Rukovodstvu SRJ, BiH i Hrvatske izgleda da je dozlogrdilo da im se domaće mafije, “krimosi”i profiteri svih vrsta lakše sporazumevaju i sarađuju od zakonitih vlasti

      U Sarajevu će se u ponedeljak 15.jula, prvi put po završetku građanskog rata, sastati predsednici Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Jugoslavije. Trojni sastanak imaće najmanje pet učesnika jer Bosnu i Hercegovinu predstavlja trojno predsedništvo (Beriz Belkić, Živko Radišić i Jozo Križanović), a iz Beograda i Zagreba doputovaće Vojislav Koštunica i Stipe Mesić. Visoko na dnevnom redu biće povratak izbeglica, koji se i ne da rešavati već trojnim pristupom: domovi izbeglica po pravilu su krcati drugim izbeglicama, pa bi iz kuća Bošnjaka koji bi se vratili u Republiku Srpsku trebalo prvo iseliti žitelje nekadašnje Republike Srpske Krajine, kojim Hrvatska još ne obezbeđuje povratak.
       Međunarodna zajednica se po pravilu silno raduje svakom gestu dobrosusedstva na Balkanu, no ovog puta prva namera učesnika izgleda nije da se dopadnu strancima već da nešto zajedno reše i uzajamno se pomognu. Državnom rukovodstvu tri susedne zemlje izgleda da je dozlogrdilo da im se domaće mafije, “krimosi” i profiteri svih vrsta lakše sporazumevaju i sarađuju od zakonitih vlasti. Sarajevski sastanak se, dakle, priprema uz obavezan blagoslov međunarodne zajednice, ali je podstaknut onim što je u odnosima među državama večnije od ljubavi ili želje za dopadanjem: interesom. (Jugoslavija, koja broji pola miliona izbeglica i čija je privreda još davno kriminalizovana embargom na uvoz nafte, tu možda ima najjasniji interes. Njeni građani trpe ponižavajući tretman u redu za vize pred ambasadom Hrvatske, u koju žele po imovinu i pogažena prava, dok krijumčarena roba kroz njene granice prolazi kao kroz švajcarski sir.)
       Ovo je dakle novi početak međubalkanskog dogovaranja. Niko sa strane ni Voji, ni Stipi, ni Berizu nije morao da zavrne ruku kako bi ih privoleo da se okupe oko sarajevskog astala. što je već dobar početak za novu eru. Srbija i Hrvatska dolaze u Bosnu bez skrivene namere da je podele ili porobe; Bosna za Srbiju i Hrvatsku više nije jabuka koju ne umeju da podele i zbog koje moraju silom da ostanu zajedno.
       To ne znači da su sve stare i nove tenzije između suseda splasle. Komšije se i ideološki i politički još bitno razlikuju. U njihovim odnosima se moralno-političko pitanje izvinjenja za ratne zločine i dalje ne skida sa dnevnog reda. Varijacije su među njima veoma velike. Stipe Mesić se lako i elastično izvinjava. U zalaganju za jedinstvenu Bosnu rečitiji je od Alije Izetbegovića (Bosna je nedeljiva koliko i Švicarska, citiran je prošle godine u “Boston globu”). Pribavio je simpatije Izraela kada je prilikom posete ovoj zemlji zatražio oproštaj od svih kojima je učinjeno zlo “u hitlerovskoj tvorevini Hrvatske”. (Usput se prisetio kako su Nemci došli u njegovo selo kada je bio dečak, i odveli Jevreje: tek sam kao odrastao čovek shvatio šta se tim ljudima desilo, ispričao je Mesić, a zabeležila štampa.)
       Za Amerikance je Mesić tako uzor balkanskog državnika koji je spreman da “preuzme odgovornost” za svoj narod. On, međutim, ima taj problem da je od početka najuže sarađivao sa Franjom Tuđmanom na hrvatskom državnom projektu, da je bivšu Jugoslaviju razbijao po gromoglasnom ličnom priznanju i da je svojim srpskim sunarodnicima pretio da hrvatske zemlje mogu poneti samo koliko im se zadrži na opancima. Možda zato poslednjih godina iskazuje izvestan višak revnosti, mada je njegovo odricanje od svih koji su, poput Mirka Norca, “okrvavili ruke i okaljali hrvatsko ime” nesumnjivo delovalo iskreno.
       Beriz Belkić se oseća moralno superiornim nad gostima iz Beograda i Zagreba, no zemlja koju predstavlja trenutno je u maloj defanzivi zbog nesrećnih otkrivanja veza nekih njenih građana sa organizacijama koje su centri islamskog terorizma. Terorizam će zato po svoj prilici figurirati visoko na lestvici zajedničkih preokupacija tri komšijske države, iako će to pre svega biti ustupak zapadnom faktoru.
       Jugoslovenski predsednik Vojislav Koštunica ima najmanje poena na Zapadu što se “kooperativnosti” tiče, a nije sklon ni izvinjavanju susedima. Uoči sarajevskog sastanka postarao se da izvinjenja ni ovog puta niko od njega unapred ne očekuje, što je Beriza Belkića podstaklo da predloži nešto nežniju formulaciju o “izražavanju žaljenja zbog žrtava”. Srpsko javno mnjenje veruje da je izvinjenje ravno priznanju krivice, a Koštuničino razumevanje građanskog rata u Bosni ionako ne bi stalo u kratku, prijemčivu, politički korektnu frazu o tome kako “osećamo vaš bol” (“I feel džour pain”, kovanica Bila Klintona ušla je u obavezan repertoar zapadnog političara). To ne znači da ga pri odlasku u Sarajevo ne obavezuje činjenica da je Bosna u ratu strašno stradala. Tako strašno, da se još ni iznutra sa sobom nije pomirila: polovina te zemlje veruje da je ona druga polovina “genocidna tvorevina”, a više od polovine veruje da je sve zlo došlo od komšija, a ništa iznutra. Tu simbolika Koštuničinog i Mesićevog dolaska u Sarajevo ne pomaže. Ali u međuvremenu valja rešavati pitanje “održivog povratka izbeglica” (“sustainable return”, gde se vidi utisak stranaca), saradnje u borbi protiv organizovanog kriminala, pitanje saradnje tri u suštini komplementarne privrede, te pojednostavljivanje prekograničnog prometa.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ