NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Baroni ruske pljačke

Pohlepa je sve više uzimala maha i ruski tajkuni ubrzo su počeli da se otimaju o državna vlasništva. Počele su da se podmeću bombe i da se dešavaju ubistva. A onda su se njihova bogatstva raspala u krahu rublje 1988. godine

      Ako zaista želite da znate šta se desilo u Rusiji posle urušavanja sovjetskog režima, to ćete najbolje saznati čitanjem "Oligarha". To je omamljujuća priča, triler najvećeg ubrzanja o fantastičnim bogatstvima koja su nastala i nestala u mutnim operacijama i zakulisnim pogodbama, priča o političkim korupcijama i zaverama, međunarodnim finansijama visokog rizika, gangsterskoj mafiji i ubicama - čiji moral kao da se svodi na to da za Rusiju nije bilo drugog puta da stigne do sloboda kapitalističkog Zapada. Obeshrabrujuća lekcija koja se mora naučiti.
       Dejvid Hofman, šef dopisništva američkog "Vašington posta" u Moskvi između 1995. i 2001. godine, sakupio je neverovatna znanja o mutnim poslovima četvorice ruskih tajkuna, i to pretočio u knjigu gornjeg naslova. Njih četvorica počeli su svoj uspon ka bogatstvu i moći osamdesetih godina: bankar Aleksandar Smolenski neovlašćeno je prodavao na crnom tržištu primerke Biblije; mladi naftni magnat Mihail Hodorovski, kao zvanično lice Komsomola (savez komunističke omladine), pretvorio je bezvredne rublje u milione dolara; industrijalac i akcionar Boris Berezovski počeo je kao partner u propaloj automobilskoj industriji; a medijski moćnik Vladimir Gusinski prebacio se na biznis tek kad je propao kao direktor pozorišta.
       Prva poglavlja Hofmanove priče vezuju čitaoca za onaj deo kad su ovi tajkuni, u eri Gorbačova, iskoristili zeleno svetlo za osnivanje preduzeća zvanih zadruge. Smolenski je osnovao građevinsko preduzeće koje je podizalo dače od materijala prodavanog kao škart. Hodorovski je organizovao kompjuterski konsalting namenjen sovjetskim fabrikama. Gusinski je izrađivao bakarne narukvice od tramvajskih provodnika. Berezovski je otvorio kafić.
       Naporan rad, drskost i dobre veze bili su ključ za uspeh ove četvorice preduzetnika od kojih je svaki - slučajna podudarnost - jevrejskog porekla. Oni su pribavili za sebe pokroviteljstvo moskovskog gradskog veća i njegovog dinamičnog čelnika Jurija Lužkova, gradonačelnika Moskve od 1992, i petog glavnog junaka Hofmanove knjige.
       Lužkov je oronulu sovjetsku prestonicu pretvorio u blistavu kapitalističku metropolu prodajući propale gradske pogone poslovnim prijateljima, a potom ih uvlačeći u velike javne radove kao što je rekonstrukcija pozlaćenog kubeta crkve Hristovog spasa. Prvobitno izgrađena u slavu pobede nad Napoleonom, da bi kasnije bila srušena pod sovjetskom vlašću i na tom mestu bio ozidan plivački bazen, crkva danas stoji kao simbol povezanosti nepošteno stečenog bogatstva i vlasti u novoj Rusiji.
       Drugi veliki zaštitnik četvorice tajkuna bio je Aleksandar Čubajs, mladi i vizionarski zagovornik eliksira koji sve leči putem slobodnog tržišta, čoveka koji je posle 1991. bio zadužen za Jeljcinov program privatizacije. Čubajs je bio odgovoran za čuvenu vaučersku šemu kojom je zastarela sovjetska industrija rasparčana u akcije koje su razdeljene narodu. Većinu vaučera otkupila je šačica biznismena i stranih kupaca čiji su agenti na ulicama otkupljivali vaučere za bocu votke.
       Ali pravi skandal je bila šema "zajam za deonice" koji je Čubajs uveo 1995. Pritisnuta brigom za gotovinom kojom bi isplaćivala javne radove, vlada se u očajanju obratila najbogatijim biznismenima koji su već imali svoje privatne banke. Kroz njih su oni već uspeli da nagomilaju ogromna bogatstva obećavajući ljudima sigurnost i napredak u zamenu za milijarde rubalja koje su dotle ležale u slamaricama. Ali u inflatornim uslovima ranih devedesetih godina, kad je vrednost rublje neprestano padala u odnosu na dolar, oni su svojim gotovinama ostvarili velike zarade menjajući ih za dolare i iznoseći ih iz zemlje.
       Kao deo šeme "zajam za akcije", Čubajs je dozvolio bankarima da otkupe akcije u značajnim iznosima u najvrednijim industrijskim vlasništvima Rusije, i to u nameštenim aukcijama koje su sami organizovali. Hodorovski je otkupio 45 odsto akcija u Jukosu, kompaniji koja izvozi oko jedne petine ruske nafte, po bagatelnoj ceni od 159 miliona američkih dolara, samo nekih devet miliona dolara više nego što je bila početna cena. Danas je njegovih 80 odsto akcija u Jukosu vredno oko osam milijardi američkih dolara.
       Finansijska moć oligarha obezbedila je Jeljcinovu pobedu protiv sve prisutnijih komunista u krucijalnim predsedničkim izborima 1996. Tada su se na ORT-u i NTV-u, televizijskim stanicama u vlasništvu Berezovskog i Gusinskog, vodile celodnevne političke kampanje, i oligarsi su tu bili na vrhu svoje moći. Počeli su da se ponašaju kao da su oni sami vlada.
       Pohlepa je sve više uzimala maha i oni su uskoro počeli da se otimaju o državna vlasništva. Počele su da se podmeću bombe i da se dešavaju ubistva. A onda su se njihova bogatstva raspala u krahu rublje 1988. godine (mada, sa izuzetkom Smolenskog, nikada nisu izgubili toliko koliko su izgubile zapadnjačke banke koje su u njih bezmerno ulagale).
       U poslednje dve godine, predsednik Putin počeo je da reafirmiše moć države. U leto 2000. naredio je da se zatvori Gusinski, čija je NTV kritikovala rat u Čečeniji, a zatim ga je primorao da pobegne iz zemlje. Berezovski, koji je pomogao da se Putin izgura do predsedničkog položaja, bio je primoran da proda svoj ulog u ORT-u, i sada živi u Njujorku. Hodorovski je jedini preostali oligarh, najbogatiji čovek u Rusiji, s 38 godina života. Sudeći prema blistavom prijemu koji mu je prošlog decembra priređen u Londonu, on je rešen da svoj novac potroši na filantropske projekte u Rusiji i na Zapadu.
       Ali, može li, uistinu, da se pojavi neki ruski Karnegi? Hofman, kako izgleda, divi se tajkunima. On njihovu energiju vidi kao snagu neophodnu za preporod Rusije. U jednom smislu on je u pravu: kapitalizmu su potrebni uspešni kapitalisti. Ali potrebne su mu i institucije radi regulisanja tržišne ekonomije ako je to na korist društva; a ako je veliki broj Rusa nezadovoljan sistemom koji sada ima, onda se za to u najvećoj meri ima zahvaliti načinu na koji su njihove kapitalističke novajlije ostvarile svoje uspehe.
       Hofman ne analizira kakvo je političko i društveno nasleđe donela Rusiji ubrzana trka ka slobodnom tržištu. Mada je njegova priča vraški dobra.
      
       (Sandej telegraf)


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu