Duhovni vođa Tibeta u Hrvatskoj

      Ko je zapravo dalaj-lama i u kojem svojstvu je došao u Hrvatsku? Zašto je došao baš sada kad premijer ne zna da li narod veruje u njegovu ostavku, a predsednik države nije siguran ko ga je uopšte pozvao? Šta on, u stvari, očekuje od svojih domaćina i da li možda ima nameru da s njima raspravlja i o nekim političkim temama?
       Ovakva pitanja su poslednjih dana u podjednakoj dilemi ostavila i Ministarstvo spoljnih poslova na zagrebačkom Zrinjevcu, i Banske dvore, i Pantovčak, a svakako visoki katolički kler na Kaptolu. Četrnaesti po redu duhovni vođa Tibeta rešio je ovaj hrvatski politički rebus veoma jednostavnom rečenicom. Po dolasku u Split kratko je rekao: “Gdje god idem nastojim da promovišem ljudske vrednosti i religijski sklad.” Ima li toga i u Hrvatskoj, gost nije mogao da kaže, jer se ovde, kao i u susednoj Sloveniji, našao prvi put. Pa ipak, u Ljubljani se sastao sa tamošnjim vodećim političarima, dok se ni u Splitu, ni u Zagrebu gde je stigao na poziv domaćih predstavnika Panevropske unije i Društva hrvatsko-tibetanskog prijateljstva, to nije dogodilo.
       Premijer Ivica Račan zaokupljen je, naime, svojom fiktivnom ostavkom i njenim političkim posledicama po svoju karijeru, a onda i naciju, a predsednik Stjepan Mesić kaže da nije imao pojma da visoki gost iz Tibeta uopšte dolazi u Hrvatsku. Niko mu to nije rekao, a ni njegova kancelarija u bivšoj Titovoj Vili “Zagorje” nije primila nikakav “dopis” takvog sadržaja, što samo potvrđuje Mesićevo staro ubeđenje da mu mladi šef domaće diplomatije sve češće uskraćuje ulogu sukreatora spoljne politike Hrvatske. Ni ministar inostranih poslova Tonino Picula o dalaj-lami nije rekao ni reči. Stav Ministarstva spoljnih poslova Hrvatske poznat je, uostalom, odranije. Istina je da je duhovni i verski, ali i državni i politički vođa Tibeta, dobitnik Nobelove nagrade za mir, ali Hrvatska ovoga trenutka smatra da su joj solidni odnosi s Kinom važniji čak i od elementarne pristojnosti. Situacija poprima još paradoksalniji kontekst, ako se ima u vidu nedavna izjava jednog visokog hrvatskog funkcionera koji smatra da će baš “kineski glas” u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija biti presudan da se Prevlaka oduzme Crnogorcima i vrati pod hrvatsku jurisdikciju. Za razliku od Milana Kučana i Janeza Drnovšeka koji su se s dalaj-lamom sastali kao privatne osobe, niko sa političke scene Hrvatske nije osetio potrebu da stisne ruku čoveku koji je, posle kineske okupacije Tibeta i brutalnog pokušaja zatiranja filozofske i religiozne tradicije lokalnog stanovništva bio prisiljen da ostatak života provede u egzilu u Indiji.
       S dalaj-lamom, koji je inače, baš u Splitu napunio 67 godina i svako jutro ustaje u 4,30 da bi dan započeo meditacijom i suprotno opštem ubeđenju, nije vegetarijanac, u Splitu se iskreno pozdravio samo čovek od koga je to moglo i da se očekuje. Bio je to predsednik Hrvatske akademske udruge, poznati kritičar svake verske isključivosti, splitski sociolog religije dr Ivan Grubišić. U dalaj-lami dr Grubišić je prepoznao “prvog među vizionarima razvijene duhovnosti” koji su neophodni današnjem svetu i uručio mu priznanje “Osoba dijaloga - osoba godine”. Splitski nadbiskup dr Marin Barišić nije sledio primer svog kolege, a koliko je poznato, u bojkotu tibetanskog gosta koga svet smatra najvećim moralnim autoritetom današnjice, nije ostao usamljen.       
       Odgovor na pitanje zašto je to tako, ne treba da se traži samo u političkoj pragmatičnosti, ali i nekulturi državne vlasti, nego i u činjenici da je Republika Hrvatska, o čemu su zorno posvedočili rezultati poslednjeg popisa stanovništva, prvenstveno katolička zemlja, etnički i verski jedna od najhomogenijih u Evropi. U takvom duhovnom kontekstu običnom je građaninu i verniku, a pogotovo njegovim duhovnim i političkim pastirima, teško da prihvate činjenicu da sveti otac papa Jovan Pavle Drugi nije jedini moralni autoritet modernog sveta. Ova žalosna činjenica verovatno će dobiti svoj časni izuzetak u osobi zagrebačkog nadbiskupa dr Josipa Bozanića. I ovaj izuzetak ima, međutim, svoje neveselo naličje. Prvi moralni autoritet hrvatskih rimokatolika sastaće se sa duhovnim vođom Tibeta praktično u tajnosti. Vrh Katoličke crkve u Republici Hrvatskoj smatra, naime, da susret s priznatim pacifistom i mirotvorcem nije nešto čime bi trebalo da se ponosi. Kao i u slučaju njihovih političkih pandana, i mnogi uticajni domaći biskupi smatraju da Hrvatskoj nisu potrebne nikakve “religijske novotarije” i “egzotični proroci”. Pogotovo kad dolaze s Istoka, ma gde on, u stvari, bio.
      
       Z. STANIVUKOVIĆ