Jirgen Elzeser: Orvel, Nemačka, Kosovo (4)

       SOFIJSKA VEZA:Stručnjak za nemačku obaveštajnu službu, Erih Šmit-Enbom polazi od činjenice da austrijska HNA u Hainburgu ne bi mogla da sakupi korisne informacije iz Jugoslavije da nije bilo pomoći od strane SAD. Sve antene su doduše u stanju da snime razgovore, ali se samo uz pomoć američkih satelita može locirati i mesto razgovora. "Nije se radilo samo o prostom razmenjivanju podataka, štaviše to je od početka bila operativna saradnja američke i austrijske elektronike za prisluškivanje, a sve pod vođstvom Nacionalne agencije za bezbednost."
       Ali, da li su sva saznanja na osnovu kojih je kasnije nastala "Potkova", uopšte došla iz prisluškivanja? "Profil" ne misli tako: "Informacije o planiranoj operaciji 'Potkovica' najverovatnije nisu putem 'elektronske špijunaže' stigle u Austriju: vojno iskusni Jugosloveni ne bi tako vruće tajne prenosili nesigurnim radio vezama." Jedan "austrijski saradnik obaveštajne službe" izjavio je listu "Hamburger abendblat" da se kod ove informacije najverovatnije radi o "nestrukturisanom analitičkom materijalu jednog naučnika iz bugarske obaveštajne službe". Tek su kasnije pridodati rezultati osluškivanja.
       Sa velikom verovatnoćom su Bugari pružali usluge austrijskoj službi. Kao što je već pomenuto, reč "Potkova" potiče iz hrvatskog ili bugarskog jezika. Za razliku od neefikasne hrvatske obaveštajne službe, bugarska Služba vojne odbrane je visokoefikasna - to je u svakom slučaju procena Todora Projčeva iz lista "Monitor", koji je i jedan od najboljih poznavalaca obaveštajne službe u svojoj zemlji. Veza Beč-Sofija ima dobru podršku u političko-vojnom establišmentu: Valentin Aleksandrov, bugarski ministar odbrane od 1992. do 1994, studirao je na Austrijskoj diplomatskoj akademiji, glavni predmet - vojska. On je pokrenuo reforme u vojsci, koje su ovu balkansku državu pripremile za ulazak u članstvo NATO-a. Trenutni vršilac dužnosti, Bojko Noev, učestvovao je osamdesetih godina u Beču na pregovorima o razoružanju, a donedavno je bio predstavnik Bugarske u glavnom štabu NATO-a u Briselu. Jedan anoniman izvor iz obaveštajne službe siguran je "sto posto" da je bugarska ministarka inostranih poslova Nadežda Mihailova predala početkom 1999. svom nemačkom kolegi "debeli dosije sa informacijama o Kosovu i srpskoj strategiji protiv OVK". U aprilu 2000. ona je to odbacila, ali je dva meseca kasnije priznala da je rat na Kosovu "za Bugarsku bio jedinstvena prilika da dokažemo gde smo, i da smo spremni da postanemo partneri sa Zapadom".
       Iako detalji još nisu razjašnjeni, sigurno je sledeće: iz Bugarske je stigao "nestrukturisani analitički materijal", HNA je ovo dopunio "nedeljnim izveštajima" sa saznanjima iz osluškivanja. Ovaj konvolut je bečki ministar inostranih poslova u proleće 1999. predao svojim kolegama iz EU, a možda i SAD. Za razliku od partnera iz Evropske unije i CIA, nemačka vlada je u prvim danima rata odlučila da od razbacanih elemenata napravi plan i time krene u ofanzivu. Šarpingov glasnik "Bundesver aktuel" zaključuje u izdanju iz aprila 2000: "U vojnim krugovima cenjena HNA dostavila mu je plan 'Potkovica'. Tome u prilog idu prastari kontakti bečke službe sa Balkanom, koji dosežu do vremena monarhije." Ti isti "prastari kontakti" između Beča, Berlina i Balkana, koji su Evropu gurnuli u Prvi svetski rat i koji su doprineli Drugom, i danas znači igraju još jednu ulogu.
      
       ISPEČENI FETUS: "Da li je snaga reči veća od moći slike? Šta mi možemo rečima da postignemo protiv dezinformacije i propagande, koju sprovodi Jugoslavija?" Ovim pitanjem se bavio nemački ministar odbrane nakon što su prve slike "kolateralne štete" NATO-bombardovanja šokirale i zapadnu javnost - za njega to nije bilo ništa drugo osim "dezinformacije i propagande, koju sprovodi Jugoslavija". On odlučuje da se od sada pojačano koristi slikama ili bar metaforama.
       Šesnaestog aprila 1999, jedan dan nakon stravičnog napada NATO-a na kolonu albanskih izbeglica kod Đakovice u kome je poginulo 70 osoba, Šarping prvi put primenjuje svoju novu taktiku. Na jednoj konferenciji za štampu skrenuo je pažnju, "da jedan normalan ljudski mozak izuzetno teško može da izdrži sve ono što stiže u izveštajima sa Kosova". Sledi jedna od najodvratnijih priča strave i užasa: "Kada se na primer priča kako je ubijenoj trudnici izvađen fetus iz stomaka da bi se ispekao i ponovo vratio u rasporenu utrobu; kada se čuje da se sistematski odsecaju glave i udovi, kada se čuje da se odrubljenim glavama ponekad igra fudbal, onda možete da zamislite da se nekome od toga prevrće stomak." Tri dana kasnije na jednoj konferenciji za štampu, Šarping ponovo priča o "trudnicama sa razrezanim stomacima i mrtvim, nerođenim bebama, koje su iščupane iz tela ubijenih majki". Šarping istovremeno najavljuje: "Mi ćemo to, kao što sam i rekao, u prikladnom obliku dati i napismeno." Ali čudno: u pismenom biltenu, koji je istog dana Ministarstvo odbrane podelilo novinarima, nedostaju citirane priče strave i užasa. U Šarpingovom ratnom dnevniku se u unosu od 19. aprila 1999. doduše nalaze izveštaji o "ženama sa rasečenim stomacima i mrtvim, nerođenim bebama, koje su iščupane iz stomaka", ali oni nisu viđeni "u blizini prištinske pošte" - kako je tog dana rečeno na konferenciji za novinare, već "kod mesta Drenica" - takvog mesta međutim po podacima OEBS-a u izveštaju As Seen, As Told, nema na Kosovu. O ispečenim fetusima se u knjizi ne govori, što je najverovatnije zasluga blagonaklonog lektora.
      
       DUGA TRADICIJA:Šarpingove priče bude sećanja na poslanika Hrišćansko-demokratske unije Štefana Švarca. On je u jednoj raspravi Bundestaga u januaru 1993. govorio o "srpskim potomcima Mengelea", koji su Muslimankama usađivali pseće fetuse. "Švarc je najavio video-trake, koje bi potvrdile njegove tvrdnje... Godinu dana kasnije je priznao da je svojoj vernoj publici obećao malo previše."
       Ministar odbrane je stalno koristio slike seksualnog nasilja. Tako je 25. maja 1999. u svom dnevniku zapisao: "Stigao nam je jedan izveštaj od UNFPA. U toj studiji se obrađuju strašni seksualni zločini srpskih vojnika nad kosovskim Albankama." Kako Šarping manipuliše informacijama i krivotvori ih, lepo se vidi iz njegovog dnevničkog unosa od 6. maja 1999: "Izveštaj Hjuman rajts voča dokumentuje namerno i sistematsko uništavanje ljudi, njihovog dostojanstva i identiteta. Silovane žene izbeglice, čitao sam, koristile su nakon silovanja jednu vrstu pomoćnog jezika, kako ne bi morale da govore o tim ponižavajućim doživljajima. Samo silovanje je već odvratna surovost, ali kada se žene siluju pred očevicima, recimo, pred svojom decom, onda se ta surovost povećava do neslućenih visina i ima velike posledice za opstanak tradicionalne albanske porodice. Slične izveštaje imaju i UNICEF ili Medica Mondiale."
       Mi ne znamo koji je izveštaj Hjuman rajts voča minstar odbrane čitao maja 1999. Dosije, koji je ova organizacija o ljudskim pravima izdala 2000. godine, upućuje na potpuno suprotne zaključke od Šarpingovih. Posle 700 intervjua sa kosovskim Albankama, koji su vođeni između marta i septembra 1999, napisano je: "Hjuman rajts voč je sveukupno sakupio verodostojne dokaze za 96 slučajeva seksualnih prestupa... Ovih 96 slučajeva uključuje i izveštaje o silovanjima, koje su prikupile druge nevladine organiazcije... U šest tih slučajeva Hjuman rajts voču je bilo omogućeno da iscrpno ispita žrtve." Po tome, 90 ostalih slučajeva nisu prijavile same žrtve, već svedokinje, tj. svedoci (ili svedokinje, tj. svedoci po čuvenju). Dalje se o 96 registrovanih slučajeva kaže sledeće: "Moguće je da su lokalne ili međunarodne organizacije neke od tih slučajeva dvostruko nabrojale." Ovaj izveštaj i naglašava da je stvarni broj silovanja "najverovatnije mnogo veći" od ovih 96 slučajeva, jer kosovskoalbanske žrtve nisu želele da pričaju o svojim lošim doživljajima. Ali dalje se i nedvosmisleno kaže: "Istovremeno mora da se konstatuje da Hjuman rajts voč ne može da potvrdi tvrdnje o postojanju logora za silovanje, što su tokom rata prezentovale vlade SAD i Velike Britanije".
       Naravno da medijima nije bio potreban Šarping da bi znali kako parola "sex sells" važi i kod demonizacije Srba. List "Tagescajtung" je znao veoma brzo, šta to povećava tiraže: "Sve je više izveštaja da srpski vojnici siluju Albanke sa Kosova... Kaže se i da Srbi ovog puta ostvaruju svoje pretnje i ubijaju žene nakon silovanja, kako ove ne bi mogle da svedoče." Ginekolog Monika Hauzer bila je glavni svedok nakon poseta albanskim izbegličkim kampovima. Da li su Albanke sa Kosova prošle kroz "situaciju holokausta", želeo je da sazna list "Taz". "Smatram, da kada jednom saznamo celu istinu, nećemo moći da shvatimo, kroz šta su sve prošle te žene. Za žene sa Kosova to je još teže, jer su deset godina potiskivane." Još jednom "Taz": "Da li se zbog toga može govoriti o holokaustu?" Hauzerova: "Holokaust? Nekad ta reč ne opisuje više ono što su ljudi doživeli."
       Za razliku od Monike Hauzer, nemački lekar Rihard Munc nije samo u kratkoj viziti obišao izbeglice već se mesecima brinuo o njima. On je i posle završetka rata radio u najvećem izbegličkom kampu za kosovske Albance, u Stenkovcu, Makedonija. U listu "Velt" govorio je o ignoranciji zapadnih medija prema onome što je on doživeo: "Postojalo je skoro konstantno pitanje, šta radimo sa silovanim ženama, da li vršimo abortuse ili slično. Naš odgovor je bio jednostavan: sve ovo vreme, za koje smo ovde, nismo imali nijedan slučaj silovane žene. A zaduženi smo za ukupno 60 000 izbeglica, za Stenkovac I i II, kao i još dva manja kampa. Pre našeg dolaska smo i mi razmišljali, a sve zbog glasina o silovanjima, kako da postupimo, ali taj slučaj nije nastupio u stvarnosti. Mi nismo videli nijednu silovanu ženu, što naravno ne mora da znači da ih nije bilo."
      
       (Kraj)
      
      

Jirgen Elzeser je uočio tragove ostvarivanja Orvelovog proročanstva iz kultne knjige "1984" u svojoj zemlji - ujedinjenoj Nemačkoj. Na taj trag ga je navelo tumačenje ratova u bivšoj SFRJ u nemačkim medijima. "Od svoje osamnaeste, devetnaeste godine angažovao sam se protiv nemačkog militarizma... Kad je postalo jasno da će Jugoslavija biti prvi test za nemačku armiju posle 1945. počeo sam time da se bavim... Želeo sam da dignem svoj glas protiv toga. I ja to nisam uradio zbog Srba ili Jugoslovena, već zbog sebe."        U Elzeserovom profesionalnom angažmanu (dugogodišnji urednik u jednim berlinskim dnevnim novinama, sada urednik hamburškog mesečnika "Konkret") beskompromisna borba se meša sa rezignacijom da su mnogi "pacifistički orijentisani" Nemci postali ljubitelji "humanitarnih intervencija" - "jedan od 'nas' Joška Fišer postao je ministar spoljnih poslova Savezne Republike Nemačke".        Iz knjige "Ratni zločini - bestidne laži i žrtve NATO-a u kosovskom sukobu" ("Jasen", Nikšić, 2002, prevod sa nemačkog Saša Milić) čitalac će saznati toliko toga o licemerju, odomaćivanju laži, profanisanju javne reči u zemlji koju mi svakako doživljavamo kao najviši ideal. Delom će razumeti i zašto je haška optužnica protiv Slobodana Miloševića tako tanka. Jer, najvažniji događaji kao da se nisu ni dešavali na Kosovu, nego negde na Zapadu u kabinetima političara i redakcijama moćnih medija, gde, paradoksalno, stvarne činjenice, one "na terenu", u ključnim situacijama uglavnom postaju od drugorazrednog značaja.        Izvode iz ove zanimljive knjige NIN će objaviti u nekoliko nastavaka. Feljton je priredio Slobodan Reljić.