Strani izvođači na Petrovaradinskoj tvrđavi idu po hotelu sa lavorom u potrazi za vodom, iza glavne di-džej bine u kavezu se proteže tigar, Nenad Čanak na televiziji svira Mdž njadž, a domaći muzičari misle da ih organizatori potcenjuju

      Na polovini “najvećeg festivala u jugoistočnoj Evropi” utisci su podeljeni. Raspoloženje nije onako blistavo kao prošle godine kada su se propusti izgubili u opštoj euforiji i rasprostranjenom uverenju da se odvija nešto važno i neočekivano u Srbiji - veliki muzički festival koji je isplivao na talasu političkih promena i proklamovao okretanje ka novim vrednostima, ne samo muzičkim, već i socio-političkim - uspostavljanje prekinutih veza sa svetom i neposrednim okruženjem, afirmisanje domaćih snaga, povratak samopouzdanja i optimizma u gradu koji je teško nastradao za vreme bombardovanja.
       I zaista je bio podvig organizovati takav festival, za koji se čulo van granica zemlje i koji je dobio zapaženo mesto u najprestižnijim britanskim muzičkim časopisima, kao što su “Seven” i “Mjuzik”. Godinu dana kasnije, međutim, počinje da liči na komercijalnu manifestaciju na kojoj se više vodi računa o marketingu nego o kvalitetu. Suvišni epiteti koje su organizatori prilepili na svoje programe - divno, sjajno, najbolji, najveći - a koje mediji besomučno ponavljaju u svojim izveštajima, deluju neukusno i potcenjuju publiku.
      
       Statistika
       Od početka se insistira na velikim brojkama i statistici - sedam bina, pet stotina izvođača, devet dana. Festivali u Evropi ne traju ni blizu toliko - najčešće dva,tri dana, sa programom koji se odvija neprekidno da bi se izbegli prazni hodovi i postigla euforična atmosfera. Teško je taj intenzitet održati devet dana, iako je prošle godine u tome i bio uspeh. Ovog puta se pokazalo koliko je takav projekat rizičan. Prvog dana izgledalo je kao da se nastavlja tamo gde se prošle godine stalo, uprkos tehničkim problemima (Darkvud dab nastupili su sa dva sata zakašnjenja), preko vikenda gužva na svim ulazima bila je neverovatna, pominje se oko 50 000 ljudi dnevno, a onda je atmosfera splasla da bi se budila tu i tamo na pojedinim nastupima - kiša i blato bili su samo usputni razlozi.
       Prostori za svirke i di-džej nastupe na istim su mestima gde i prošle godine, bine su pojačane i tehnički vrlo dobro opremljene, sa video-bimovima i raznim svetlosnim efektima. Ovogodišnje otkriće je glavna di-džej bina, u južnom delu tvrđave, ali je prilaz - na brzinu sklepane stepenice od dasaka - opasan po život, pa redari ne dozvoljavaju zadržavanje. Tu je prema procenama i do deset hiljada ljudi dočekivalo zoru uz nastupe MTV-Ibica di-džejeva Dejvida Moralesa, Lotija, Darena Emersona, Erika Morilje, dok se jedan matori tigar (!), koji uz lamu i nekoliko krava živi iza prvog brežuljka, dvadesetak metara od šanka, nervozno vrteo u kavezu, očigledno nezadovoljan što mu ne daju da spava (dok se jedna krava malo dalje ukopala u mestu, verovatno kad je čula umiksovanog Berija Vajta u Moralesovom setu).
       Veća pažnja posvećena je Rege bini, ali je ona poprimila karikaturalni izgled, sa svim onim raznobojnim svetlima, zastavama i kojekakvim okačenim xixabixama. Pored beogradsko-subotičke ekipe di-xejeva tu su i Holanđani Jamaican Juke box, koje je proslavio Exit.
       Na svim binama i prilazima tvrđavi obezbeđenje je ove godine značajno prisutnije, a policija detaljno pretresa svakoga, zaviruje u tašne, novčanike, cigarete, a poslednjih dana i u cipele, u potrazi za opijatima. Dobro je što postoji svest o tome da je droga nezaobilazni rekvizit na ovakvim događajima i namera da se njeno unošenje spreči, iako to nije, u potpunosti, moguće.
       Atmosfera na tvrđavi je, međutim, ležerna i bezbedna, što posebno naglašavaju Englezi, poučeni iskustvom sa festivala u Glastonberiju, koji zamalo nije bio ukinut prošle godine zbog divljih upada i velikog broja lopova. Strani gosti na Exit-u, koje čine muzičari i njihova pratnja, kao i poneki novinar, ali ne i muzički turisti iz Evrope koji su najavljivani, uglavnom će vam reći da su impresionirani prostorom, binama, ljudima. Retki pioniri, poput Endija Tomasa iz britanskog muzičkog časopisa “Seven”, kažu da su ih prijatelji gledali s nevericom kada su im saopštili da idu na nekakav muzički festival u Srbiji. Britanci, kojih ima najviše među gostima, porede Exit sa acid hous festivalima na otvorenom u Engleskoj krajem osamdesetih, iz očiglednih razloga - mnogo haus muzike, otvoren prostor, osećanje promene u kulturnoj klimi, entuzijazam, bliskost, bezbednost. “Britanski i američki di-džejevi vrlo su zadovoljni kad vide da masa ovde reaguje egzaltirano na njihovim nastupima, što im se više ne dešava kod kuće. Na glavnoj di-džej bini oni dominiraju i u tome je opasnost - što nema više istočnoevropskih di-džejeva ili lokalnih snaga. Željko Kerleta je jedini srpski di-džej koji tamo pušta muziku i to verovatno zato što živi u Londonu, kaže Tomas i dodaje da bi voleo da je više objašnjenja dato uz najavu domaćih bendova u programu, jer stranci ne mogu da dođu do informacija o našim muzičarima koji nastupaju na festivalu.
      
       Britanska najezda
       “Mislim da program treba da bude izbalansiran. Na festivale se dolazi da bi se uspostavili kontakti. Jasno mi je da je ovde ideja da se uspostave veze sa ostatkom sveta koje su izgubljene u poslednjih dvanaest godina, ali u isto vreme mora da bude kulturne razmene, koja možda nedostaje sa obe strane. Englezi uglavnom odlaze do Main DJ stage-a i ne proveravaju šta se dešava na drugim mestima. Tamo je puno, ali bilo bi puno i da su tu neki di-džejevi iz Beograda, jer je to ista vrsta muzike. Trebalo bi biti oprezan kako se ne bi desilo ono što se dogodilo na Ibici, gde su engleski klupski di-džejevi preuzeli ostrvo. Mnogi Španci nisu zbog toga srećni, jer im preuzimaju muziku i klubove ne trudeći se da shvate lokalnu kulturu i ljude na Ostrvu, već isključivo koristeći divno okruženje i atmosferu”, kaže Tomas.
       Šta u muzičkom smislu nedostaje ovom festivalu? “Više novih, raznolikih evropskih bendova na rok bini; možda bi to privuklo i strance. Voleo bih, takođe, da je bio raznolikiji program na glavnom stejxu prvih nekoliko dana. Pošto nisam fan “Lion Zion” i Transglobal underground ništa mi nije bilo zanimljivo na glavnoj bini u nedelju, a na di-džej bini po troje-četvoro sličnih di-džejeva puštaju muziku svako veče, što i nije loše ukoliko ste u toj muzici”, komentariše britanski novinar.
       Dok stranim izvođačima smeta “samo” to što nema vode u hotelu, te se sa lavorima sudaraju po hodnicima u potrazi za česmom iz koje još ide slab mlaz, među nekim našim muzičarima i di-džejevima na festivalu vlada veliko nezadovoljstvo. Razlike u tretmanu su ogromne, ne samo u tome koliko su plaćeni naši stranci, već i u profesionalnom smislu. Grupe “Tubachin” iz Pančeva, “Modern ljuartet” i “Dvojac bez kormilara” organizatori su u nedelju smestili na pozorišnu binu, na kojoj nema tehničkih uslova za svirke, pa su dovlačili neophodne stvari sa drugih bina. “Dvojac bez kormilara” (Dušan Petrović i Boris Mladenović) na kraju nisu nastupili, jer su ih na licu mesta obavestili da mogu da dobiju polovinu novca koji su tražili u telefonskom dogovoru sa organizatorima, a da ih pre toga niko nije izvestio o promeni.
      
       Potcenjivanje
       “Došlo je do nesporazuma u organizaciji i mi smo odustali od nastupa više iz principijelnih razloga i esnafske odgovornosti”, kaže Boris Mladenović koji je veče pre toga nastupao sa svojom drugom (prvom) grupom, “Jarboli”, na rok bini.
       Poređenja radi, britanski bend Smoke Citdž, koji je poslednji nastup imao u jednom londonskom klubu pred četrdesetak ljudi, za koncert na Exit-u prvog dana dobio je sedam hiljada funti, a “Jarboli” su za svoj nastup dobili 700 maraka! “Dvojac bez kormilara” (pored kojih u programu stoji Cosmic Sounds, London), jedan od retkih domaćih bendova čija je ploča izašla u Londonu kojoj izlaze recenzije u Straight no chaiser - čije remikse pušta Xajls Piterson, koji se, dakle, probio tamo gde mi tražimo uzore, uveden je na mala vrata i ponuđeno im je 250 evra. Očigledno da oni koji su zaduženi za program domaćih bendova ne prate našu scenu dovoljno da bi znali šta se na njoj događa.
       “Mislim da ovaj festival u velikoj meri potcenjuje domaće snage. To nije samo moj stav već mišljenje mnogih izvođača koji su se ovde pojavili. Naravno da mora da postoji hijerarhija, ali razlike su suviše velike. Ako govorimo isti jezik kao organizatori, ne znači da treba da se prema nama ponašaju kao prema ljudima koji nisu vredni pažnje”, kaže Boris.
       Da li organizatori previđaju da bi jedan aspekt festivala mogao biti afirmacija nekih novih i interesantnih domaćih bendova?
       “Mislim da suviše laskaju sebi da domaćim grupama toliko znači da nastupaju na Exit-u. ‘Jarbolima’ konkretno ne znači bogzna šta, pošto je honorar mizeran, osim možda u medijskom smislu.” O programu, Mladenović kaže da je lošiji nego prošle godine, samim tim što je veoma sličan.
       “Smisao festivala nije samo dovesti zvezde, nekoliko velikih imena je naravno neophodno da bi podržali festival, ali je iz kulturoloških razloga mnogo važnije da gledamo stvari koje inače nemamo priliku da vidimo, na primer di-džej set Amona Tobina umesto Ronija Sajza koga smo već gledali. Ipak, ponovo ću ići na Tonija Alena koji me je prošle godine oduševio i koji je u međuvremenu uradio album sa di-džej L-om, tako da tu postoji neki razvoj. Ali mislim da ljudi koji organizuju ovaj festival zapravo ne znaju šta rade, da ne prate scenu nego da se program radi stihijski, pa se tako pojavljuju grupe koje su pre godinu dana ovde dobro prošle bez pravog uvida šta se na svetskoj sceni događa, što je mnogo zanimljivije od onoga što je ovde prikazano. U to sam se između ostalog uverio i na festivalu ‘Transmuzikal’ u Francuskoj, gde sam svirao pre dve godine sa ‘Dvojcem’. Od dvadesetak bendova koje sam gledao za više od pola nisam nikad čuo, ali se ispostavilo da je to ono što je naredne godine postalo priznato”, objašnjava Mladenović.
       Slično je i sa domaćim di-džejevima, koji su ove godine ignorisani osim u nekoliko slučajeva koji su marketinški najisplativiji. Di-džej Đura iz Beograda, koji je učestvovao i na prvom probnom Exit-u na Štrandu, neposredno posle bombardovanja, kao i na prošlogodišnjem, kaže da za razliku od prošlog puta, kada je na glavnoj di-džej bini nastupilo desetak domaćih di-džejeva, ove godine nema nijednog (ako se ne računaju Marko Nastić i di-džej Fakir iz Novog Sada koji su dobili termine u osam ujutru, ili Željko Kerleta i Petar Živković - u programu kao Peter Z. - koji se vode kao Englezi).
      
       Politička nota
       Možda se ovi muzičari i di-džejevi ne bi žalili da su pažljivo saslušali Nenada Čanka koji je na televiziji objasnio da je sve to biznis i zasvirao Mdž njadž (zašto neko već ne kaže tom čoveku da ne zna da peva, ili bar koliko mu padne politički rejting svaki put kad sedne za klavir). Taj duh biznisa lepo se vidi na tvrđavi, gde se dim od leskovačkog ćevapa i mirisi priloga koji uz njega idu širi prostorom ispred glavne bine na kojoj je u utorak nastupila istinska međunarodna zvezda, bubnjar Toni Alen.
       Političari uopšte vole Exit, vole da se slikaju na tvrđavi i izjave nešto u stilu - mladi, divno, opušteno, pozitivna energija. “Mislim da će Exit postati jedan od najboljih festivala u 21. veku”, vizionarski je izjavio Denis Mekšejn, zamenik ministra spoljnih poslova Velike Britanije i dodao:
       “Zaboravićemo tragediju poslednje decenije, a Evropa i Velika Britanija će pomoći da se izgradi novi Novi Sad za 21. vek”, dok se iza njegovih leđa neprikladno pomaljao jedan krak srušenog mosta. I gradske vlasti Novog Sada vole da kažu da je festival odlična promocija njihovog grada i Vojvodine, ali nisu bili u stanju da završe radove pred Festival za koji se mesecima unapred znalo da će okupiti stotine hiljada ljudi, pa su centar grada, Trg ispred katedrale i okolne ulice, ostali izrovani, sa sklepanim prelazima.
      
       ANA OTAŠEVIĆ