Podsećam na činjenicu iz istorije sindikalnog pokreta da su neuspešni štrajkovi često za sindikalni pokret bili pogubniji od policijske torture i represivnog zakonodavstva

      Srbija je ponovo suočena sa novim talasom štrajkova. Tačnije rečeno, posle 5. oktobra 2000. godine teško je naći ijedan dan u kome u različitim delovima i preduzećima Srbije nije bilo štrajkova. Prema nepotpunim podacima, prikupljenim iz različitih izvora, jer sistematske evidencije ne postoje, u Srbiji se svaki dan dogodi između 40 i 50 štrajkova.
       Za poslodavce je ta činjenica alarmantna, jer veliki broj štrajkova povećava socijalni rizik ulaganja i odvraća i domaće i strane investitore od novih investicija, ali je to istovremeno opasno za radnike i sindikate, jer znači smanjivanje broja radnih mesta.
       Istovremeno, broj štrajkova nameće pitanje njihove efikasnosti, odnosno učinka koji se štrajkovima postiže. Govoreći jezikom matematike, broj štrajkova je u obrnutoj srazmeri sa njihovom efikasnošću, a ukupna masovnost štrajkova je u suštini optička varka. Reč je, istini za volju, o velikom broju, ali loše organizovanih i pripremljenih štrajkova, kod kojih često dominira spontano izlivanje radničkog nezadovoljstva, umesto dobro osmišljenih i planiranih sindikalnih akcija, fragmentiranih, podeljenih, često bez dovoljno koordinacije unutar sindikata koji ih organizuje, kao i bez minimuma radničke, sindikalne solidarnosti, bez koje uspešna štrajkačka borba nikada nije bila moguća. Takvi štrajkovi, u stvari, realna su slika stanja u podeljenom i fragmentiranom sindikalnom pokretu, čija društvena moć daleko zaostaje za zahtevima koje složeni i protivurečni proces tranzicije postavlja pred sindikate.
       Analizirajući sam tok štrajkova, stiče se utisak, kao da se svi planiraju i vode iz istog centra. Bledi, bez inventivnosti i mašte, nekoliko stotina učesnika protesta pred zgradom vlade ili nekog ministarstva, otrcane parole, od kojih većina nema veze sa zahtevima štajkača. Sve to ne može se nazvati čak ni lošom reprizom.
       Nivo ostvarivanja štrajkačkih zahteva kao jedan od ključnih pokazatelja efikasnosti štrajkova je takođe daleko od zadovoljavajućeg. U iznošenju ovakve ocene ima se u vidu da štrajkači u suštini iznose dve grupe zahteva - zaheve za povećanje zarada i poboljšanje uslova života i rada i rešavanje strateško-razvojnih pitanja svojih preduzeća i delatnosti. Ne može se osporiti opravdanost njihovih zahteva. U tom smislu, štrajkovi kod nas imaju veoma snažno izražen politički karakter. Problem je u tome što takve zahteve može opravdano da postavi ogromna većina radnika i građana ove zemlje. Konkretni zahtevi štrajkača vezani za visinu zarada se delimično ispunjavaju. To je naravno pitanje realnosti zahteva štrajkača, materijalne snage preduzeća ili budžeta, ali i društvene moći sindikata koji organizuje štrajk, iz prostog razloga što poslodavac ispunjava samo one zahteve štrajkača koje mora. O onim zahtevima šire, političke prirode, ozbiljnije rasprave realno i nije moguće voditi u toku štrajka, ali odlaganje rešavanja ovih pitanja neminovno vodi produbljivanju sukoba i novim štrajkovima.
       Iz toga se ne može zaključiti da vlada ignoriše zahteve štrajkača. Ali je izvesno da veoma racionalno procenjuje snagu sindikata i pojedinih štrajkova, svesna posledica koje bi izazvalo masovnije popuštanje pred štrajkačkim zahtevima.
       Time se, naravno, ne protivim primeni štrajka kao sredstva sindikalne borbe. Ali, podsećam na jednu činjenicu iz istorije sindikalnog pokreta da su neuspešni štrajkovi često za sindikalni pokret bili pogubniji od policijske torture i represivnog zakonodavstva. Ako jedna tradicionalno snažna, radikalna metoda sindikalne borbe ne daje očekivane efekte, najmanje što se mora učiniti, jeste da se kritički, objektivno, otvoreno analiziraju uzroci takvog stanja. U toj analizi se mora poštovati činjenica da su štrajkovi uvek bili ogledalo sindikalnog pokreta, odnosno vidljivi, proverljivi pokazatelj njegove društvene moći.
      
       (Autor je direktor Centra za obrazovanje i istraživanje UGS "Nezavisnost")