Gotovo je nemoguće naći jednu jedinu osobu koja će vam reći da prati televiziju i uživa u njenoj ponudi - iako svi gledaju, bar pomalo. Kao u onoj znamenitoj rečenici, kada ljudi, želeći da vas uvere u svoje poštenje, kažu: nisam i nikada nisam bio član neke stranke. Tako će vam i u ovom slučaju svi reći da imaju pametnija posla od gledanja televizije, želeći valjda da dokažu da su još uvek normalni.
       Naravno, nije to nikakva nova moda, već logični odbrambeni mehanizam ljudi koji televiziju uglavnom poistovećuju sa nečim što se naziva informativno-politički program. Televizija je u tom smislu samo odraz ovdašnje stvarnosti, ili preciznije, tzv. političke scene, koja je, nažalost, takva da vrlo često izaziva - gađenje.
       U nekakvoj čudnoj simbiozi, loša politika i loši političari traže i proizvode loše medije, ali i obrnuto, stvarajući tako zajednički atmosferu u kojoj se niko i ništa ne poštuje, nezavisna javnost ne postoji, kao ni posledice za javno izgovorenu reč. Televizijski novinar sveden je u takvoj situaciji na nivo držača mikrofona i neophodnog posrednika u pljuvanju raznih razgoropađenih lidera i liderčića unutar i izvan DOS-a, manipulišući sa dva, tri tipska, ali, uvek korisna pitanja - šta mislite o sukobu u..., šta kažete na to što je ... rekao za vas, kako komentarišete optužbe i slično.
       Zato oni koji makar krišom, ipak gledaju televiziju, imaju utisak da mesecima, ili bar nedeljama, gledaju iste vesti iz večeri u veče - sa identičnim, malo promešanim tekstovima. Evo, recimo tzv. ustavna povelja - nikome više tu nije jasno hoće li se, kada i kakva povelja napisati, ali ćemo zato večeras po ko zna koji put čuti kontradiktorne izjave onih koji bi trebalo da je napišu i kojima će ponovo Solana pokazati rešenje.
       Ili, koliko smo samo puta na raznim televizijama videli generala Pavkovića, uredno začešljanog, u različitim odelima, ali uvek sa maramicom u levom džepu sakoa, kako objašnjava da je on sve po zakonu, a i dalje bi da ga nisu nepravedno smenili. Da ne pominjem standardno prepucavanje DOS-a i DSS-a, razvučeno i rastegnuto do besmisla, na svaku temu koju možete zamisliti. Pa, zaista, koga to uopšte zanima!
       O tome da je takvih sve manje, govori i jedan e-mail koji ovih dana kruži Beogradom a u kojem je zabeležena psovačka tirada Velje Ilića isprovociranog pitanjima novinara radija Studija B. Novinar je, je li, pitao Velju šta misli o optužbama tog i tog političara, a naglo iznervirani Velja je zasuo i svog kolegu lidera i novinare Studija B takvim psovkama da se taj odgovor nije mogao objaviti. Verujem da bi u opštem prostakluku izazvao možda manje pažnje da je objavljen. Ovako, on kruži e-mailom kao neki tajni dokaz gde smo i šta je sve moguće.
       Iz tog začaranog kruga u kojem se loši političari hrane lošim medijima - i obrnuto - izlazi se teško i sporo a šanse su otprilike iste kao i za kakav-takav oporavak i normalizaciju čitavog društva.
       U međuvremenu, verovatno je nepravedno poistovećivati televiziju sa tom lošom replikom loše stvarnosti, jer ona čak i "danas i ovde" nudi i neke dobre i zanimljive stvari. Uostalom, kuknjava na televiziju na kojoj "nema šta da se vidi" je opšta pojava i u onim delovima sveta gde je ona neuporedivo razvijenija, a sećam se i žalopojki na kvalitet programa koji se ovde pravio pre petnaest ili dvadeset godina - i koji se danas reprizira kao teško dostižni uzor.
      
       DUŠAN GAJIĆ