nivou u saradnji sa patolozima iz Jugoslavije, tj. Belorusije. Nakon jedne demonstrativne autopsije, svi su se složili oko zajedničkih metoda i postupaka.”) On je potvrdio da test sa parafinskom rukavicom nije potpuno pouzdan, jer iste tragove kao i barut ostavljaju i veštačka i prirodna đubriva. Međutim, skoro je potpuno neverovatno da su ljudi sredinom januara “na snegom pokrivenom i zaleđenom zemljištu” (Voker) došli u kontakt sa tim poljoprivrednim supstancama. Osim toga je raspodela čestica na gornjoj, odnosno unutrašnjoj površini šake pokazala da se ne radi o korišćenju vila za đubre ili sličnog, već vatrenog oružja.
       Godinu dana nakon završetka rata gospođa Ranta je razjasnila svoja nejasna saopštenja o tragovima baruta: “Pitali smo gospođu Ranta... Posle kratkog razmišljanja rešila je zagonetku: finski tim uopšte nije tragao za tim. Kod testova pomenutih na konferenciji za štampu 17. marta 1999. radilo se štaviše o potrazi za tragovima pogubljenja putem naslonjenih pucnjeva ili pucnjeva iz blizine. To su bili testovi, koji su ispali negativni. ‘Na konferenciji za štampu došlo je do malog nesporazuma’, priznaje danas gospođa Ranta.”
      
       (Nastaviće se)
      
      

Jirgen Elzeser je uočio tragove ostvarivanja Orvelovog proročanstva iz kultne knjige “1984” u svojoj zemlji - ujedinjenoj Nemačkoj. Na taj trag ga je navelo tumačenje ratova u bivšoj SFRJ u nemačkim medijima. “Od svoje osamnaeste, devetnaeste godine angažovao sam se protiv nemačkog militarizma... Kad je postalo jasno da će Jugoslavija biti prvi test za nemačku armiju posle 1945. počeo sam time da se bavim... Želeo sam da dignem svoj glas protiv toga. I ja to nisam uradio zbog Srba ili Jugoslovena, već zbog sebe.”        U Elzeserovom profesionalnom angažmanu (dugogodišnji urednik u jednim berlinskim dnevnim novinama, sada urednik hamburškog mesečnika “Konkret”) beskompromisna borba se meša sa rezignacijom da su mnogi “pacifistički orijentisani” Nemci postali ljubitelji “humanitarnih intervencija” - “jedan od ’nas’ Joška Fišer postao je ministar spoljnih poslova Savezne Republike Nemačke”.        Iz knjige “Ratni zločini - bestidne laži i žrtve NATO-a u kosovskom sukobu” (“Jasen”, Nikšić, 2002, prevod sa nemačkog Saša Milić) čitalac će saznati toliko toga o licemerju, odomaćivanju laži, profanisanju javne reči u zemlji koju mi svakako doživljavamo kao najviši ideal. Delom će razumeti i zašto je haška optužnica protiv Slobodana Miloševića tako tanka. Jer, najvažniji događaji kao da se nisu ni dešavali na Kosovu, nego negde na Zapadu u kabinetima političara i redakcijama moćnih medija, gde, paradoksalno, stvarne činjenice, one “na terenu”, u ključnim situacijama uglavnom postaju od drugorazrednog značaja.        Izvode iz ove zanimljive knjige NIN će objaviti u nekoliko nastavaka. Feljton je priredio Slobodan Reljić.