Naši karamboli se nastavljaju. I ništa ne znači što je neko u DOS-u,a neko u sosu, ili ne znam kako se zovu sve te partije, to je apsolutno nevažno. Jer, to su sve epizodisti jedne velike nacionalne drame, jedne strašne drame sa velikim posledicama, koje ljudi nisu svesni

      Vrlo sam pažljivo odabrao reči jer biste vi, gospodine Medakoviću, ovo odlikovanje svakako dobili, bez obzira na raspored zvezda na srpskom političkom nebu.
       Ovako se nedavno obratio Vojislav Koštunica, predsednik SRJ Dejanu Medakoviću, predsedniku SANU, uručujući mu Orden Vuka Karadžića za životno delo. Unuk jednog od najviđenijih Srba u istoriji ovog naroda u Hrvatskoj, Bogdana Medakovića, predsednika Hrvatskog sabora, napunio je tog dana 80 godina i 7. jula je svoj rođendan proslavio sa prijateljima.
      
       Prosto je neminovno pitati vas za prijatelje, jer su vaše knjige, između ostalog, i obračun sa prijateljima.
       - Možda je to teška reč, jer moja namera nije bila obračun u klasičnom smislu, već više-manje svedočenje o jednom autentičnom doživljaju. Obično je taj doživljaj vezan za neke konkretne primere, bilo da se nismo slagali ili odstupali od raznih mišljenja političkih, kojih je bilo, i društvenih, naravno. Ali, u svakom slučaju, sve sam to pisao bez revanšizma, bez ikakve želje da se sad naknadno osvetim nekome zbog nečega, itd. Pokušao sam, a verujem da sam uspeo, da maksimalno iskreno i maksimalno tačno kažem kakvo je to stanje i da ta izmerena temperatura između mene i mojih prijatelja bude na neki način i obrazložena. Dakle, nema revanšizma, ima gorkih stranica i gorkih istina koje nisam mogao da prećutim.
      
       Prijatelji su vam spalili prvu knjigu poezije, vaš prvi samizdat koji ste objavili 1946?
       - Da. Ja sam izdao sam svoju zbirku pesama "Motivi", o svom trošku. Korice je uradio Ivan Tabaković. I da samo znate sa kakvim srcem sam ja doneo te pakete u Siminu ulicu gde je bio neprikosnoveni sudija. Tu nije bilo apelata. Ono što Mihiz kaže, tako je, i to onda svi poveruju. Mihiz je to pročitao i sad ne mogu da se setim tačno konteksta, ali po prilici njegov stav je bio: Dejan nije pesnik, on apsolutno nema veze s poezijom, to nije poezija. On je satirični pisac. Pesme su ostale u paketima u Siminoj ulici. Jednog dana, zima je bila, ja dolazim, nema mojih paketa. Gde su paketi? Spalili smo. Kako ste spalili? Ma, to ništa ne valja, spalili smo, nismo imali drva, pa smo ložili Voja Đurić i ja, odgovorio mi je Mihiz. Od tiraža od 600 primeraka, meni je ostalo možda sto komada.
       Oni nisu bili svesni povrede jer sam vrlo vešto odglumio čak neku vrstu saglasnosti da sam radostan što su te loše pesme mogle da koriste da se malo ogreju, ali sam otišao poražen i teško povređen. Ali, naravno, u tim godinama se to sve preboli.
       Onda su došli službeni napadi, a ja sam punih dvadeset godina ćutao. Dvadeset godina nisam objavljivao ništa, pisao sam i tek 1966. objavio u "Prosveti" zbirku "Kamenovi".
      
       Kasnije ne biste mogli da se požalite na izdavanje knjiga, na priznanja koja ste dobili. Postali ste i ono što mnogi misle da vam je bio neki krajnji cilj - predsednik SANU?
       - To bi pretpostavilo neku moju malu strategiju. Te strategije nije bilo uopšte. Niti sam ja to smatrao nekim ciljem niti mi je padalo na pamet da bih ja to mogao postati. Kad sam prvi put bio predložen za dopisnog člana, propao sam. Postao sam dopisni član u drugom izboru, dosta glatko. Ja sam Akademiju shvatio, pre svega, kao instituciju u koju treba ulagati najbolji deo sebe, u svakom slučaju biti u njenoj funkciji. Svaka devijacija koja ide iz Akademije od akademika povređuje me, iako ne mogu uvek adekvatno da reagujem.
      
       Na čelo Akademije došli ste 1999. godine, u vreme kada je polarizacija odnosa na političkoj sceni Srbije zaista bila drastična - za Miloševića i protiv Miloševića. Deo javnosti vas i danas optužuje da ste bili Miloševićev čovek?
       - Ja nisam bio nikakav miloševićevac. Naprotiv, ljudi ne znaju, sada mogu reći, svi smo živi, da je gospodin Milošević, mene, prilikom prvih izbora, pozvao telefonom i rekao: Bila bi nam čast da se vi kandidujete na našoj listi. Odgovorio sam: Hvala vam na ponudi, ali to ne mogu da prihvatim. Koji su razlozi, mogu li znati? Naravno da možete. Prvo, ja nisam član partije. Drugo, kada je propala Komunistička partija Jugoslavije, ja sam mojim kolegama savetovao da se više politički ne angažuju, a na politički angažman se, inače, u Akademiji ne gleda dobro. Kako bih izgledao u očima mojih kolega da ja sad primim politički angažman, a njih sam savetovao da to ne rade? Ja bih bio nedosledan. On je odgovorio: Hvala vam na iskrenosti, ja poštujem vaše principe....
      
       Hoćete da kažete da je to bio vaš jedini razgovor sa Slobodanom Miloševićem?
       - Da. Imali smo jedan, recimo, protokolarni susret kad sam dobio Oktobarsku nagradu. On je bio prisutan. Bio je predsednik Republike i svima je čestitao. Novinari su uhvatili kad je čestitao meni. Šta sam ja mogao da drugo uradim nego da kažem: hvala vam gospodine predsedniče. Fotoreporteri su to slikali a fotografija je korišćena kao dokaz moje bliskosti sa režimom. Postojala je i fotografija sa engleskom kraljicom koju nikad niko nije koristio kao dokaz moje privrženosti monarhizmu.
      
       U međuvremenu se promenila vlast u Srbiji, a neki glasnogovornici nove vlasti jednako napadaju Akademiju?
       - To zahteva malo podrobniju analizu. Ostrašćenost protiv Akademije je složena, jer su motivi različiti.
      
       Mnogi vas napadaju sa različitih pozicija. Među njima i mondijalisti?
       - Oni ne shvataju suštinu globalizma. Znate, i Dositej Obradović je bio globalista. Oni u tom svom globalizmu vide samo naše priključivanje tokovima sveta na uštrb čak, ako se može, bilo kakvih nacionalnih karakteristika vezanih za tradiciju. Oni se boje bilo kakve tradicije.
      
       Je li to zato što je ne poznaju, ili je poznaju pa je ne vole?
       - I jedno i drugo. Znači, oni imaju apsolutno negativan stav, to je kliše u kojem prepoznajem ponašanje bivših Brozovih ideologa. Ali, taj Brozov režim je daleko liberalnije postupao u određenom trenutku prema tradiciji i dozvoljavao mnoge stvari koje današnji globalisti ne bi ni dozvolili, a to je, recimo, preobražaj u odnosu na naše duhovno nasleđe. To je stvoreno u vreme Broza.
      
       To se doba zvalo, kao što znate, diktatura proletarijata. Da li je moguće da u takvim, po definiciji, restriktivnim i represivnim uslovima, postoji veća sloboda nego u uslovima parlamentarne demokratije?
       - Eto, to možete vi nazvati paradoksom vremena, ali to je činjenica. Ne zaboravimo da smo svi mi pravili karijere u tom vremenu. To se ne može negirati.
      
       Danas neki predlažu da idete iz zgrade Akademije, da se preselite negde na Bežanijsku kosu, u starački dom, a lepa zgrada SANU u centru Beograda da se izda nekom od novih partnera nove Srbije?
       - Ja se toj ideji ne bih čudio. Ona je toliko uverljiva i ubedljiva da ne treba ni polemisati o tome da li je istinita ili nije. Dakle, ja se potpuno slažem da je to mišljenje ljudi koji ništa nisu razumeli. To je neverovatno. To je dirljivo, s jedne strane, ako su iskreni, ako nije samo pitanje novca, jer jednostavno ljudi primaju apanažu da rade svoj posao. Ali, eto, možda neko iskreno to misli - dosta sa tom tradicijom, dosta sa tim vojvodama iz Prvog ustanka, to je sve nama nanelo više štete nego koristi.
       Ali oni ne znaju, evo ja sam prosto prinuđen da to saopštim kao dokaz. Vidite, ja sam sad dobio to odlikovanje od gospodina Koštunice. To je moje prvo državno odlikovanje. Imam samo Orden Svetog Save prvog stepena od domaćih odlikovanja. Sva moja odlikovanja i priznanja sam dobio od stranaca - Veliki krst za zasluge prvog stepena od Republike Nemačke, Vitenis Artibus, najveće austrijsko odlikovanje koje je imao Vuk Karadžić. Treće odlikovanje je Zlatna medalja predsednika Republike Mađarske. Ja imam Humboltovu nagradu, nagradu rumunske Akademije, član sam Evropske akademije... Ali ja to ne govorim da bih se hvalio, nego da podsetim na motive koji su te ljude naveli da mi to dodele. Za moj rođendan, stigao je telegram predsednika parlamenta Austrijske Republike Hajnca Fišera koji mi čestita osamdeseti rođendan, seća se naše plodne saradnje. On je bio čovek koji je moje nemačko izdanje "Srbi u Beču" prikazao u parlamentu.
       Svuda se naglašava to da sam spajao svetove, da sam donosio jedan svet koji je njima bio zatvoren, nepoznat, pravio mostove prema Evropi. To je bio moj globalizam. Ja sam pravi globalista po ubeđenju. Ne bih ustupio nijednu crkvu, nijednu brvnaru ne bih žrtvovao u ime nekakvog stida ili ne znam, želje da se odreknem tradicije. To je strašno što rade ovi današnji globalisti. Oni bi sve da ponište.
      
       Ko vam je od ovdašnjih partijskih čelnika, državnika, ministara, čestitao rođendan? Ministar za nauku, ministar za prosvetu, ministar za kulturu, premijer?
       - Niko od njih.
      
       Znači, samo predsednik države vam je uručio odlikovanje...
       - I predsednik austrijskog parlamenta mi je čestitao 80. rođendan. Dobio sam i veoma lepu i toplu čestitku, čestitku od austrijskog ambasadora u Beogradu.
      
       Kako gledate na ono što današnja vlast prebacuje SANU?
       - Ne mogu a da ne budem gorak kada konstatujem reprize raznih dečjih bolesti koje se pojavljuju i danas i koje novi režim, koji je došao tako gromoglasno, koji je sebe proizveo kao spasonosno rešenje, itd, da se skine jedan ozloglašen režim - kad se oni potpuno na sličan način, negde identičan način ponašaju kao ljudi bivše vlasti. Šta to znači? To znači da je lakše rečima proglasiti tranziciju, a teže je zaista doći do prave tranzicije. Prava tranzicija znači i menjanje mentaliteta. I to je deo promene. Znači, jedan stav se mora promeniti, ne samo prema Akademiji, nego ovde je reč i o drugim institucijama. Ne mogu se čitavi staleži ponižavati, kao lekari ili sudije, na primer. Sve je to kaljuga. Tačnije, to je zapravo - kaljuganje.
      
       Pretpostavljam da je taj odnos nekakva naplavina tranzicije, da su loše prošle i nacionalne akademije u drugim zemljama bivše istočne Evrope. Neke su ukinute?
       - Izvinite, šta je suština? Suština je to što se insistira na obračunu u kome se od tih institucija traži samo jedno - a to je pokornost, služenje, spremnost, posipanje pepelom. Znate, ovde se shvata da preživljavanje iz jednog sistema u drugi ima obavezan ritual, a to je pronaći svoga zaštitnika u osobi iz političkog vladajućeg sazvežđa. Sa njime budi dobro, pa ćemo onda da vidimo. Međusobno laganje u duhu makedonske poslovice: zažmuri da te lažem.
       Međutim, ono što je smešno, režim baš to traži. Oni su iznenađeni ako vi ozbiljno razgovarate, ako ozbiljno iznosite probleme. Ovde je bio premijer naš, srpski. Mi smo mu izneli u pet tačaka naše urgentne probleme. On se složio sa svim. To je bilo pre godinu dana. Do sada ništa od toga nije bilo. Znači, cela poseta je imala ritualni karakter. Tu je bilo 25 novinara. Mi smo izašli kao sa pres konferencije o pitanju severne granice u Kuvajtu, ili ne znam gde, rekli da smo se lepo razumeli, jedan drugome napravili komplimente - i završena priča. A šta će biti dalje? Ništa.
       Naši karamboli se nastavljaju. I ništa to ne znači što je neko u DOS-u, a neko u sosu, ili ne znam kako se zovu sve te partije, to je apsolutno nevažno. Jer, to su sve epizodisti jedne velike nacionalne drame, jedne strašne drame sa velikim posledicama, koje ljudi nisu svesni.
      
       Imam utisak da su vas više optuživali za ono u čemu su manje bili vaši prsti, a da ste svojim goniteljima promakli kad je reč o jednoj vrlo važnoj sferi života gde je vaša prisutnost nesumnjiva - a to je pravoslavna crkva?
       - Mene je pokojni patrijarh German zamolio da budem učesnik u katoličkoj organizaciji Pro Orijente. Ja sam pristao. Molio me patrijarh, ne mogu odbiti patrijarha. Ja sam tamo član Istorijske komisije. Niz predloga sam dao koji se sad realizuju. Novi bečki kardinal Šenborn, on je grof, na svečanoj sednici Pro Orijenta kuratorijuma proglasio me je za počasnog člana. Dakle, ja sam počasni član, imam diplomu katoličkog udruženja Pro Orijente. Kao predstavnik srpske crkve nisam ništa drugo radio nego sam zastupao interese srpske crkve koliko sam mogao.
       Poseban pritisak SPC trpi u nečemu što se zove ekumenizam. Sve vlasti od Drugog svetskog rata naovamo pokušavale su da SPC privole na saradnju sa Katoličkom crkvom, više puta je otvarano pitanje papine posete našoj zemlji. Jedini uslov sa naše strane je da papa klekne u Jasenovcu i pomoli se za pokoj duše žrtvama i oprost greha dželatima. A šta su oni uradili? Proglasili su Stepinca za sveca računajući na milenijumsku istoriju Katoličke crkve i iskustvo koje svedoči da će se nevine žrtve zaboraviti, a preživeće samo božijom voljom primljena svetost nadbiskupa ustaške Nezavisne Države Hrvatske koja je za Srbe značila pakao ne samo Jasenovca nego i Kozare, Jadovna, Gline, Gradiške i tolikih drugih stratišta.
       Ako je to mogao da uradi Vili Brant, političar, pred jevrejskim žrtvama Trećeg rajha, ne vidim zašto to ne može verski poglavar čija je misija da ljude pripremi za susret sa Bogom.
      
       RADMILA STANKOVIĆ
      
      

Dnevnik za razotkrivanje Ono što niste uradili u svojim knjigama "Efemeris", sva je prilika da ste dovršili u "Dnevnicima" čija prva knjiga treba da se pojavi na ovogodišnjem Sajmu knjiga u oktobru. To su sve stranice vaših dnevničkih zapisa od 1976. do danas koje, kako saznajem, treba da budu sakupljene u pet-šest knjiga?        - Imao sam veliku dilemu da li to uopšte da objavljujem. Hteo sam sve da ostavim i da se objavi posle moje smrti. Međutim...               Niste mogli da izdržite da za života ne vidite odgovor prijatelja i onih koje spominjete?        - Ja bih to izdržao, rekao sam vam da 20 godina nisam ništa objavio. Prijatelji su imali jače argumente zašto to treba sada da objavim, naročito gospodin Vladimir Davidović, koji je imao mogućnost da pročita te tekstove, uspeo je da prelomi u meni onaj osnovni osećaj nelagodnosti i razgolićavanja koji je neminovan u situaciji kad odlučite da objavite svoje dnevnike. I zato sam za objavljivanje ovih knjiga zahvalan upravo njemu.        U ovim dnevnicima nema nikakve naknadne pameti, nikakvih ispravki, sve će biti objavljeno onako kako je bilo u tom trenutku zapisano. Svi moji razgovori sa ljudima koji više nisu živi, sve ono što sam rekao pre dvadeset godina a tek danas se pokazalo da sam bio u pravu, ili je neko drugi rekao nešto što će ga danas odati. U svakom slučaju, ovaj dnevnik će sigurno biti neka vrsta otkrića.