Ni posle stotinu svedoka i više od pet meseci suđenja, Tužilaštvo još nije pružilo dokaze o tome da je Slobodan Milošević "planirao, podsticao, naredio, počinio ili na drugi način pomagao i podržavao" zločine protiv čovečnosti na Kosovu

      (Od specijalnog izveštača iz Haga)
       Javna je tajna u Hagu da sudije ne misle da se Tužilaštvo dosad preterano proslavilo svedocima protiv Slobodana Miloševića. Ričard Mej se pre mesec i po nije libio da kaže kako ne vidi čemu je dobar broj svedoka uopšte trebao. Zato su ovog utorka mnogi u sudnici pomislili da sudija Patrik Robinson blago ironiše kada je Dirku Rajneveldu sa osmehom rekao: "Ovo je kamen međaš za Tužilaštvo: idući svedok vam je stoti po redu." Tužilac Rajneveld je na tren zbunjeno zastao, možda i zato što od Robinsona nije navikao na sitne znake ljubaznosti i pažnje.
       Stoti svedok bio je Boško Radojković, i odmah se pokazalo da nema mesta nikakvoj ironiji: Radojković je za Tužilaštvo bio pun pogodak. Ovaj policijski tehničar iz Kladova polako je i razgovetno, sa pedantnošću savesnog državnog službenika, ispričao svoj deo priče o 86 leševa koji su u aprilu 1999. godine pronađeni u hladnjači u Dunavu, u blizini mesta Tekije kod granice sa Rumunijom. Malo je ko u sudnici posumnjao u istinitost bilo kog dela njegove priče, a ni Slobodanu Miloševiću nije pošlo za rukom da poljulja njegovu verziju događaja.
      
       Oprezna policija
       Radojković je bio upravo ubitačan svedok protiv Slobodana Miloševića, iako bivšeg predsednika nikada ranije verovatno nije ni sreo. Sve što je Radojković uradio pošto je u njegov život ušla hladnjača iz Prizrena, svojevrsna je optužnica protiv načina na koji se u Srbiji živelo pod Miloševićem, i načina na koji je Miloševićeva država funkcionisala. Tu nije bila potrebna nikakva zavera sa vrha, nisu trebala nikakva naređenja iz Beograda: mala policijska stanica otkrila je hladnjaču sa leševima i odmah krenula da deluje u skladu sa svojom bezbednosnom kulturom i samozaštitnim mehanizmima. Možda u hladnjači i nisu bili leševi zločinački likvidiranih albanskih civila, ali o Miloševićevoj Srbiji svakako mnogo kazuje to što su policajci iz Kladova očigledno u tako nešto prvo posumnjali, i odmah krenuli da brišu i kriju tragove (bilo je bombardovanje, u blizini su bili rumunski brodovi, mogao je neko da pomisli "nešto loše", pa su srpski policajci odmah uklonili, to jest prelakirali "Prizren" sa vrata hladnjače, da ih ne bi neko za kaznu bombardovao zbog mrtvih Albanaca). Onda su stavljene lažne tablice: "malo sam ih oštetio, olupao čekićem i ostrugao po betonu", objasnio je Radojković jednoličnim tonom. Posle je iskusni policijski operativac, kako je Radojkovića u Hagu nazvao kapetan Dragan Karleuša, naftom zapalio hladnjaču. "Nazvao sam načelnika i rekao: 'Nije dobro'," ispričao je u Hagu Radojković svoju reakciju na paljevinu hladnjače. "Nije dobro", ne zato što se time uklanjaju tragovi zločina i onemogućava neka buduća istraga, već "nije dobro" zato što "može samo eksplozivom da se uništi" kako treba. Pa je onda radio eksploziv.
      
       Ljuti sudija
       Tako je posle Dragana Karleuše, koji nije umeo dobro da objasni ni Miloševiću ni britanskom "prijatelju suda" Stivenu Keju kako to da je istraga o albanskim leševima munjevito napredovala u nedeljama pre Miloševićevog izručenja Hagu, a odmah posle izručenja posustala u tempu, kao ni neke druge nekonzistentnosti u njegovim iskazima na sudu (trebalo je videti lice sudije Meja kad je, tek drugog dana Karleušinog svedočenja, shvatio da srpska policija ni godinu dana kasnije nije pronašla leševe iz hladnjače), publika u Hagu upoznala još jedan izdanak srpske policije.
       Upitan šta danas oseća ili misli o tome kako mu je naloženo da radi, Radojković je rekao: "O osećanjima - tada ih nije bilo. Bio je rat - tako je moralo da se uradi." Tada je bio rat, a sada je novo vreme u kom možda važi neka nova spoznaja nužnosti, koja podrazumeva da se svedoči u Hagu.
       Tužilaštvo se spremalo da poslednje sedmice suđenja pred letnju pauzu (trajaće do 26. avgusta) zada nekoliko snažnih udaraca Slobodanu Miloševiću, ali je i samo primilo jedan, i to veoma žestok. Ne od okrivljenog, koji se u Hagu, evo, šesti mesec dosta žilavo brani od dobro utemeljenih optužbi da je odgovoran za zločine počinjene u ratu na Kosovu 1999.godine. Udarac je došao od jednog od trojice sudija Pretresnog veća, Patrika Robinsona, koji nije mogao, ili nije hteo, da u javnom delu suđenja obuzda ljutnju zbog manevra koji je Tužilaštvo izvelo sa svedočenjem Zorana Lilića. Robinson se osetio "iskorišćenim" a donekle i obmanutim od Tužilaštva, i želeo je da to sav svet zna, počev od tužioca Džefrija Najsa.
       Najs je, naime, još u maju najavljivao K-33 (to je privremeni pseudonim pod kojim je svedok Zoran Lilić vođen u internom knjigovodstvu Haškog suda) kao "veoma važnog" svedoka koji će "pokriti" više od Kosova, "mnogo više od Kosova". Mesec posle, tužilac je privoleo sudije da odobre prinudno dovođenje ovog važnog svedoka u Hag, s obrazloženjem da se Lilić predomislio i da neće dobrovoljno da svedoči, iako je pre toga dobrovoljno davao iskaze tužiocima. Kada je Sudsko veće izdalo "sub poenu", odnosno prinudnu meru da se Lilić dovede u Hag (uz ogroman publicitet u svetskoj štampi, jer ne dešava se tako često da predsednik jedne države, makar i bivši, svedoči protiv drugog bivšeg predsednika iste države, i to pred međunarodnim sudom kom su obojica silom izručeni), od svedočenja opet nije bilo ništa. Lilić se na klupi za svedoke zadržao tek toliko dugo da kaže zašto neće da svedoči bez dodatnih garancija od jugoslovenskih vlasti, počev od predsednika SRJ Vojislava Koštunice. Glavni sudija Ričard Mej ponudio je kompromis: neka Lilić svedoči, a neka preskoči sve što smatra da ga može dovesti u nepriliku sa domaćim zakonodavstvom u Jugoslaviji. Na kraju je ispalo da tužilac nikad nije ni imao nameru da prisili Lilića da svedoči, već samo da mu omogući da lično u Hagu ispriča svoju verziju spora sa jugoslovenskim vlastima o skidanju obaveze čuvanja vojne tajne.
      
       Rukavice za Lilića
       To je rasrdilo Patrika Robinsona, koji po svoj prilici pamti, kao i mi ostali, da je Tužilaštvo Haškog suda doskora javno zastupalo stav da nikakvi jugoslovenski zakoni ne mogu da obavezuju učesnike u haškom postupku, i da tvrde jugoslovenske obaveze prema Haškom sudu proizlaze, ne iz jugoslovenskog zakonodavstva, već iz Statuta ovog suda, i rezolucija Saveta bezbednosti UN koji je sud osnovao. U slučaju Zorana Lilića Tužilaštvo se ponelo s nekarakterističnim razumevanjem za nekoga ko neće da svedoči, čak ni kad ga vlasti njegove zemlje na to zvanično upućuju, pa ni kad ga na to obavezuje haška "sub poena". To razumevanje je vidljivo i iz činjenice da Najs nije tražio da se Liliću zapreti optužbom za uvredu suda ("contempt of court"). Umesto da preti, Najs je za Lilića navukao somotske rukavice, što je mnoge posmatrače navelo da pomisle da Tužilaštvu odgovara da na letnju pauzu ode tako što će prethodno sve ostaviti u uverenju da je slučaj, uz pomoć "veoma važnog" svedočenja Zorana Lilića, mogao biti ubedljivo rešen i uspešno dokazan samo da se svojom nekooperativnošću nije "umešao" Vojislav Koštunica.
       Teško je bilo oteti se utisku da su tužilac i svedok izveli malu predstavu čiji im je ishod u suštini obojici odgovarao. Jedini problem je bio taj što se sudiji Robinsonu nije dopalo da od njega prave budalu, pa je to Najsu javno i rekao.
       Ni posle stotinu svedoka i više od pet meseci suđenja, Tužilaštvo još nije pružilo dokaze o tome da je Slobodan Milošević "planirao, podsticao, naredio, počinio ili na drugi način pomagao i podržavao" zločine protiv čovečnosti na Kosovu. Štaviše, ovaj deo o "planiranju, podsticanju, naređivanju" pao je u zasenak, a Tužilaštvo (i gorljivi simpatizeri haškog tužilaštva, u koje treba ubrojati američki Hjuman rajts voč) uglavnom se koncentriše na to da dokazuje da je Slobodan Milošević mogao da zna za zločine srpskih snaga na Kosovu, i mogao da ih spreči.
       U završnici dokazivanja kosovskog dela haške optužnice protiv Slobodana Miloševića, Tužilaštvo je na klupu za svedoke stavilo bivšeg šefa Službe državne bezbednosti Srbije Radomira Markovića. Razumno je pretpostaviti da je Slobodan Milošević, ukoliko je "planirao, podsticao, naređivao" deportaciju sedamsto hiljada Albanaca sa Kosova za vreme bombardovanja, ostavio mnoštvo tragova za sobom. Razumno je takođe pretpostaviti da je njegov šef Službe državne bezbednosti morao da zna za njegov plan da protera više od pola miliona Albanaca sa Kosova (ukoliko je to stvarno bio njegov plan), i razumno je pretpostaviti da je on imao neke veze sa tim planom (ukoliko je postojao). No, ako je Lilićevo kratko pojavljivanje u sudnici bilo antiklimaktično, Marković će načisto upropastiti Tužilaštvo ukoliko ne potvrdi Karleušinu tvrdnju da je u martu 1999.godine u Miloševićevom kabinetu planirana takva "asanacija terena" koja je podrazumevala da se uklone tragovi zločina u strahu od Haškog tribunala. Ovde u Hagu se priča da je Rade Marković dva dana vodio teške pregovore sa Tužilaštvom, da je spominjana i reč "imunitet", ali da pregovori na kraju nisu urodili plodom (što će reći sporazumom između Tužilaštva i Markovića koji bi Markoviću garantovao ne samo imunitet u Hagu već i novi život nezavisno od ishoda procesa o ubistvu na Ibarskoj magistrali). Navodno, na kraju ništa od toga nije bilo, ali to ćemo znati tek po završetku Markovićevog svedočenja u Hagu.
       Poslednja vest iz Haga glasi da je glavni haški tužitelj Karla del Ponte najavila da će po završetku Miloševićevog suđenja, negde 2004, konkurisati za tužioca Međunarodnog krivičnog suda čije je sedište takođe u Hagu. To verovatno znači da računa da će se Miloševićevo suđenje po nju slavodobitno završiti. Bilo bi joj bolje, jer danas sav svet zna da su joj vodeći pravni stručnjaci u Tužilaštvu savetovali da Miloševića ne optužuje za genocid, što će u slučaju Bosne i Hrvatske, gde Milošević nije bio glavnokomandujući, biti veoma teško dokazati.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ