O anketnom odboru, kandidaturi za predsednika Srbije, pisanju zajedničke rezolucije sa Amerikancima, dogovoru Đelića i Ivaniševića, budućnosti Jugoslavije...

      Na prošlonedeljnom godišnjem sastanku Parlamentarne skupštine OEBS-a u Berlinu jednoglasno je usvojena jugoslovensko-američka rezolucija o ljudskim pravima i borbi protiv terorizma. Pred oko 400 delegata iz 55 zemalja prvi put je neko iz Jugoslavije imao predlog za jednu rezoluciju, a tokom rada Jugoslavija je pohvaljena zbog rešavanja statusa nacionalnih manjina. Jugoslovenska delegacija je imala bilateralne kontakte sa šefovima delegacije SAD, Engleske, Rusije, Nemačke, a predsednik Skupštine OEBS-a i predsednik Saveta Evrope zauzeli su se da Jugoslavija bude što pre primljena u Savet Evrope. Predsednik Veća građana u Saveznoj skupštini dr Dragoljub Mićunović naglašava za NIN da je značajno što je Jugoslavija stekla status stabilizatora prilika u regionu i što je postala neko ko ozbiljno doprinosi bezbednosti i razvoju demokratije.
      
       Kako je došlo do toga da se Jugoslavija pojavi kao predlagač rezolucije?
       - Za vreme posete Vašingtonu, pomalo u šali, rekao sam kongresmenu Kristoferu Smitu da bi trebalo da zajednički napravimo rezoluciju o ljudskim pravima i borbi protiv terorizma. Posle toga smo ozbiljno razmenili mišljenja i napisali tekst. Ja sam rekao da se može dogoditi da ljudska prava budu prva žrtva borbe protiv terorizma, jer će izvršna vlast, a posebno policija, da bi bile efikasnije, tražiti šira ovlašćenja. Ta šira ovlašćenja sužavaju građanska prava, bez obzira da li će biti ugrožena privatnost razgovora, stana, posla. Naravno da će policija tražiti da može da pregleda stanove i da može eventualno tražiti neka dodatna ovlašćenja i pojačavati kontrolu. Insistirao sam na tome da imamo definiciju terorizma, ali da nema dobrog i lošeg terorizma i da alibi za upotrebu antiterorističkih sredstava ne može biti nikakva ideologija, verska uverenja ili politička opravdanja.
      
       Usvajanje rezolucije o ljudskim pravima na svetskom nivou prošlo je jednoglasno. Ovde dve članice - Srbija i Crna Gora - ne mogu da se slože čak ni o tom pitanju, koje se smatra jednostavnim. Šta mislite kako će proći sve te teškoće prilikom pisanja ustavne povelje?
       - Ovo je tek početak. Ja sam i dalje optimista iako su to tek prvi razgovori. Mi nemamo dobru percepciju realnosti, jer za nas je realnost najčešće ono što je bilo i ono što u ovom trenutku živimo. Mi nemamo perspektivu. Mi smo zaboravili da mislimo o perspektivi.
       Veoma je važno da znamo šta hoćemo. Ako kažemo da hoćemo u Evropu, onda to mora ozbiljno da se shvata. Onda moramo već sada da tražimo one modele koje nameće Evropa i to podrazumeva da treba ići u susret događajima. Savršeno je jasno da mi drugi put u ovom trenutku ne možemo da izaberemo pošto je to nužnost i pošto je naša sudbina u Evropi. Stalno citiram onu poslovicu: Pametnog čoveka sudbina vodi za ruku, a budalu vuče. Krajnje je vreme da budemo pametni i da shvatimo da ulaženjem u Evropu prihvatamo evropska merila.
      
       Koliko smo mi daleko od tih evropskih merila?
       - Evropa polako postaje jedna republika, postaje neka vrsta složene države. Sam koncept nacionalne države sa svim atributima suverenosti je prošlost. Kada su toga mogli da se odreknu Englezi, Francuzi, Nemci, Holanđani i Italijani, onda to govori da su oni razumeli sudbinu u jedinstvenoj Evropi. Mi takođe moramo da se ponašamo u tom smislu. Ne možemo stalno insistirati na nekim elementima svoje suverenosti kad u ovom trenutku postoje samo, da tako kažem, kosuverene zemlje. Veliki deo toga je prenet na zajedničku instituciju, Komisiju ili Vladu Evrope.
      
       Vi ste takav stav izneli i povodom Nacrta ustavne povelje Venecijanske komisije za buduću zajedicu Srbije i Crne Gore. Ipak, deo Crnogoraca oko Đukanovićevog DPS-a plaši se prekrajanja Beogradskog sporazuma?
       - Ne bih sada ulazio u to, jer to ne znam, čega se oni plaše i šta je u pitanju. Samo, kada se beogradski dogovor ozbiljno pogleda, upravo se vidi intencija samog sporazuma da se ipak zadrže elementi zajedničke države. Postoji pravna unifikacija u Evropi, a nadam se da ćemo sutra biti kandidati za ulazak u EU. Mi ćemo morati doneti više od četiri hiljade propisa i zakona da bismo se uskladili sa Evropom. Imaćemo čak i sudove za građanske parnice, kao evropske.
      
       To zvuči zastrašujuće za naše uslove.
       - Čudno je kada kod nas kažu: Ne, ne postoji ingerencija Saveznog suda, nego ćemo mi naknadno to da rešavamo, pa da bude povelja kao opšti pravni akt i da važi samo za neke osnovne zakone, a ne može u principu da bude mera pravne valjanosti kao akta. To nije slučaj u Evropi. Evropa želi da donese opšte konvencije, a svaka država-potpisnica tih konvencija dužna je da sve te zakone inkorporira u svoje zakonodavstvo. Posle svega što je na međunarodnom planu učinjeno, smešno je da mi vodimo neku opštu debatu o ljudskim pravima za naš Ustav, pošto postoji nekoliko konvencija o ljudskim pravima koje je još SFRJ potpisala. Mi smo naslednici svega toga i od nas se traži da to sprovedemo u svom zakonodavstvu. Ako smo mi pristupili konvenciji o manjinskim pravima, ne možemo sada nešto posebno da izmišljamo. To mora da uđe u naše zakonodavstvo.
       Dakle, ne raspravlja se o tome da li smo mi multietnička država. Sve države u Evropi su multietničke. To je kao kada biste rekli: država je nešto što ima teritoriju. Naravno, nema razloga da se na tome insistira.
      
       Da li mislite da će se sva ta pitanja rešiti u toku rada Ustavne komisije ili će neko treći morati da preseče?
       - Mislim da će se rešiti. Samo treba malo da se oslobodimo tih predrasuda i nepoverenja. Dosta toga se sakupilo, te, ovaj je dao izjavu, ovaj drugi je dao izjavu na izjavu, pa onda malo to novine podgreju i stvaraju se potpuno pogrešne predstave.
       Oni koje su parlamenti delegirali treba vrlo trezveno da priđu tome, jer mi smo dužni da to uradimo. Nema ko drugi to da uradi. Mi ćemo to da uradimo. Ne mogu to da rade, na primer, vlade koje se sada dogovaraju o nekim svojim sporazumima.
      
       Ima mišljenja da se u vezi s tim nacrtom u medijima pojavila manipulacija: da Nacrt nije usvojila Venecijanska komisija i da ga neki ljudi guraju kao jedan od mogućih modela.
       - Rekao sam, nije to jedan od mogućih, nego je to evropski model. Nije tu sada ništa izmišljeno što ne postoji u Evropi. Evropa ide ka jednom tržištu, da ima jedno tržište, jednu banku, jednu carinu, jednu povelju o ljudskim pravima, pravnu hijerarhiju. Nije to ništa novo i da mi sada ne znamo šta je Evropa. To što se formuliše u Venecijanskoj komisiji, to je realnost evropskog trenutka. Nije to ništa posebno što bi neko gurao kao neku varijantu. Druge varijante koje bi išle u suprotnom smeru, vodile bi dezintegraciji i smanjenju univerzalizacije prava ili povećanja suverenosti nad građanima. To sigurno ne može biti u EU.
      
       Nedavno ste radili na evropskoj rezoluciji o zaštiti privatnosti i poštovanja ljudskih prava. Kada ste se vratili u zemlju, "afera Pavković" se toliko razgranala da su novinari, kao nekada, po nalogu državnog tužioca ponovo privođeni na informativne razgovore. Kako se vama to čini?
       - Ne može po nalogu državnog tužioca, nego mora po odobrenju istražnog sudije. Ne može se tek tako privoditi na razgovore. Mi smo doneli zakon o kontroli, doduše vojnih obaveštajnih službi, i one to po zakonu ne mogu da rade. Zakon o krivičnom postupku takođe ograničava zastrašivanje u informativnim razgovorima i ako postoji, to mora da prestane, jer apsolutno ugrožava prava građana. Da bi neko bio pozvan na razgovor, mora da postoji objektivan razlog koji odobri istražni sudija. Sam razgovor ne znači ništa, jedino šikaniranje građana. Mi smo čak predvideli u novom zakonu da građanin ima pravo da ne pristane na takav razgovor, sem u slučaju da je neko delo u toku.
       Kad smo mi to uradili na sveznom nivou, i na republičkom treba da se omeđi rad obaveštajnih službi, da se one stave pod civilnu i parlamentarnu kontrolu, da postoje inspektori koje parlament predlaže, da se građanin može žaliti parlamentarnoj komisiji.
       Moramo razvlastiti sejače straha, kakve su nekada bile te službe, da ih građani više ne doživljavaju tako.
      
       "Afera Pavković" je još jedno polje sukoba između predsednika SRJ Vojislava Koštunice i premijera Srbije Zorana Đinđića. Njih dvojica su vaša "politička deca", kako vi gledate na ono što rade?
       - Niko tu nije dete. Svi smo matori ljudi i samostalni u odlučivanju. Ja sam jedan od onih koji je bio predsednik, tada i mi smo bili saradnici, radili smo zajedno u jednom institutu. Koštunicu znam oko 25 godina, Đinđića oko 30 godina i nije nikakva tajna da smo godinama bili saradnici. To nije sporno. Ali ja, sem po godinama, nisam nadležan da dajem sudove i ocene niti o jednom niti o drugom.
       Samo želim da imam principijelni stav i ne mešam se mnogo u osnovne političke i ideološke orijentacije i gledišta. Svaki put kada neko nešto uradi - bilo ko da je od njih dvojice, ili neko treći - ako sam pozvan, ja na to reagujem. Takav je slučaj i sada. U celoj ovoj aferi imamo dosta, rekao bih, nekog kiselog ukusa.
      
       Više se ne zna šta je istina nakon svega što je od 5. oktobra ušlo u "aferu Pavković", uključujući zahteve DOS-a za njegovu smenu, zahteve za ulazak u Partnerstvo za mir, aferu Perišić, ulogu generala Ace Tomića, navodna prisluškivanja predsednika i naređenja za upad u Biro vlade, kao i sve ono o čemu posle penzionisanja govori general Pavković.
       - Javno mnjenje je uzburkano i naravno da traži na to odgovore. U javnom mnjenju čuju se istine i poluistine, laži, klevete... Novine o tome pišu šta hoće.
       U takvim situacijama parlament treba da brani autoritet države. To znači da on formira anketni odbor ili anketnu komisiju koja treba da bude jedinstvena za oba veća. Anketna komisija je dužna da ustanovi samo da li je to istina ili nije istina. Nije anketna komisija nikakav sud, niti bi ona imala zaključke koji nekoga mogu da smenjuju. Ona samo treba da odgovori na pitanja: da li je bilo prisluškivanja ili nije bilo prisluškivanja, ako je bilo, ko je prisluškivao i da li je bilo upada u Biro od strane vojnih službi ili nije bilo. Da li je bilo namere i ko je o tome govorio ili nije bilo namere i da li je to samo obična spletka. Dakle, sve to je moralo biti ispoštovano.
      
       Zašto nije formirana anketna komisija?
       - Zato što nije glasalo dovoljno poslanika. Nisu glasali SNP i DSS i nije bilo 70 glasova bez kojih ne može da se formira komisija.
      
       Da li to znači da njima nije stalo da se ustanovi šta je istina?
       - Ja sam bio začuđen. Sve je zapelo na definisanju zadatka anketne komisije. Održao sam tri sastanka pokušavajući da nađemo rešenje. Izgledalo je da smo blizu, ali DSS je imao svoje obrazloženje koje je načelno, a onda je pošao u detalje koji ukazuju upravo na ono na šta i predsednik Republike ukazuje: na delatnost Biroa za komunikacije, ali ne i onog o čemu govori Pavković i Vlada Srbije.
       Pošto nismo mogli da dođemo do zaključka da li da se izbaci i jedno i drugo i da ostane samo opšti okvir ili da se sve to unese, na moje veliko razočaranje, do tog sporazuma nije došlo i onda je glasao samo DOS.
       SNP je imao svoju poziciju i rekao je: "Ne, mi imamo koalicioni sporazum. Kada se vi dogovorite i kako god se vi dogovorite, mi ćemo tako glasati." Ta nezavisna pozicija je, u stvari, onemogućila izglasavanje, jer je bilo jasno da između DSS-a i DOS-a ne može doći do sporazuma.
      
       S obzirom na vaše iskustvo i pomiriteljske veštine, pojavio se predlog da se i vi kandidujete za predsednika Srbije?
       - Još nisu raspisani izbori za predsednika Srbije. O tome uopšte ne razmišljam. Treba da se nađu kandidati koji imaju šansu da odmah pobede i da ne rasipamo glasove i energiju. O tome treba ozbiljno da se razgovara na DOS-u. O tome nisam još ništa čuo, a negde je neki odbor dao svoju inicijativu za mene. Uvek imate neke svoje pristalice koji bi želeli da vas vide na toj funkciji.
      
       Kakve su vaše ambicije u budućoj zajednici Srbije i Crne Gore?
       - Moje su ambicije da ta zajednica funkcioniše kao demokratska zajednica na putu za Evropu. Moja ambicija u svakom javnom poslu koji radim jeste da ostavim trag. Ako možemo da uđemo u Savet Evrope, i ako sam tome dosta doprineo, ja ću biti vrlo srećan. Kao što sam bio zadovoljan kada su našu, jugoslovensku rezoluciju prihvatili, i to još i Amerikanci. Isto tako sam srećan što smo obnovili najznačajnije i najskuplje delove Skupštine: uz pomoć Grčke restaurirano je na nivou iz 1936. godine deset prostorija, modernizovali smo biblioteku i opremili je tako da može da služi budućim naraštajima.
       Dakle, i za to kratko vreme otkako sam na ovoj funkciji, nastojim, ako mogu, da ostavim neki trag. Prema tome, dokle god mogu da budem koristan u javnom poslu i javnom dobru, ja ću biti spreman da to radim. Šta će to biti, zavisiće od niza okolnosti. Može i ništa da ne bude, opet ću biti zadovoljan, jer ću pisati knjige. Ja imam šta da radim i da pišem. Neću biti neko ko će umirati u dokolici.
      
       BILJANA MITRINOVIĆ