Na izvestan način me trenutna situacija u Makedoniji sputava, stalno ista priča, pomalo sam se umorio od teme, a mislim da smo se svi već zamorili od te priče

      (Specijalno za NIN iz Skoplja)
      
       Ovogodišnje Ohridsko leto, nekada prestižan jugoslovenski međunarodni festival, otvoreno je igrom solista Boljšog teatra, ali značaj koji je ovo gostovanje imalo u makedonskim medijima ne može se ni primaći interesovanju koje su novine i televizija pokazali za folk-zvezdu Svetlanu Ražnatović. Nacionalna televizija je dva puta emitovala snimak njenog koncerta sa Marakane!
       U makedonskoj kulturnoj razglednici možda najznačajnije mesto, ipak, ima činjenica da je Ministarstvo kulture ove republike finansiralo pet dugometražnih filmova. Film koji je već snimljen i svoju premijeru očekuje u oktobru ove godine, rađen je po scenariju Dejana Dukovskog, koji se proslavio dramom "Bure baruta". Naslov ovog filma je "Kao loš san" i rađen je u makedonsko-hrvatskoj koprodukciji, sniman je u Hrvatskoj i Makedoniji. Drugi veći film je "Velika voda" koji je makedonsko-češka koprodukcija, njegovo snimanje je najavljeno za početak septembra, kao i film "Kako sam ubio sveca" koji je makedonsko-slovenačko-francusko-američka koprodukcija. Pored ovih, snimljen je i film "Tajna knjiga" u makedonsko-francuskoj koprodukciji.
       Dejan Dukovski je stari beogradski poznanik čija je drama "Bure baruta", postavljena na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, bez sumnje jedna od najboljih predstava u poslednjoj deceniji prošlog veka. Upravo je završeno snimanje filma "Kao loš san" za koji je Dukovski napisao scenario. Pitamo ga o čemu je reč u ovom filmu.
       - Film je adaptacija moje drame "Mamu mu jebem, ko je prvi počeo" a scenario smo radili ja i režiser Antonio Mitrićevski. To je film o ratnom zločincu koga igra Miki Manojlović. Ima aktuelnu temu, na mnoge načine bolan je i pun nasilja kao sve što se događa na ovim prostorima u vezi sa takvom temom. U filmu su prikazana dva sveta koja su u sukobu kao Elsinor i Vitemberg, koji simbolizuju Zapad i Balkan. Film nije komentar već faktičko stanje stvari.
      
       Zašto ste promenili naziv drame iz "Mamu mu jebem, ko je prvi počeo?"
       - Nedavno sam bio u Zagrebu gde su režiser Antonio i montažer Andreja Zafranović završili montažu filma. Ja sam dopisao još neke "ofove". Razgovarali smo o konačnom naslovu filma i konstatovali da su oba naslova tačna i odgovarajuća za film sa takvom temom. Ja ne bih menjao naslov drame, ali film će sam po sebi nametnuti naslov koji je najprihvatljiviji.
      
       Vaše drame se bave Balkanom ili bar onim što predstavlja geografski pojam Balkana. Koliko ima smisla još se baviti ratovima koji su potresali ovo područje u poslednjoj deceniji?
       - Moje drame se pre svega bave mnome, a ja se bavim svojim dramama. Živim na Balkanu i ne mogu da pobegnem iz svoje kože. Ono što pišem je ono što vidim i doživljavam, ono što me potresa, što me zajebe ili raduje u životu. Balkan je materija kojom raspolažem. Dobra strana njegova je što je dramatičan, a samim tim i inspirativan. Non-stop se dešavaju neke krize, kada prođe jedna, dođe druga i to čini ovaj prostor zanimljivim ne samo meni. S druge strane, pokušavao sam da u svoje drame nikada ne ubacujem političke pamflete ili koristim dnevnopolitičke aktuelnosti u neke marketinške komercijalne svrhe. Mislim da se moji komadi bave Balkancima isto onoliko koliko se bave Eskimima. Neke od najboljih inscenacija mojih komada uopšte nisu geografski locirane na Balkanu. Ljudi i ljudske emocije su globalna pojava, a istine su prilično univerzalna stvar.
      
       Najveći politički problemi u Makedoniji počeli su zapravo tek kad su ostala područja bivše Jugoslavije već napustili problemi. Da li to doprinosi vašoj inspiraciji ili vas sputava?
       - Ko ne pamti, ponovo proživljava. Na izvestan način me trenutna situacija u Makedoniji sputava, stalno ista priča, pomalo sam se umorio od teme, a mislim da smo se svi već zamorili od te priče. Mislim da je stvarno dosta.
      
       Kako komentarišete to da se u Makedoniji snimi pet filmova godišnje, a pre toga jedva da se snimalo jedan do dva filma? Odakle odjednom novac za te filmove? Koliko je kultura u službi zvanične politike?
       - Hvala bogu da se snimaju filmovi i to ne pet nego bi bilo dobro da se snima deset filmova godišnje. Ja trenutno ne pratim, šta se sve u ovoj državi snima. Pre nekoliko godina, kada je Slobodan Makovski bio ministar kulture, bio sam član filmske komisije i imao sam priliku da čitam razna scenarija i da razmišljam o budućnosti makedonskog filma. Sad nisam više na tom položaju. Moj generalni stav je bio da država treba da pomogne što više projekata ako treba i sa manje para, ali da se što više snima, da se otvori put koprodukcijama, odnosno, umesto jednog filma da se dobije pet, da pet filmova dobije, da ne kažem po jedan denar. Naravno da kultura ne sme da bude u službi politike. Ukoliko dođe do toga, onda to više nije kultura, nego politička priredba. To u neku ruku ne bi bilo u interesu ni samih političara u Makedoniji. Čak ni fašisti nisu bili toliko glupi, ili možda grešim. Novac zanima sve...
      
       Kako vidite poziciju Makedonije u sadašnjem kulturološkom i društvenom okruženju?
       - Najbolja opcija za Makedoniju je da se što pre integriše u Evropu. To bi bilo najbolje rešenje i mislim da nemamo mnogo vremena za gubljenje i mistifikovanje stvari. Da smo bili pametni i da nismo ratovali, sada bismo verovatno već bili u tom krugu. To bi nam u mnogo čemu pomoglo da zbacimo balast o razlikama, granicama, posebnostima i sličnim glupostima kojima smo preokupirani. Mislim da konačno treba da raskrstimo sa frustracijama oko identiteta i nacionalnih dokazivanja, da prekinemo da veličamo naše slavne istorijske momente i da se okrenemo budućnosti, naravno ne zaboravljajući ko smo i šta smo. Ali ovako kako smo krenuli, bojim se da ćemo ostai u procepu, u šupku sveta.
      
       Na kakve je reakcije naišao vaš tekst "Drakula" u Srbiji, Sloveniji i Makedoniji?
       - Nažalost, prisustvovao sam samo predstavi u Skoplju koja se prikazivala premijerno u okviru "Skopskog leta". Mislim da je predstava bila sjajno prihvaćena od skopske publike. Sada se tekst prevodi u Nemačkoj i nadam se da će uskoro biti postavljen u "Šaušpilhausu" u Hamburgu. To je dosta drugačiji tekst od onih koje sam dosad radio po formi i tematici. Zanimali su me eklektičnost teme Drakule i istorijski podaci koji su vezani za njegov lik. Otac Drakule ili Vlada Cepeša, kako je još poznat u istoriji, jedan je od ratnika i čuvar hrišćanstva do Beča, potpisao je mir sa Turcima. Kao dokaz iskrenosti tog mira dao je svoja dva sina na školovanje ili pritvor u Carigradu. Tamo su ih, između ostalog, i zlostavljali; mlađi Drakulin brat postao je kurtizana turskog dvora što Drakula nije nikad zaboravio. Kada se vratio u Velešiju i dobio vlast, sve svoje frustracije koje je pokupio, Turcima je vratio na surov način, postao je poznat kao nabijač na kolac. U mojoj drami Drakula je pacijent.
      
       Koji su vam novi projekti u planu?
       - Poslednjih godinu dana sam proveo kao pisac u rezidenciji u "Šaušpilhausu" u Hamburgu. Za ovo pozorište trenutno pišem tekst koji ima radni naslov "Mun Kids". Plan mi je da to završim do septembra a onda ko zna.
      
       ALEKSANDRA ILIĆ