Realne potrebe tržišta za određenim zanimanjima ni ove godine nisu bile od većeg značaja za politiku upisa

      Raskorak između želja mladih ljudi da studiraju, mogućnosti fakulteta da im pruži najkvalitetniju nastavu i spremnosti vlade da sve to finansira, problem je koji ni mnogo bogatija i organizovanija društva nisu rešila, bar ne tako da svi budu podjednako zadovoljni. Kod nas su, po pravilu, najnezadovoljniji roditelji koji su naumili da deca moraju da im budu pravnici, ekonomisti ili lekari, makar svojim diplomama, godinama, samo oplemenjivali tužnu sliku obrazovne strukture stanovništva Srbije u kojoj preovlađuju nepismeni i polupismeni. Još čudnije se u prošlom upisnom roku ponela Vlada Srbije koja ne samo što nije otrpela udarce “ispod crte” koje je dobila sa Pravnog i Ekonomskog fakulteta, već je protivno svojim interesima a i interesima društva izdejstvovala povećanje upisne kvote na Medicinskom fakultetu za deset odsto.
       Ove godine, iako je upisni rok tek završen, vlada se još nije oglasila sa zahtevom ili odobrenjem za povećanje upisnih kvota, možda i zato što iz Ministarstva prosvete stižu jasna upozorenja da svako povećanje broja studenata ide na uštrb kvaliteta nastave. “Ako fakulteti preko unapred određene kvote traže povećanje broja studenata, to rade zato što u tome vide dobar izvor prihoda a ne razmišlja se o kvalitetu obrazovanja koji će se studentima pružiti. Ako vlada bude prihvatila te zahteve, to radi zbog očuvanja socijalnog mira i takođe ne vodi računa o uslovima studija. Ja svoju funkciju na mestu pomoćnika ministra prosvete za visoko obrazovanje vidim u zaštiti te dece od, uslovno rečeno, neodgovornog ponašanja i jedne i druge strane koje im čine medveđu uslugu, a oni toga nisu svesni. Neću predložiti povećanje kvota, ali ja o tome ne donosim konačnu odluku”, kaže profesorka Srbijanka Turajlić.
      
       Danski model
       Ukupne upisne kvote za sve univerzitete u Srbiji određene su u dogovoru s fakultetima, odnosno u skladu sa njihovim kapacitetima, kojih je u prostornom i kadrovskom pogledu po pravilu više nego što država ima novca da školuje studente. Onda su se fakulteti dosetili da te viškove “prodaju” samofinansirajućim studentima, a država ih u tome podržala, tim pre što postoje privatni fakulteti s urednim dozvolama za rad, pa je tržišna utakmica otvorena.
       Realne potrebe tržišta za određenim zanimanjima ni ove godine nisu bile od većeg značaja za politiku upisa. Naprotiv, kao što je već rečeno, nepismeni smo preko svake mere, pa je država odlučila, nezavisno od potreba privrede, ekonomije i tržišta, da je veoma važno da se što više mladih ljudi visoko obrazuje i doktorira jer istraživanja u svetu, naročito u Danskoj, koja je zacrtala strategiju da školuje sto odsto ljudi koji maturiraju ne obazirući se na potrebe tržišta, pokazuju da se ljudi sa visokim obrazovanjem daleko bolje i lakše zapošljavaju, čak i u oblastima koje im nisu struka.
       Drugi razlog je, kaže profesorka Turajlić, taj što je Ministarstvu prosvete, pripremajući predlog vlade za ovogodišnji upis, postalo jasno da podaci sa tržišta rada ne pokazuju gotovo ništa, verovatno zbog i dalje vitalne sive ekonomije. Jedna od najnezaposlenijih kategorija su profesori, a u praksi su upravo oni deficitarni jer u svim školama u Srbiji postoje otvorena mesta za profesore. U Vojvodini trenutno pedeset odsto ljudi koji drže nastavu iz matematike nisu kvalifikovani profesori nego nesvršeni studenti. Pravi profesori verovatno rade nešto drugo što se više plaća, ali ostaje pitanje zašto se i dalje vode na evidenciji nezaposlenih kad odbijaju poslove.
       Hoće li se novac prikupljen od školarina trošiti na poboljšanje kvaliteta nastave ili će završiti u profesorskim platama, zavisiće od poslovne politike fakulteta koji su novim Zakonom o univerzitetu dobili i finansijsku autonomiju. Profesor Ljubiša Rajić sa Filološkog fakulteta smatra da nije ni planirano da taj novac uđe u nastavu. “To mi koji radimo na univerzitetu vrlo dobro znamo. Nama vladina uredba fiksira predavanja i vežbe na najtradicionalniji način, jer je skrojena po meri iznalaženja načina kako da se obezbede plate a ne šta je najbolje za nastavu. Školarina nije zasnovana na obračunu realnih troškova, nego je procena izvršena odoka: koliko fakultetima treba novca i koliko studenti mogu da podnesu a da ne prestanu da se upisuju. Nijedan fakultet nije na uvid javnosti podneo svoj troškovnik. Dok to ne postoji, ja jedino mogu da kažem da je školarina odoka procenjena. Nisam primetio da je ijedan fakultet voljan da napravi ugovore sa studentima u kojem bi se naglasile obaveze i prava i na osnovu kojeg bi nezadovoljna strana mogla da pokrene sudski postupak. Način na koji se krenulo - nema novca pa uzmite od studenata - najlakši je a ono što studenti za uzvrat dobijaju su manje-više samo predavanja.”
       Kao primer profesor Rajić navodi da se na Biološkom fakultetu radi na mikroskopima iz ratnih reparacija kroz koje se ništa ne vidi, a i ovi novije proizvodnje nije preporučljivo dirati jer se lako kvare. Studenti nemaju načina da primoraju fakultete da im za ono što plaćaju pruže srazmerno kvalitetnu nastavu. Ali ni fakultetima nije lako. Jedini sigurni izvor finansiranja im je budžet Srbije. Jer, ako se studenti koji sami plaćaju studije malo potrude pa prvu godinu daju u roku, evo i njih sledeće godine na budžetu, a pitanje je koliko je takvih vlada predvidela.
       Profesorka Turajlić tvrdi da će za, najkasnije, dve godine, kad budemo imali ozbiljnu agenciju za akreditaciju i kontrolu kvaliteta nastave, oni fakulteti koji ne budu ispunjavali zadate standarde biti zatvoreni, a za to vreme ljudima treba dati priliku da nešto učine. “I Evropa je pojam kvaliteta na univerzitetima prepoznala tek početkom devedesetih. Amerika je kontrolu kvaliteta uvela još krajem devetnaestog veka pa danas imaju razrađene mehanizme. I Evropa to sada uči, a mi smo se sa tim upoznali pre nešto manje od godinu dana i zato još ne znamo kako to da uredimo jer nemamo dovoljno stručnog znanja iz te oblasti.”
       Nejasan je i odnos visine školarina koje država plaća i školarina za samofinansirajuće studente, ponajviše zato što su iz prethodnog perioda nasleđeni neverovatni dugovi fakulteta, pa šta u sumi koju fakultet dobija pokriva dugove a šta ide u nastavu, teško je reći. Ono što se zna jeste da je ministar prosvete profesor Gašo Knežević obećao da se od sledeće godine fakulteti i studenti neće cenkati za cenu studija. Dosadašnja praksa je bila da već u februaru ili martu iz Ministarstva prosvete i sa fakulteta stižu različiti nagoveštaji o ceni upisa, na proleće se već naslućuje izvesnija cena, a onda se u junu, kad počne upisni rok, studentima saopšti koliko treba da plate za upis i čeka njihovo reagovanje. Posle se cena spusti za desetak odsto jer su fakulteti unapred predvideli ovu igru tako da na kraju obe strane imaju utisak da su napravile dobar posao.
       “Ministar Knežević je obećao da će svim fakultetima poslati dopis da se sledeće godine cene upisa znaju najkasnije do 31. marta i da će se određivanje visine cene upisa prebaciti na savete fakulteta u kojima će studenti imati institucionalnog uticaja jer će u savetima na nivou fakulteta participirati sa dvadeset odsto, a na nivou univerziteta činiće jednu četvrtinu saveta”, kaže student političkih nauka i član Izvršnog odbora Studentske unije Beograda Goran Bogunović. On smatra da studentske organizacije treba da utiču i na to da u okviru opšte upisne kvote odnos ne ide na štetu studenata koje finansira država, što je moguće, jer su državni fakulteti očigledno zauzeli komercijalnu poziciju a nemaju pravu konkurenciju u privatnim fakultetima.
      
       Negativna selekcija
       Profesor Rajić ističe da se plaćanjem studija na državnim fakultetima, što u Evropskoj uniji nije praksa, otvara prohodnost onima koji imaju novca i da se tako zapravo produžava negativna selekcija koja je počela još sedamdesetih, a koja u obrazovnom sistemu odseca decu iz manjinskih grupa, decu iz planinskih područja i iz siromašnih gradskih porodica, tako da što se više približavamo univerzitetu, socijalna slika se sve više krivi. Uvođenjem školarine ta iskrivljena slika se i administrativnim metodom učvrstila kao normalna. Tako će nastati apsurd: deset odsto roditelja koji imaju novca školuje devedeset odsto studenata, a devedeset odsto roditelja koji nemaju novca školuje samo deset odsto studenata. Projekat Zavoda za tržište rada, koji analizira stanje na tržištu rada i mogućnosti zapošljavanja, moći će, kako kaže direktor Svetozar Krstić, tek sledeće godine da posluži Ministarstvu prosvete prilikom planiranja politike upisa, ali podseća da samo to, bez temeljne reforme obrazovanja, neće biti od velike koristi.
       U našoj nomenklaturi zanimanja i dan-danas postoji više od deset hiljada profesija, dok ih u Evropskoj uniji, na primer u Nemačkoj, ima samo dve hiljade. U našem Majdanpeku rude više nema, ali ima škola za rudare, što nam premijer nije rekao, koji će, kao i osamdeset odsto dece koja danas upisuju kojekakve škole, pre nego što ih završe ići na prekvalifikaciju. Čak i kada bi se znalo koliko je kojih zanimanja potrebno, u reformu školstva se ne može krenuti samo s realno utvrđenim kvotama.
      
       DIJANA IVANOVIĆ