Evropska komisija za ekonomiju i monetarna pitanja je utvrdila da su u prva tri meseca ove godine domaćinstva u evro-zoni kupovala isto onoliko koliko i u prva tri meseca prošle godine

      (Specijalno za NIN iz Madrida)
      
       Šest prvih meseci evra, vreme kratko za konačne ocene uticaja na razvoj evropske ekonomije, ako u ekonomiji, a u finansijama posebno, ima nečega konačnog, ali i dovoljno dugo da bi se dala makar i prva impresija o onome što je on doneo građanima Evropske zajednice.
       Tačnije, onima u čijim zemljama je (dvanaest od petnaest članica koje čine Zajednicu!?) evro od januara zvanična moneta. I taj utisak je da se u zoni evra oseća lagani privredni rast. On je u prva tri meseca iznosio 0,3 odsto, u druga tri meseca nešto manje od 0,6 odsto, mada se, kao što je to i običaj onih koji vode ekonomije u svim zemljama, za narednih šest meseci najavljuje rast od 0,7, čak i jedan odsto. Stvarna slika ovakvih statističkih izraza može se steći tek kad se izneto uporedi sa istim takvim pregledom za isti period u tri najrazvijenije, naravno ekonomski, zemlje. Sjedinjene Države su imale rast od 1,5 odsto, Japan i Kanada 1,4 odsto. No, iako je prema ovome snaga evra, što će reći evropskih ekonomija, iza vodećih sila, treba reći da su ove pozitivne crte odagnale one tmurne oblake sumnje koji su se krajem godine bili nadneli nad privredom Evropske zajednice. Bar za sada.
       Teško je ne reći da se upravo ti oblaci u dobroj meri ne duguju uvođenjnu evra koji je počeo da deluje još pre svoje premijere i u poslednja tri meseca prošle godine evro-zoni doneo negativan ekonomski rast od 0,3 odsto. Uprkos vanrednom optimizmu i neviđenoj marketinškoj promociji nove monete, neiscrpnom objašnjavanju njenih nemalih prednosti za buduće utakmice na svetskom tržištu, u stvarnom životu građana sve se osetilo kao nemalo poskupljenje. Decembar je mesec praznika i često nekontrolisane kupovine, pa je podizanje cena pre pravilo nego slučaj. Uz to, u velikoj meri se pristupilo i takozvanom zaokruživanju cena, naravno nagore, u skladu sa novom monetom koja će tek doći, uprkos upozorenju vlada. Kafa, koja je u madridskim kafeima u proseku koštala sto pedeset pezeta, već sredinom decembra je imala cenu od sto šezdeset šest pezeta, što je tačno jedan evro. Kako četiri pezete kao kusur niti iko traži niti iko daje, onda jednostavno kafa košta sto sedamdeset pezeta. Dakle, poskupljenje od nešto više od deset odsto. Cene retko kog proizvoda ili usluge nisu imali isti pravac kao i kafa. Kada se na to doda i ono uobičajeno januarsko podizanje cena za procenat inflacije u prethodnoj godini, onda je sasvim jasno da je, bar u prva tri meseca, običnom svetu, kome je najednom sve poskupelo, za sve bio kriv evro. Odatle do sumnje nije daleko. Sumnja na tržištu, ma kako bilo teško naći neku ekonomsku formulu za sumnju, uvek znači stisnuti buđelar. I kupovinu bilo čega odložiti makar do sutra, do naredne nedelje, dok ne bude bolje.
       Jeste sve oko evra bilo podrobno objašnjeno u toku više meseci na televiziji i u štampi, ali uprkos tome, za realno shvatanje vrednosti cena koje su do juče bile izražene petocifrenim brojem a danas dvocifrenim, ipak je potrebno nešto više vremena ili brža promena čipa, što bi se savremenim jezikom reklo, na koju najveći deo stanovništva nije spreman. I sve to potvrđuje Evropska komisija za ekonomiju i monetarna pitanja jer joj nije bilo teško da utvrdi da su u prva tri meseca ove godine domaćinstva u evro-zoni kupovala isto onoliko koliko i u prva tri meseca prošle godine. Dakle, rasta nema. Osim rasta briga ekonomista, naravno. I inflacije koja je u zoni evra samo u januaru iznosila 2,7 odsto.
       Iako važne, jer bez potražnje šta raditi sa ponudom, ove brige nisu i jedine koje more evro i njegove kreatore. U nekim od zamalja Zajednice, u prvom redu Francuskoj, Italiji i Portugaliji, primećen je i zabrinjavajući rast državnih troškova i otuda porast deficita. Brisel je odredio i kaznu Portugaliji, a da li će ona doprineti smanjenju deficita, teško je reći. Francuska je takođe upozorena da što pre mora da smanji fiskalni pritisak za čak pet poena, onako kako je nedavno u izbornoj kampanji obećano biračima. Kako će uskladiti ono što je pred biračima kao obaveza preuzeto, sa najavom velikog povećanja budžeta za odbranu i modernizaciju armije, videće se. Pariz u ovome nije izuzetak.
       Za tržište rada takođe se može reći da je "relativno dobro" podnelo uvođenje evra jer je stopa nezaposlenosti u evro-zoni 8,3 odsto, ili 0,3 odsto viša nego u ovo doba prošle godine. U izveštaju Evropske komisije ovo "relativno dobro" nema daljih određenja, ni koliko i za koga "relativno" ni zašto i u čemu je "dobro" ako raste nezaposlenost.
       Slab evro, slab u odnosu na dolar, doneo je i neke, istina male, prednosti evro-zoni jer sve što ona proizvede, a proizvodi mnogo i dobro, na svetskom tržištu ima vrlo konkurentnu cenu. Šest meseci je malo vremena da bi se osetio ovakav pozitivan trend u pravom svetlu, ali onaj lagani rast i kokurentne cene kvalitetnih proizvoda, evru mogu da donesu vrlo značajne poene u trci na svetskom tržištu. Taj jak dolar je Evropi doneo i još jednu neočekivano dobru vest, kako tvrdi nemali broj ekonomista: Evropska zajednica je u 2001, godini pada svetske trgovine, prvi put prihvatila više investicija u svoju ekonomiju nego što je izvezla kapitala u druge privrede. Za one druge ekonomiste, reklo bi se skeptike, u pitanju je dosta kontradiktorna stvar, jer teško je pouzdano utvrditi da li se ovo kretanje kapitala prema evro-zoni duguje poverenju u njenu moć, stabilnost i zakonsku sigurnost ili je ona samo privremeno sklonište krupnog novca koji beži od finansijskih skandala u SAD. Za evro bi bilo veoma važno utvrditi o čemu se tačno radi, jer ako je ono prvo, onda je uspeh evra veliki, mada se i tu može postaviti pitanje šta je onda sa evropskim kapitalom. A ako je ono drugo, izuzetno važno bi bilo otkriti koliko dugo će taj kapital ostati u ovom "skloništu" i, posebno, šta će se dogoditi kad iz njega izađe i ode.
      
       BRANISLAV ĐORĐEVIĆ