Posle devet godina života pod diktaturom zapadnih televizija, sredinom marta ove godine konačno izbegnem na slobodnu i nezavisnu beogradsko-srpsku TV teritoriju. Doduše, necelovitu, jer u to vreme se baš rasplamsavao rat za oslobođenje dve preostale TV enklave pod vlašću, i u vlasništvu, prokazanih krimogenih bosova bivšeg režima. Ali, ne zadugo necelovitu.
       Rat je, naime, naglo i nemo prekinut kao da ga nikada nije ni bilo, a dve bivše TV enklave postadoše uzorna i prestižna TV teritorija. Ona ranije poznata kao "ružičasta što najviše truje i zaglupljuje narodne mase", dobi status novog stuba kulture, a sudeći po najavljenoj seriji o najvećim medijskim trovačima u vreme bivšeg režima - uskoro bi mogla da preraste i u stub celog društva. Kao, uostalom, i ona druga, ranije poznata kao "porodična sa naglašenim sicilijansko-miloševićevskim stilom", zbog njene najavljene serije o najvećim mafijašima bivšeg režima. Da li je reč o uspešnom prevaspitavanju ili o uviđanju neopravdanosti ranijih optužbi, svejedno je, jer svi su jedni drugima sve oprostili i zaboravili, pa je TV teritorija postala i celovita.
       A bogami, i jedinstvena, naročito u informativno-
       -političkim periodima dana i noći. Tada je gotovo beznačajno koji kanal gledam: mantraju se iste vesti i informacije na gotovo isti način, pa mi pred spavanje uvek bude krivo što stalno ležem u duboku noć. Naime, ne mogu u to doba da budim Voju Koštunicu i da ga ubeđujem da se za opšte dobro svekolikog naroda odmah i neopozivo odrekne preostale vlasti kako bi one njegove omiljene savetničke zloće najzad i trajno bile onemogućene da i dalje prostački i psihološki ometaju one sa najvećom i stvarnom vlašću da se celi posvete izgradnji i nabavci obećane bolje budućnosti...
       Međutim, sa jutrom mi se bude i svest i razum, pa brzo ukapiram da sam opet bio samo žrtva, i to TV profesionalizma, a nikako nekakvih političko-
       -propagandnih igara. Naime, taj profesionalizam je svim vladajućim strankama, a ima ih za pola Evrope, omogućio da se mogu danonoćno obraćati TV javnosti, pa je dalje sve samo igra brojki. Sve sem jedne stranke javljaju šta su sve poslednjih sati uradile predsednikove zloće a on ih i dalje štiti, a ta jedna - predsednikova stranka - to demantuje ili upozorava da su premijerovi mangupi neuporedivo gori.
       Od mantranja tih drugarskih i dobronamernih kritika zamanta mi se do političkih halucinacija, što naravno niko ne želi, a najmanje političari. Koji bi, verujem, radije da govore o vlastitim uspesima, ali ne stižu da ih postignu. Dakle, isključivo je do mene i moje neotpornosti na mantranje istih informacija i slika. I nisam, garant, jedini takav. A to što do noći umislim da je Voja jedini krivac što već nismo Amerika, nije najgore što mi se dešava. Recimo, dugo sam bio ubeđen da su Batićevi demohrišćani brojniji od Kolovih, jer Batića sam u dva meseca više puta video na TV-ekranima, nego Nemci Kola za 12 godina. Ili, ukažem na TV-komentatora koji gotovo svakog dana u maltene svim informativnim emisijama uredno sedi kraj voditelja i komentariše najvažnije - a onda saznam da je dotični jedan od potpredsednika vlade.
      
       ŽELJKO VUKOVIĆ