Prepolovljena zemlja i razorena ekonomija su ubedljiva, ali ne i dovoljna opravdanja za kreativni ćorsokak u kojem se našao domaći film

      
       Tvrdnja o slaboj bioskopskoj ponudi ovoga leta u Beogradu postaje već neizbežno opšte mesto - i kao da se time zamagljuje činjenica o izuzetno slabom repertoaru tokom čitave bioskopske sezone. Gotovo se uobičajilo da, kada je reč o stranoj produkciji, bioskope zauzimaju sasvim osrednji, ili čak veoma slabi filmovi. Sa naporom ćemo se prisetiti svega nekoliko ostvarenja koja se profesionalizmom, maštom ili duhovitošću izdižu iznad ovog sumornog proseka (takvi su Džeksonov "Gospodar prstenova", Amenabarov "Duhovi u nama", "Noćna kupovina" britanskog reditelja Sola Mecštajna i još nekoliko filmova čiji je biskopski život u Beogradu bio zapanjujuće kratak).
       Proizvodi holivudskih "mejdžor" kompanija, mahom bezvredni, dostojni brzog zaborava, preko domaćih distributera koji se utrkuju u broju kupljenih kopija, suvereno vladaju ovdašnjim dvoranama. Sa druge strane, filmovi shvaćeni kao opštekulturna ili umetnička vrednost prebivaju još u ponekom od tradicionalnih beogradskih rezervata (Nedelje nacionalnih kinematografija u Muzeju kinoteke, pojedini programi FEST-a ili Festivala autorskog filma).
       Neko će, verovatno, uz dobru meru zdravog razuma, ovu kritičarsku "žalopojku" doživeti kao besmislenu - jer "filmom, pa i njegovim uvozom, vladaju isključivo zakoni tržišta". No, ako se sa ovim u potpunosti složimo, trebalo bi biti dosledan: filmsku rubriku sa stranica kulture trebalo bi tada zauvek preseliti u oblast biznisa i ekonomije. Dalje, proširimo li ovaj filmsko-tržišni obrazac, pravo na suverenu dominaciju u TV-etru nesumnjivo bi imala "ružičasta" televizija, dok bi književni izdavači s olakšanjem svoj posao mogli svesti samo na štampanje knjiga o Kasandri, ili romana gospođe Habjanović-Đurović.
      
       Zakon tržišta
       U zapadnoevropskim zemljama zaštita od strane državnih institucija neophodna je da bi film opstao i kao umetnička tvorevina. U Francuskoj, koja svakako drži do svoje kulturne politike, razvijena je čitava mreža specijalizovanih art-bioskopa u kojima se mogu videti i dela ozbiljnih autora poput Majka Lija, Kaurusmakija, Von Kar-Vaja, niskobudžetnih američkih filmova ili sjajnih predstavnika azijske kinematografije. (Stimulacija i načini odbrane nacionalne kinematografije čine posebno važnu stavku ove politike o kojoj ne treba trošiti mnogo reči.)
       Ali, da ne bismo, možda i utopistički, uzore tražili u daleko razvijenijoj državi i kulturi, možemo se za trenutak vratiti u razdoblje "prosvećene" Brozove diktature. U toj, svakako pogubnoj tvorevini, postojao je, međutim, zavidan stepen filmske kulture (obratite pažnju samo na broj filmskih časopisa i kvalitet tekstova o filmu!).
       Postojala je i tzv. Komisija za predikatizaciju, naravno, sastavljana po republičkom ključu, od kritičara i uglednih filmskih radnika. Pomenuta komisija davala je privilegije (ne samo moralne, nego i materijalne) za otkup umetnički vrednih filmova. (Mogla bi se povući izvesna analogija sa nedavno oformljenom Komisijom za otkup knjiga - no, stimulacija vrednosti koja u izdavaštvu još opstaje, u uvozu filmova odavno je žrtvovana zarad "zakona tržišta"). Time, nažalost, film u Srbiji početkom XXI veka sve više odgovara opisima svojih prvih, zlonamernih i neobaveštenih kritičara - umesto osetljivog instrumenta duha, "sedma umetnost" iznova se svodi na jeftinu opsenarsku mašinu za zaglupljivanje puka.
       Odraz ovakve (praktično nepostojeće) uvozne politike na kvalitet domaćeg filma je više nego očigledan. Mladi autori, uprkos mnoštvu stranih naslova, i u bioskopima i u videotekama nalaze sve manje izbora, sve manje pravih uzora.
      
       Podsećanja i paralele
       Tako će se ovogodišnja ponuda na letnjim festivalima - festivalima kojih ima više nego proizvedenih filmova, i koji su, uz časne izuzetke, mahom Potemkinova sela zaostala iz prethodnog režima - svesti na samo jedno ostvarenje o kojem možemo ozbiljnije govoriti ("Apsolutnih sto" Srdana Golubovića). Neka podsećanja i istorijske paralele ni ovde nisu naodmet.
       Tako su, u doba nešto blaže Brozove represije, u Puli zlatne '67. prikazani i "Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT", "Kad budem mrtav i beo", "Skupljači perja" i "Jutro"; a godinu dana nakon smrti velikog vođe, u sezoni 1981-82. snimljeni su "Sjećaš li se Doli Bel", "Samo jednom se ljubi", "Pad Italije", "Maratonci trče počasni krug", "Variola vera", "Smrt gospodina Goluže"... Prepolovljena zemlja i razorena ekonomija su ubedljiva, ali ne i dovoljna opravdanja za kreativni ćorsokak u kojem se našao domaći film. Isljučivi zakon tržišta, tj. nepostojanje kulturne politike, imaju nemali učinak na odsustvo ideja u aktuelnom srpskom filmu. "Misli nisu plodovi zemlje", podseća nas Liotar. A autori poput Makavejeva ili Petrovića imali su široku lepezu uzora i "sabesednika", od Hjustona do Godara i Felinija.
       Sa čijim zanatom i čijom umetnošću, pored ovakve bioskopske ponude, mogu komunicirati budući autori domaćeg filma? Ima li, na primer, mogućnosti da ove godine, izuzev spektakla kakav je "Pijanista", u redovni repertoar naše "metropole" uđe ijedan film sa Kanskog ili Venecijanskog festivala - a tu je svakako bilo (i biće) barem nekoliko lucidnih istraživanja, smelih prekoračenja ustaljenih konvencija i filmskih klišea.
      
       SRĐAN VUČINIĆ