Autor: Jagoš Đuretić
Naziv: Patuljci u čizmama u sedam milja
Izdavač: Stubovi kulture, 2002.

      Miša Đurković
      
       Kada se pomene ime Jagoša Đuretića u našoj intelektualnoj javnosti prva asocijacija je izdavačka kuća "Filip Višnjić". Naime, Đuretić se nalazi na čelu ove kuće već više od trideset godina i tokom tog perioda uspeo je da stvori jednu od najprestižnijih institucija te vrste na Balkanu, iza koje stoji mnoštvo realizovanih kapitalnih projekata. Dovoljno je pomenuti samo biblioteke Libertas (politička teorija) i Albatros (književnost) da se shvati o kako velikoj kući se radi.
       Međutim, Đuretić se ogledao i kao esejista i publicista koji sa teorijskih pozicija pokušava da promišlja aktuelni politički trenutak. Ovi eseji, nastali u poslednjih nekoliko godina, sakupljeni su u knjizi čiji je naslov varijacija na jednu poznatu Hegelovu metaforu. Pomenuta zbirka predstavlja veoma zanimljivo ostvarenje iz više razloga. Naime, u našoj javnosti je malo ovakvih pokušaja da se dužim esejima, sa izraženom teorijskom ambicijom, reaguje na i te kako bogatu i složenu društvenu aktuelnost i na skoriju istoriju, a knjiga Jagoša Đuretića predstavlja upravo takav poduhvat. S druge strane, posebna vrednost ovog dela je u upečatljivoj proživljenosti svake rečenice i svakog stava koji autor iznosi. Đuretić je svedok velikih društvenih preokreta i tragedija koje su se dešavale na ovim prostorima i ovi eseji su i subjektivni pokušaj unošenja nekakvog analitičkog reda u veoma konfuzne i haotične godine koje smo svi ovde proživeli.
       Knjigu sačinjava pet eseja i pogovor Jovana Aranđelovića. Četiri eseja su posvećena temama koje su u najvećoj meri obeležile naše političke i ideološke rasprave u poslednjoj deceniji, a peti je naknadni postskript koji rezimira osnovne probleme, posebno se fokusirajući na postpetooktobarsku Srbiju i učinak nove vlasti.
       Prvi esej nosi naslov "Demokratija kao sudbina" i usmerava se na aporije savremene globalne demokratije. Đuretić pokušava da sagleda uzroke procesa koji savremenu demokratiju odvlače od izvornih polazišta i koji nagone najveću svetsku silu da principe na kojima je izgrađena i na kojima funkcioniše njen unutrašnji politički poredak u najvećoj meri ignoriše kada su u pitanju međunarodni odnosi. U njima umesto promovisanja demokratije, univerzalizacije i pravde zapravo afirmiše silu, dvostruke standarde i potkopavanje globalnih demokratskih institucija.
       Drugi esej je "Rat je morao jer je mogao, da se dogodi". Njegova tema je istraživanje uzroka raspada druge Jugoslavije. U ovom eseju Đuretić pokušava da jednake zasluge za ovaj proces pripiše i domaćim i međunarodnim liderima. Ovi prvi su zapravo oni junaci kojima je i namenjen naslov ove knjige, to su ti patuljci koji su pokazali da su čizme svetskog duha i svetskih kretanja preteške i prevelike za njih. Po Đuretićevom mišljenju, oni su se svi zajedno u podjednakoj meri pokazali nedoraslima i nedostojnima zadatka vođenja svojih naroda. Od njih autor izdvaja onoga ko je nama najbliži i čije smo greške mogli svakodnevno da pratimo, a to je Slobodan Milošević. Đuretić pokušava da da jednu skicu za politički portret glavnog aktera jugoslovenske drame i izdvaja njegovu apsolutnu nespremnost da lične interese podredi nacionalnim, kao i potpuno nerazumevanje globalnih odnosa sa čim je išla iracionalna privrženost virtuelnoj komunističkoj "majčici Rusiji". Kolateralna šteta svih tih elemenata je srpski narod, prokažen, i izopšten iz zapadne zajednice.
       Treći esej je direktni nastavak prethodne teme i bavi se uzrocima srpsko-američkih nesporazuma iz devedesetih koji su rezultovali čak i direktnim ratnim sukobom najavljenim 1995. i ostvarenim 1999. godine. Ne osporavajući ogroman Miloševićev udeo u tom zamešateljstvu, Đuretić ipak presudnu ulogu daje američkoj neprincipijelnoj spoljnoj politici koja je čak i podržavala Miloševićevu diktaturu sve dok je to njenim strateškim interesima odgovaralo. Đuretić se pita da li smo mi svi, žitelji sveta u 21. veku, na pragu "jednog humanizma bez morala, društvene harmonije bez duše i demokratije bez naroda".
       Četvrti esej je posvećen problemima crnogorskog nacionalnog i političkog identiteta, koji su kulminirali u poslednjih pet godina. Autor daje jednu genealogiju ovih pitanja koja seže sve do drezdenskog kongresa KPJ, i prati različite manipulacije crnogorskim nacionalnim pitanjem. Politiku i vladavinu Mila Đukanovića vidi kao još jedan nastavak serije takvih manipulacija o čemu slikovito govori jedan od podnaslova "Lično pitanje kao državno i nacionalno". Đuretić podseća da je Đukanović zaigrao na kartu antisrpstva tek onda kada se direktno sukobio sa Markom Miloševićem zbog monopola na šverc i promet raznoraznih roba u Crnoj Gori. Tek tada se okreće Jevremu Brkoviću i počinje da igra na kartu crnogorske samobitnosti, što je dovelo do potpune ideološke i političke pocepanosti u samoj Crnoj Gori.
       U poslednjem eseju autor daje kratku reminiscenciju na učinke nove vlasti i posebno se fokusira na trapavo, neodlučno i neprincipijelno rešavanje haškog pitanja. Iz svega napisanog provejava značajan pesimizam i razočaranost u sposobnosti i (ne)odgovornost naše političke elite. Nažalost, prema Đuretiću i oni sve više počinju da liče na patuljke u čizmama od sedam milja.