NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Nisam skupljač uspomena

U “ono vreme” sam imao izuzetnu sreću jer sam snimao četiri-pet filmova godišnje. Ali, nemam smisla za proturanje svojih projekata kao Veljko Bulajić, na primer - kaže snimatelj koji predstavlja istoriju jugoslovenskog filma

      U legende jugoslovenskog filma Tomislav Pinter (rođen 1926. godine) upisao se davno - dilema je samo da li mu je to pošlo za rukom kao direktoru fotografije u filmu “Breza”, “Rondo”, ili se to dogodilo sa “Skupljačima perja” Aleksandra Petrovića. U svakom slučaju, naš sagovornik je jedan od najproduktivnijih filmskih snimatelja sa prostora bivše Jugoslavije. Ne voli brojeve, ali misli da je snimio više od 80 igranih filmova, desetak TV serija i oko 100 dokumentarnih i kratkih filmova. Nema tog mesta na ovom delu Balkana u kojem nije radio i, podjednako važno, gde nema prijatelja.
       Kad je to bilo vrlo normalno, radio je i koprodukcije u Zagrebu i Beogradu, ali i kao direktor fotografije u stranim filmovima (“Stepski vuk”, “Manifest”, “Privatni poroci”, “Vrline javne”, “Istine i laži”). Vlasnik je deset Zlatnih pulskih arena, nagrađivan je i na stranim festivalima, tri filma koje je snimio bila su nominovana za Oskara - “Tri”, “Skupljači perja”, “Bitka na Neretvi”. Na 9. međunarodnom filmskom festivalu Palić 2002. - gde smo razgovarali - bio je član zvaničnog žirija. To je bila prilika da posle više od jedne decenije ponovo dođe u Srbiju.
      
       Boravak na Paliću je vaš prvi prelazak hrvatsko-srpske granice posle više od 12 godina. Pa, kako se osećate?
       - U Beogradu i Srbiji poslednji put bio sam službeno - kad sam sa Goranom Markovićem radio “Sabirni centar”, što je bilo baš uoči sukoba na ovim prostorima. Danas, na Paliću, osećam se sjajno: ljudi su blagi, pristojni, ugodni i gostoljubivi, parkovi prekrasni, a jezero deluje umirujuće, baš kao i grlice koje nad njim lete. Jedini hendikep je što se u ovdašnjim hotelima i restoranu obavljaju građevinski radovi (malo čudno je da se to baš dešava za vreme trajanja festivala) pa je, uz lupu i buku, znatno otežana komunikacija među učesnicima. Jer, ovaj mir u kombinaciji sa internacionalnim karakterom festivala pravo je mesto da ljudi razgovaraju, izmenjuju misli, probaju da učine nešto bolje za budućnost. Ovako, da bismo se uopšte čuli, morali smo vikati jedni na druge.
      
       Ipak, Palić je bio prilika da se sretnete sa starim prijateljima i kolegama...
       - Divni susreti! Naravno, najpre sa Milenom Dravić, sa kojom sam mnogo radio, ali srećan sam i zbog intenzivnog druženja sa Mirom Banjac, koleginicom iz žirija. To je bila prilika da ponovo zaključim koliko je ona fantastična osoba, pametna, mudra, i duhovita. Žao mi je što se nisam sreo sa Goranom Markovićem i Srđanom Karanovićem, ali oni trenutno rade svoje filmove. Ima vremena, izgleda da sve ide nabolje.
      
       A šta je sa snimanjem? Ima li posla?
       - U ratnom periodu više sam radio u Sloveniji, a vrlo malo u Hrvatskoj. Snimio sam u Ljubljani nekoliko filmova i serija, u Hrvatskoj - sa Goranom Rušinovićem pre dve sezone snimio sam “Svjetsko čudovište”, ali još nema dovoljno novca da se projekat privede kraju. Reč je o vrlo zanimljivom filmu, osim toga on je jedan od retkih koji se u Hrvatskoj u poslednje vreme snimao na 35 mm filmskoj traci...
      
       Zašto ste snimali više u Sloveniji nego u Hrvatskoj?
       - Jer su me oni zvali. U Hrvatskoj su ponude za posao izostale. Ne mogu decidirano reći da je pravi razlog što se nisam uklopio u tadašnju vladajuću garnituru, mislim na onu koja je vodila filmsku politiku.
      
       Kakva je sada situacija u kinematografiji Hrvatske? Posle političkih promena, naročito?
       - Što se filma tiče, ako i jeste došlo do promena - došlo je do promena na gore. Imamo sedam filmova ove godine u Puli, ali koliko znam većina ne zadovoljava profesionalne i estetske kriterijume. Situacija je loša, novca nema, vidite - ni film koji smo snimili ne može dobiti sto hiljada evra da se završi.
      
       Znate li šta se ovih poslednjih godina radilo u Srbiji?
       - Radeći u Ljubljani, sretao sam s vremena na vreme kolege iz Srbije, tako da sam neke površne informacije, ipak, imao.
      
       Da se vratimo malo u prošlost. Snimili ste dva, po mnogim mišljenjima, najbolja jugoslovenska filma “Brezu” i “Skupljače perja”. Sa ove vremenske distance, šta su, kad je vaš posao u pitanju, njihove osnovne vrednosti?
       - Znate, to je generalno bilo vreme u kojem se drugačije radilo. Sve je bilo mnogo profesionalnije, bilo je vremena za dobre i prave pripreme. Za “Brezu” smo se, primera radi, pripremali tri meseca pre početka snimanja. Obišli smo, između ostalog, i sve moguće galerije i došli, na kraju, do naivaca, zbog čega smo Ante Babaja i ja odlučili da film treba da izgleda kao naivno slikarstvo. Snimili smo ga, potom, za dvadesetak dana na osam hiljada metara trake i film je takav kakav jeste. Može se i danas gledati.
      
       Kad su “Skupljači perja” u pitanju, kažu da ste uveli neke inovacije. Da se podsetimo...
       - Pre snimanja, Saša Petrović i ja danima smo obilazili terene ovde u Vojvodini, gde smo i snimali, i kontali na koji način ćemo snimati to što hoćemo. Saša je bio za crno-belu varijantu, a onda je moj predlog bio da film napravimo u koloru, ali monohromatski. Jer, iako Romi imaju bogatstvo boja, mene je nešto vuklo da te njihove boje budu ipak svedene, monohromatske, sive, skoro bezbojne. Saša je na to pristao, pogotovo što sam, radeći užim objektivima, dobio rasplinutu, ne baš preterano čvrstu strukturu.
      
       Vaša radna (pa i životna) biografija izuzetno je bogata. Sarađivali ste sa nekoliko rediteljskih i glumačkih generacija, proputovali ne samo bivšu Jugoslaviju već i čitav svet. Pogled unazad?
       - U principu, nisam skupljač uspomena. Više sam okrenut sadašnjici i, eventualno, budućnosti. Ali, koliko me moj zreo mozak služi - uspomene se odnose na prvom mestu na činjenicu da sam u “ono vreme” imao izuzetnu sreću jer se mnogo radilo, snimao sam po četiri-pet filmova godišnje, imao sigurnost da mogu da eksperimentišem bez straha. Bio sam u mnogo drugačijoj situaciji nego što su, nažalost, mladi ljudi danas. Ako režiseri i snimatelji u tri godine snime jedan film - to je već mnogo. I kad konačno dobiju novi projekat, opet su na početku, a na filmu je kontinuitet strašno važan. Za snimatelja je važno i da ima vremena da upozna reditelja da zna kakav je karakter, temperament, šta zapravo hoće. Jer, reditelja kao dirigent orkestra ima snimatelja kao prvu violinu, a ona mora da svira tačno onako kako on želi. Pošto sam radio sa rediteljima raznih generacija i temperamenata - tako je i moj rad bio različit i ti filmovi, vizuelno, nisu nimalo nalik jedni na druge.
      
       Ipak, s kim ste najbolje sarađivali?
       - Dragi su mi bili reditelji koje smo zvali “praška škola” - Goran Marković, Srđan Karanović, Rajko Grlić, Lordan Zafranović, Goran Paskaljević. Radio sam lepo i sa Vatroslavom Mimicom, Brankom Bauerom, Fadilom Hadžićem. Evo, i sad sa najmlađim od njih, Goranom Rušinovićem... U opisu mog posla je, uostalom, i stalno prilagođavanje drugačijim načinima gledanja na film.
      
       Već smo izdvojili “Brezu” i “Skupljače perja”. Ali, kad vas pitam koji su vam filmovi najdraži - šta je odgovor?
       - Teško je svega se setiti. Recimo, drag mi je film Rajka Grlića “Samo jednom se ljubi” pa filmovi Matijaža Klopčiča koji je imao sasvim osobenu estetiku.
      
       Pripadate generaciji koja je snimala tzv. partizanske filmove, gde se nije štedeo novac, a sve u slavu pobede NOB-a. Dok ste, na primer, snimali “Bitku na Neretvi”, da li je ikom moglo pasti na pamet šta će se, na tim istim lokacijama desiti nekoliko decenija kasnije?
       - Naravno da mi tako nešto nije padalo ni na kraj pameti. Nisam verovao da ćemo ratovati i kad su krenuli, da tako kažem, verbalni sukobi. Rekao sam vam već da sam u vreme kad je sve počelo radio “Sabirni centar” u Beogradu, u studiju na Košutnjaku. Moja supruga, koja je bila u gradu, imala je problema, na primer u banci - jer je rođena u Ljubljani i to joj je pisalo u ličnoj karti. Pa kaže ona meni - idem ja kući u Zagreb, ja se više ne osećam dobro ovde. U isto vreme, mene gore na Košutnjaku drže ko malo vode na dlanu, bio sam okružen prijateljima, i ne razumem o čemu mi ona to govori.
      
       Nešto kasnije ste, međutim, shvatili, naročito onda kad je tokom bombardovanja Zagreba stradala kuća kraj vaše, i tom prilikom ste ostali bez garaže i prozora. Ipak se iz vaših usta nije čula nijedna reč mržnje, niste prekinuli veze sa beogradskim prijateljima?
       - Naravno da nisam. O tome nema ni govora. Ovako ću vam reći - ja sam, na primer, živeo i u Damasku godinu i po dana, sa Arapima, i to mi je bilo normalno. Snimao sam filmove i u Izraelu, i tamo sam se dobro osećao. Meni je bitno kakav je ko čovek, kakav je iznutra, a da li je on crn, beo, žut ili ima kose oči - to me baš briga. Važni su mi unutrašnji kvaliteti. Oni kod mnogih ljudi, srećom, ne zavise od politike koju vodi država u kojoj žive.
      
       Dosta ste radili sa strancima, ali ste se ipak uvek vraćali kući. Zašto?
       - Naročito je posle “Skupljača perja” stizalo dosta primamljivih ponuda. Ali, bio sam u situaciji da sam kod kuće i bukvalno išao iz filma u film, imao mogućnosti da eksperimentišem. Novac mi nije bio toliko bitan, a i nisam bio siguran da bih napolju imao toliko posla kao u Jugoslaviji.
      
       Može se reći da ste od onih ljudi koji iznad svega vole svoj posao.
       - Ma, mene bi počeli svrbeti tabani i dlanovi ako sam bio bez posla sedam dana.
      
       Kako ste se onda navikli na mirniji život, zvanično - vi ste penzioner?
       - Jesam penzioner, ali još volim i mogu da radim. Ne snimam sada mnogo, ali volim sebi da nađem posao. I tako sam došao do zaključka da sam u životu pročitao onolike scenarije, od kojih je veoma malo bilo dobrih dok je većina bila zapravo grozna. Pa sam pomislio - što ne bih pokušao da pišem? I onda sam kupio kompjuter i, eto, pišem... Ima i zainteresovanih, kao mnogo im se to dopada, samo moramo čekati bolja vremena, jer nema para.
      
       Možemo li da znamo o čemu se radi i ko će to da snima?
       - Prvi scenario nazvao sam “Sekunda”, koja je i inače potrebna da se ponekad sve u životu okrene naopako, što se dešava i mom junaku. Drugi scenario nosi naziv “Trabakul”, govori o tri drugara koji su zajedno od malih nogu, sve ima je blisko i sve dele - dok se ne nađu u prvoj ozbiljnoj životnoj neprilici. Onda, razume se, počinju svađe i jedan drugom kazuju ono što inače nikad ne bi. Naravno da bih voleo da budem iza kamere, režiju bih ponudio nekom od ljudi sa kojima sam već sarađivao. Ako uopšte za to dobijem novac. Nemam ja, znate, nimalo smisla za proturanje svojih projekata kao što to rade Veljko Bulajić i Jakov Sedlar. Dakle, sve to stoji. Ali, nema veze - već ja kontam koja će mi biti nova ideja za pisanje...
      
       NEVENKA OPAČIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu