Filmovi autora iz bivših jugoslovenskih republika bave se traumama iz neposredne prošlosti

      Jedno je sigurno: za sve kojima filmska umetnost znači nešto više od puke zabave, noć kada je otvoren 9. međunarodni filmski festival na Paliću bila je više nego uzbudljiva. Jer, ne pamtimo kada su se na ovim prostorima, a na jednom mestu, našli Milena Dravić, Dušan Makavejev, Gordan Mihić, Mira Banjac, Lučijan Pintilije, Tomislav Pinter, Peter Bačo, Dunja Klemenc (producent Oskarom ovenčane "Ničije zemlje")... spremni da - svako na svoj način - festivalu daju svoj pečat i doprinos.
       Koliko lep, njihov zajednički poklon strpljivoj palićkoj publici bio je na mnogo načina dirljiv i nabijen emocijama. Milena Dravić, na primer, nije krila uzbuđenje što, u svojstvu predsednika Saveta festivala, svom omiljenom reditelju i prijatelju Dušanu Makavejevu uručuje nagradu "Aleksandar Lifka" za doprinos evropskom filmu, dok drugi dobitnik tog priznanja, poznati rumunski sineasta Lučijan Pintilije, nije propuštao priliku da nas podseti kako mu je 1978. godine Filip David, tadašnji urednik Dramskog programa TV Beograd, spasao i život i karijeru pozivom da kod nas režira čuveni "Paviljon VI".
       Zahvaljujući Pintilijeu, na Paliću su se, što reče Mira Banjac (član zvaničnog žirija), bar na trenutak-dva zaustavili dobri duhovi Zorana Radmilovića, Slobodana Perovića i Pavla Vuisića čije su uloge u Paviljonu VI za nezaborav. U zaborav neće otići ni Ljubiša Kozomara, prerano preminuli prijatelj i saradnik Gordana Mihića, koji je baš njemu posvetio svoju nagradu "Aleksandar Lifka" za doprinos evropskom filmu. Emocije nije krio ni jedan od najpoznatijih filmskih snimatalja na ovom delu Balkana - Tomislav Pinter - koji je posle nevoljne pauze od skoro 12 godina ponovo u Srbiji i u društvu ljudi sa kojima je delio filmski hleb. Koji je, uzgred rečeno, poslednje decenije za njega imao pomalo gorak ukus budući da u rodnoj Hrvatskoj za njega nije bilo posla, na prvom mestu zbog toga što nije bio sklon tome da deli političke stavove kolege Antuna Vrdoljaka, vernog saradnika Franje Tuđmana i donedavno sive eminencije hrvatske kinematografije.
      
       Ratne slike...
       Dok ovo pišemo, Palićki festival tek ulazi u drugu polovinu, ali se već naslućuje šta će ga obeležiti. Osim glavnog programa (o čijim dometima odlučuje žiri koji čine Peter Bačo, Mira Banjac, Tomislav Pinter, Dunja Klemenc i Pero Radović), pažnju, kao i ranijih godina, privlače dva prateća programa - "Raskršća" i "Paralele i sudari". Na prelepoj Letnjoj pozornici na Paliću festival je počeo jugoslovenskom premijerom novog filma Toma Tikvera "Raj", a nastavljen prikazivanjem poslednjih radova Kevina Smita (Džej i Tihi Bob uzvraćaju udarac), Ijena Softlija (K - peks), Zoltana Komodija (Iskušenja) Fernanda Merelesa (Božanski grad) , Igora Šterka (Ljubljana), Raula Ruiza (Divlje duše), Harolda Cuarta (Jedna noć u baru), Petera Solea (Daleko od kuće)... Naravno da je teško očekivati (bar u ovoj festivalskoj fazi) da se pred publikom pojavi neko od zvučnih svetskih filmskih imena, ali to se i te kako nadoknađuje gostima čiji filmovi i inače privlače pažnju, ne samo novinara i kritičara.
       Odnosi se to, najpre, na program "Raskršća". Poštujući razumljivu radoznalost da se zaviri preko komšijskih filmskih plotova, ovaj program nudi uvid u to šta zaokuplja pažnju autora iz Makedonije, Hrvatske, Federacije Bosne i Hercegovine, Slovenije i, naravno, Srbije. Na prvom mestu, vidljivo je da se dokumentarizam kao svetski trend lepo razvija i na balkanskim prostorima. Tom filmskom žanru pripada i polovina filmova iz ovog programa, između ostalog i zbog toga što je neke bolne teme iz novije istorije ovog regiona nemoguće na drugi način zabeležiti na filmskoj traci.
       Utoliko je potresniji film "Dečko kojem se žurilo" hrvatske rediteljke Biljane Čakić-Veselić, jedna duboko lična priča o potrazi za bratom kojem se na slavonskom ratištu 1991. godine izgubio svaki trag. Upornost porodice da pronađe posmtrne ostatke sina, muža, oca i brata je priča koja gađa u suštinu užasa svakog rata - istorija će se pozabaviti krivcima i krvnicima na svakoj od strana u sukobu, ali izgubljeni život Ivana Čakića, čije ime toj istoriji ništa ne znači, doživotni je bol onih kojima je pripadao i koji su ga voleli. Film je proizvela zagrebačka producentska kuća "Faktum" čiji osnivač i vlasnik Nenad Puhovski potpisuje, kao reditelj, još jedan film sa ovog programa. Reč je o "Paviljonu 22": donedavno je, naime, bilo potpuno skriveno od javnosti da je u tom delu Zagrebačkog velesajma u jesen 1991. formiran sabirni centar i tranzitni logor za hrvatske Srbe, od kojih se većini, posle, gubio svaki trag. Treba li reći koliko je zbog toga na Danima hrvatskog filma u Zagrebu, u aprilu ove godine, imao problema reditelj i producent Nenad Puhovski?!
       Tragom ideje da se formira Balkanski filharmonijski orkestar, krenuo je makedonski reditelj Svetozar Ristovski: zapravo, to je za njega bila prilika da muzičari iz Bosne, Turske, Albanije, Grčke, Rumunije, Bugarske i Makedonije progovore o lepoti muzike koju izvode, s jedne, i tegobnom životu koji se podrazumeva u zemljama u kojima žive, s druge strane. Negde je to rezultat ratnih razaranja, na drugom mestu su u prvom planu realnosti života u društvima koja prolaze kroz tranziciju, a ima i onih delova Balkana u kojima se niko nije obogatio svirajući Betovenovu muziku...
       Zanimljiv je i slučaj slovenačkog igranog filma "Poslednja večera" - u najbogatijoj od bivših jugoslovenskih republika postoji Filmski fond i tamošnji autori pod relativno lagodnim okolnostima snimaju filmove. Ali, i tamo se dešava da nekolicina prijatelja reši da samostalno uđe u avanturu zvanu snimanje i takoreći bez kinte i za samo sedam dana snimi crnohumornu komediju o dva momka koji beže iz psihijatrijske klinike, s tim što su prethodno ukrali kameru kojom će beležiti sve svoje "avanture" na privremenoj slobodi. Ispostavilo se da je reditelj Vojko Anzeljc sa "Poslednjom večerom" zapravo snimio jedan od najgledanijih slovenačkih filmova poslednjih sezona pa je, naknadno, dobio pare od države da materijal sa video-trake prebaci na filmsku traku. Rezultat - "Poslednja večera" s uspehom je prikazana na brojnim svetskim festivalima, a i kod nas je lepo zabavila publiku.
      
       ...I prilike
       Šta mislite, šta se krije iza naslova filma "Bilo jednom na divljem zapadu Bosne" autora Nenada Đurića? Elem, istorija kazuje da je nekada na području Bosanskog Grahova, grada u zapadnom delu Bosne, živelo oko 50 hiljada ljudi, uglavnom bosanskih Srba. U ratu, region osvaja vojska bosanskih Hrvata (HVO). Kad je došao mir, ovo područje ostaje, zvanično u okviru Federacije BiH, ali pod hrvatskom kontrolom. Nenad Đurić godine 2001. zatiče sledeću situaciju - nekoliko preduzetnika, Hrvata, doselilo se u grad i okolinu i oni vladaju biznisom, politikom i pravosuđem. Istovremeno, nekoliko Srba se vratilo kući. Nemaju ništa i niko im ne pomaže da prežive. Ali, to je tek početak, nikako i kraj priče... Zanimljiva je i tema kojom se u filmu "Opst'o i ost'o jedan dan" bavi mlada Alma Bećirević. Njena junakinja zove se Suada Bajramović, živi u Goraždu, na prvi pogled ne razlikuje se od drugih žena osim što joj je zanimanje da - demontira mine! A ima 57 godina.
       Nećemo reći ništa novo ako kažemo da je Palić pravo mesto za festival koji je od samog osnivanja (1992. godine) bio otvoren za sve ljude dobre volje, njihove ideje i dela. Ta orijentacija ugrađena je u same festivalske temelje, i na tome je osnivač, Otvoreni univerzitet iz Subotice, insistirao svih ovih godina. Ne može se, međutim, reći da je u tome imao značajniju podršku lokalnih vlasti.
       Kao da nije bilo sluha (a situacija ni danas nije bolja) da je ulaganje u festival zapravo ulaganje u Palić kao idealnu turističku destinaciju (valja se ugledati na San Sebastijan, Karlove Vari, Solun, Soči... da ne preterujemo ukazujući na Kan ili Veneciju). Tamo gde dolaze filmovi, njihovi autori i atraktivna glumačka imena, stižu i turisti, o čemu bi valjalo povesti malo više računa. Konačno, iza nas su ratovi, sankcije, izolacija... valjda je stiglo to novo vreme u kojem se ne misli "na dah", već planira dugoročno. Bez značajnije, na prvom mestu materijalne podrške, kako grada Subotice pa zatim redom pokrajine i republike, Međunarodni filmski festival na Paliću neće moći dalje.
       Vreme kada su entuzijazam i improvizacija nadoknađivali nedostatak para i ozbiljniju podršku pripada prošlosti, iz razloga koje ne treba posebno navoditi. Uostalom, brojke su rečitije: Palić 2002. košta 75 hiljada evra, a da bi se shvatilo koliko je to malo, evo paralela - ovogodišnja Pula koštaće Hrvatsku 500 000 evra, Motovun ima budžet od 250 000 evra, a Sarajevskom festivalu namenjeno je 650 000 evra... No, zašto ići tako daleko - Vojvodinu i Novi Sad nedavno završeni EXIT koštao je milion i 500 hiljada evra. Ako je suditi po novinskim izveštajima, čist gubitak bio je 300 000 evra, što je cifra od koje se organizatorima festivala na Paliću vrti u glavi. Oni ne sanjaju o tolikom novcu, ali znaju da sa sadašnjim budžetom nema budućnosti. Jer sa novcem kojim su do sada raspolagali, nema ni govora o podizanju kvaliteta festivala, što podrazumeva i tehničku logistiku koja inače predstavlja slabo mesto.
       Baš kao što kaže narod - koliko para, toliko i muzike. Nema između...
      
       NEVENKA OPAČIĆ