Mirka Čanadanovića naša generacija nikad nije prihvatila kao liberala, naprotiv, smatrali smo ga ordinarnim staljinistom.

      Danas smatram da je bio meki staljinista, ali to što nam je činjeno svakako je bio oblik staljinističke represije
       Da izgled može da prevari, očit je primer Slavko Bogdanović (54); ispod japi izgleda ovog uglednog Novosađanina koji se bavi problematikom međunarodnih voda, nalazi se avangardni umetnik, najautentičniji reprezent novosadske umetničke scene ‘70. Nedavno objavivši knjigu osobenih tekstova “Dingo voli dingač”, Slavko Bogdanović potvrdio je svoja stara umetnička opredeljenja.
       Svakako najbolji opis dotičnog umetnika učinio je njegov nekadašnji saborac Slobodan Tišma. U predgovoru knjige “Sloboda tela - izabrani radovi Slavka Bogdanovića” zapisano je: Postoje dve vrste umetnika, oni koje interesuje “nevinost”, dakle poezija, i oni koje interesuje tehnologija i moć, dakle politika u suštinskom smislu. Nevolja je što ovi drugi, u velikoj većini, polažu pravo i na nevinost, na poeziju. Slavko Bogdanović, doduše, pripada ovoj drugoj grupi, ali na našu i njegovu sreću, ne pripada toj većini. Bogdanović je spajao nespojivo, konceptualizam i anarhizam, zakon i pobunu. Markuzeovu “novu osećajnost” i Košutovu “umetnost posle filozofije”. Sa Bogdanovićem, na sceni su novi nihilisti, novi radnici lakih i srećnih ruku, što potvrđuju i njegovi najnoviji tekstovi.
      
       POSETA BIJENALU: Najveći utisak na mene, brucoša Pravnog fakulteta koji je došao iz Sremske Mitrovice, ostavljala je čuvena Tribina mladih. Bila je fenomen, mesto okupljanja novosadskog intelektualnog kruga, vodili su je Bogdanka i Dejan Pozdanović, pa Žilnik, itd. Ni danas ne znam da li je u pozadini njenog postojanja bila namera Stevana Doronjskog ili nekog drugog partijskog moćnika da se dozvoli ventil gde bi ljudi mogli slobodno da pričaju. U svakom slučaju, bilo je to mesto gde su se ukrštale umetničke ideje sa čitavog ex-Džu prostora, potpuno nove, i u svetskom trendu. Ta progresivna liberalna atmosfera uticala je i na uređivačku politiku novosadskih časopisa, “Polja”, “Udž simpozion” i studentskog “Index-a”.
       Svoj prvi tekst objavio sam u “Index”-u, krajem ‘68, u vreme kada je glavni urednik bio Stevan Nikšić, a Slobodan Tišma urednik kulture. Tako je počelo naše druženje. Ali, stalno je bilo nekih problema sa tekstovima koji se nisu dopadali kritici, zabrana... Na prelazu šezdesetih u sedamdesete marksizam je bio okvir aktuelne kulture, pre kao mehanizam vlasti, nego kao duhovni kontekst. Naravno da je Tribina mladih delovala provokativno u sredini jakog birokratskog realsocijalizma - mi smo projektovali novog umetnika koji nužno destruira postojeće vrednosti, takođe i estetiku. U tom trenutku u Novom Sadu pojavila se generacija sjajnih intelektualaca, mladih kosmpolita, pisaca dobrih umetnika koji su, pre svega, želeli da slobodno misle. “Polja” su bila takvo mesto, tu je, recimo, Vujica Rešin Tucić napisao svoju najbolju avangardnu poeziju. Naravno, nije moglo dugo da traje, Pero Zubac je bio taj koji je stavio katanac na “Polja”. Opet, Slobodana Tišmu, Miroslava Mandića, Mirka Radojičića i mene poslao je na Venecijanski bijenale ‘70. Tekst o izložbi nikad nismo napisali, jer su u međuvrmenu “Polja” bila zatvorena.
       Bez obzira što je poseta Bijenalu za nas bila senzacija, potpuno smo korespondirali sa idejama koje smo tamo videli. Doživljavali smo ih kao svoje. Svu tu energiju anarhije i slobode, pre svega, savršeno čistu slobodu ispoljavanja svoje ličnosti. Ali, normalno je često subverzivno u korelaciji sa okolinom. Pre ili kasnije moralo je doći do sukoba.
      
       PISMO TITU: Grupu KOD osnovali smo aprila 1970. Činili su je: Miroslav Mandić, Mirko Radojičić, Slobodan Tišma, Janez Kocijančič, Branko Andrić i ja. Nešto kasnije pridružio nam se Peđa Vranešević. Naše prve akcije imale su karakter dadaističkih i fluksus dešavanja, a te godine izvodili smo land art radove i konceptualističke performanse. U “Index”-u, od maja do novembra, objavljeni su tekstualni eksperimenti grupe KOD, crteži, konceptualna poezija, tekstovi konceptualne umetnosti, kritike, eseji, prevodi. Potom je “Index” zabranjen. Na poziv Makavejeva, grupa je sa performansima učestvovala na prvom Festu, januara ‘71.
       Na Tribini mladih KOD nastupa u okviru grupe “Januar”. Početkom februara, u beogradskom Domu omladine nastupa u okviru delovanja grupe “Februar”, hepening nosi naziv “Zakuska novih umetnosti”. Tom prilikom objavljujemo i otvoreno pismo jugoslovenskoj javnosti, poslato je i predsedniku Titu. Između ostalog, u njemu stoji: U kulturi Novog Sada (Vojvodine) vlada u poslednje dve godine politika čvrste ruke... Bavljenje kulturom pretvoreno je u izvor sticanja političke i materijalne moći...
       Tako je došlo do neminovnog sukoba između novosadske alternative i partijskih struktura. U centru sukoba nalazi se Tribina mladih, “Udž simpozion” i “Index”. U sukob se uključujej i beogradska štampa, NIN i “Večernje novosti”, sa oštrom birokratskom kritikom nove umetnosti. Novosadska avangarda od tada ne voli Bogdana Tirnanića.
      
       MI VOLIMO RUSE: Nismo imali nikakav konceptualni program da bismo delovali programski. Bila je to grupa individualaca i mi smo se tu našli kao na splavu meduza. Na njemu smo mogli, potpuno nesputano, da ispoljavamo svoju kreativnost koja se zajednički kanalisala.
       Otvoreno smo raspravljali o našem cilju: hoćemo li da se bavimo umetnošću onako kako smo je mi shvatali, iskreno i do kraja, ili ćemo se baviti tržišnom umetnošću. Veoma brzo saznalo se za naše postojanje i bili smo pozvani u Pariz. Naši radovi objavljeni su u katalozima, bili smo priznati deo svetske avangarde. Slično je radila i Marina Abramović, da je ostala ovde ne verujem da bi uradila ono što je uradila napolju. Takav kosmopolitizam, neopterećen nacionalnim mitovima, ovde nema utemeljenje. Ovde će avangarda zauvek to i ostati, uopšte pitanje je koliko je avangarda 20. veka imala uticaj na našu kulturu, koja kao da se ne menja, ostaje prikovana jednim statičnim, raiconalističkim blokom, nepokretnim.
       Naravno, očekivali smo da će nas pohapsiti. Još u Beogradu, posle tog nastupa u Domu omladine gledali smo kroz prozor hoće li marica doći po nas. Peđa Vranešević izveo je jedan tvrdi bezobrazluk, pevao je: Mi volimo Ruse, Rusi vole nas; mi volimo Ruse, u Rusima je spas! Naravno, zezali smo se shvatajući to kao slobodu da rušimo tabue. Morali smo biti kažnjeni.
       Došlo je do otvorenog sukoba Saveza studenata Vojvodine sa Savezom komunista na Univerzitetu. Na dnevniku televizije čita se saopštenje: Danas je univerzitetska konferencija iz Saveza komunista isključila:.... Čitaju spisak kao da smo predviđeni za streljanje, strašno. Mirka Čanadanovića naša generacija nikad nije prihvatila kao liberala, naprotiv, smatrali smo ga ordinarnim staljinistom. Danas smatram da je bio meki staljinista, ali to što nam je činjeno svakako je bio oblik staljinističke represije. Kad bi se pobrojalo ko je sve bio proganjan... Oto Tolnai je osuđivan, “Udž simpozion” zabranjivan, “Polja” zaključana, “Index” zabranjivan... Potom su usledili krivični progoni: Roža Šandor dobija tri godine strogog zatvora zato što je u jednom tekstu za neke naše prijatelje iz Afrike rekao da su iz banana republika, Miroslav Mandić je napisao pesmu o Titu i dobio devet meseci zatvora, ja sam nadrljao zbog teksta o novosadskom andergraundu objavljenom u “Studentu”. Taj broj je bio napravljen u najboljem duhu Džerija Rubina, i povučen je iz prodaje. Ubrzo je stigao sudski poziv - Je l’ ste vi to napisali? - Jeste, ja sam... Navalim da objašnjavam i branim svoje ideje, pitam: Čega tu ima spornog?! - Jeste li dobili primerke tog “Studenta”? - Jesam. - Kako ste ih dobili? - Glavni urednik je spakovao u koverat i poslao poštom. Onda je sud zaključio, a vrhovni je to potvrdio: pošto je “Student” poslat poštom, postoji mogućnost da se šira javnost uznemiri videvši šta piše u njemu! To je svakako bio pravni apsurd, ali, eto, to se događalo.
       Bio sam poslednji u redu za izricanje kazni u Novom Sadu, i nijedan advokat nije hteo da prihvati da me brani. Onda je Tibor Varadi našao sada pokojnog Olivera Novakovića, koji me je požrtvovano branio, ali nije vredelo. Dobio sam osam meseci zatvorske kazne zbog “širenja lažnih vesti”. Oliver se žalio i žalba je odbijena uz napomenu da su pri izricanju kazne uvažene sve olakšavajuće okolnosti. Potvrđena mi je maksimalna kazna.
      
       ŠTA JE SMISAO: Saznanje da ću u zatvor, naravno, nije bilo prijatno. Naročito za moju porodicu, ali roditelji su me podržavali. Sa sudijama u Mitrovici imao sam dogovor da mi ne prekidaju vojni rok, međutim, nisu imali petlju, nadležni sudija nije hteo da rizikuje karijeru. Bio sam u kasarni u Lukavici kod Sarajeva, posle čujem da ću otići u zatvor. Sproveli su me 5. januara u zatvor u Butmir, zatim u Foču. Kad sam razduživao opremu, desetari koji su me maltretirali, izvinuli su se: Da smo znali šta te čeka, ne bismo to činili! Ljudski, zar ne! Kad sam se obreo u zatvoru u Foči, upravnik je bio zblanut. Kaže: Ne razumem zašto si osuđen. Ovo je neka gradska pizdarija, ti ne treba da budeš u zatvoru. Da mogu, pustio bih te! Stavio me je u redakciju zatvorskog lista, ali sam, ipak, tražio da nastavim zatvorske dane u Sremskoj Mitrovici.
       U Kazneno-popravnom domu bili su veoma strogi zatvorski uslovi. Sremci sve shvataju ozbiljno. Radio sam u metalskom pogonu teške fizičke poslove. Ali, zatvorska biblioteka bila je veoma dobra. Miroslav Mandić bio je takođe tamo, to je bio jedan od razloga što sam tražio premeštaj u Mitrovicu. Ortački je lakše podneti zatvor. Planirali smo da, kad izađemo, kupimo kamion i radimo. Ipak, u jednom trenutku smo se razišli, posle zatvora. Shvatio sam da moram da promenim život. U pokušaju da dođem do važnih odgovora, počeo sam da analiziram sebe, do poslednjih atoma. Šta je suština naše pobune? Svuda u svetu pobunjena omladina bila je protiv potrošačkog društva, zapravo protiv kapitalističkog sistema zasnovanog na robi. I naše društvo je postojalo potrošačko, bili smo protiv toga. Sada znam da je naša ideja bila ideja anarhije, tj. potpune ljudske slobode. Samo što je kod nas ona imala antistaljinističku konotaciju.
      
       KOMPROMIS: Kad smo izašli iz zatvora,jedno vreme Miroslav i ja radili smo teške fizičke poslove. Ali, ja nisam iz Novog Sada i posle rada nisam mogao da odem kod mame na supu. Sve se pretvorilo u borbu za opstanak. Pošto sam bio završio fakultet (otišao u vojsku, pa u zatvor, sve po redu), rešio sam da se vratim u Sremsku Mitrovicu. Osim toga, atmosfera u gradu bila je sasvim drugačija, potpuno očišćena. Prošli su i Makavejev i Čanadanović. Nije bilo više nikakvih ideja, ni za umetničku revoluciju, niti bilo koju drugu.
       Želeo sam da isprobam neke druge dimenzije u životu; recimo, jezici su bili problem za moju generaciju, shvatio sam da moram da ih znam ako želim bilo kakav pomak. Onda su moji Sremci pokazali da mogu da budu veliki, zaposlio sam se u jednom preduzeću, oženio se, došla su i deca... Ne, nije to bila tačka na moj prethodni život, samo sam želeo da budem iskren prema sebi: Neću potrošačko društvo, ali želim lepu odeću?! Hoću dobar auto, ali sam protivnik tehnologije? Volim televiziju u koloru, ali mrzim manipulaciju... Ako ne želite ništa od toga, ako ste zaista iskreni, onda treba skinuti odeću i ići u kostretu kao Jovan Krstitelj! Čak i da odete u pustinju, ostaje vaša svest koja je proizvod društvenog vaspitanja, porodice, škole, crkve. Pokušao sam da vidim svoje mesto u budućnosti i shvatio da se kompromis negde mora napraviti. Isključivost vodi u grob ili u ludnicu. Jednom mi je Vojislav Despotov rekao: Šteta što nisi umro sedamdesetih, pa da i naša generacija ima svog Džemsa Dina! Rekoh: ja sam dezerter.
       Bilo je mnogo izvanrednih ljudi u toj generaciji, autentičnih. Ta planetarna pobuna mladih ‘68. važna je zbog pozitivnih promena u svesti, prevrednovanja društvenih normi i višeg stepena emancipacije. Za mene ona jeste bitan temelj. “Mladost-ludost”, danas ne postoji u mojoj glavi. Ponosan sam na ono što sam tada radio.
       Sve što se devedesetih događalo ovde, doživeo sam kao užasan civilizacijski pad. Osećao sam se strancem, sve to bilo je suprotno mom biću. Iz porodice sam u kojoj su mnogi pobijeni za vreme onog rata, bilo je užasnih pokolja u tom delu Srema, ali nisam učen da mrzim Nemce, Hrvate ili muslimane. Naučen sam da razlikujem zločince, zaista, imam šesto čulo da ih namirišem. Od Osme sednice bilo mi je jasno kakav će biti učinak nacionalboljševika. Još verujem da je 5. oktobar bio prelomni događaj za ovu zemlju iako se totalitarizam teško predaje. Istrajava. Kad to kažem, ljudi se brecnu: Dokle ćeš više o tom staljinizmu!?
      
       VODNO PRAVO: Bavim se veoma retkom granom prava, vodnim pravom. Doktorirao sam kod profesora Slavka Carića i napisao prilično knjiga iz te oblasti. Do sredine 2000. radio sam u Saveznom ministarstvu za nauku, posle u jednom beogradskom institutu, sada sam slobodan strelac, imam svoju konsultantsku agenciju. Radim na mnogim vodnim projektima, za sve tri naše vlade i za EU. I uredno plaćam porez. U maju je stigla gomila nekih strašnih zateznih kamata, ispostavilo se da sam uplaćivao na pogrešne račune, nisam znao da su promenjeni u januaru. Rekoh: da platim, pa ću ugasiti agenciju! Mislio sam da sam vlasnik trećine zemlje mojih, i već sam bio smislio novu vizitkartu: dr Slavko Bogdanović, paor za Banat i Bačku, seljak za Srem, kad, ispostavilo se da sam vlasnik samo trećine porodične kuće.
       U toku je izrada teksta sporazuma o slivu reke Save, ja sam predstavnik Jugoslavije. Već pola godine pregovaramo sa Slovenijom, Hrvatskom i Bosnom. Pakt za stabilnost doveo nas je za sto. Praktično, to je prvi sporazum posle raspada SFRJ u kojem je postignuta saglasnost. Predstoje dugi i ozbiljni razgovori sa Hrvatskom o graničnim problemima na Dunavu. Uvek su granična pitanja veoma složena, zahtevaju ozbiljan rad. Trenutno radim na jednom projektu koji je upravo počeo da se realizuje, pre dva dana potpisan je projekt o razvoju propisa za životnu sredinu, koji finansira finska vlada a ja rukovodim njime. U tom kontekstu je i ova priča: Godine 1957. u Novom Sadu doneta je jedna presuda: ako neko poseduje zemlju pored fabrike koja zagađuje okolinu, na toj zemlji ne mogu da se gaje usevi! Naravno, sad bi takvu fabriku trebalo zatvoriti.
       Tokom devedesetih učestvovao sam u radu Međunarodnog komiteta za vodne resurse, nikad niko nije me pitao šta se to ovde događa. Roberta Hejtona, starog profesora Njujorškog univerziteta, nedavno sam pitao: Sve ove godine znali ste da radim u Saveznom ministarstvu za nauku a nikad me niste pitali šta mislim o Miloševiću? Odgovorio je: Sine, mislili smo da bi tebi bilo veoma neprijatno, da te tako nešto pitamo.
       Suštinski se nisam promenio, ne pravim kalkulacije i ne libim se da kažem šta mislim. Ako ste iskreni neminovno ćete doći u sukob. To je ista ona karakterna linija, koja me prati od mladosti. Nedavno sam posetio umetničku akademiju Jordanstone u Dandiju u Škotskoj. Na izložbi studenata završnih godina oseća se duh avangarde u kojoj sam i sam učestvovao. S tim što je to sada postala osnovna ideja. Produkti te primenjene umetnosti, koja se školuje na avangardi 20. veka, predivna su dela, prekrasna estetizacija avangardnih ideja. Bio sam presrećan kad sam to video. Naravno, uživao sam i u Jugoslovenskoj postavci u Savremenom muzeju, podsetila me na ono herojsko vreme.
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ
      
      

Deset liČnih rakursa Sredina i kraj pedesetih. Početak šezdesetih        Debela, vrela letnja prašina u Sremu. Velika reka Sava i zelena reka Bosut.        Rab i Lovran. Opatija. Svake godine, pred kraj leta. Mirisi i prozirnost Jadrana.                      Sredina i kraj šezdesetih. Početak sedamdesetih        Gimnazija u Sremskoj Mitrovici. Umetnost. Odškrinuta vrata slobode. Iz provincije (kad se gleda) život kao da obećava.        Novi Sad. Šezdeset osma i nekoliko narednih. Venecija. INDEX. KOD. Januar. Februar. Divlja sloboda avangarde. Traganje za sopstvenim identitetom i integritetom. Prijateljstva. Akcija.        Reakcija. Gvozdena zavesa. (Tačnije: rešetke) Zatvorska turneja. I muk. “Okrenimo se kredencu sirotinjskom”. Solve et coagula.               Sredina i kraj sedamdesetih. Osamdesete        Ponovo Srem. Svet rada.        Porodica. Supruga Jelena. Ćerke Jasmina i Jovana. Doba sigurnosti.               Devedesete        Ponovo Novi Sad. Glupost se širi. Ratovi.        Svet nauke. Međunarodne profesionalne NVO , ILA, AIDA. Helsinki, Rim, Roterdam, London... Bernard Njohlnjend, Jerdž Sherk... Zajednički poduhvati. Knjige.        Munkovska jeza u Novom Sadu, u mrkloj noći i tišini, pred nalet bombardera.        Znaci nade: Slobodan Tišma, Miroslav Mandić i Dragomir Ugren nisu igrali dance macabre po Novom Sadu (na mostovima, književnim tribinama, u katodnoj cevi i drugim sabirnim centrima nacionalne mudrosti).               5. oktobar 2000. Vrata slobode kao da su opet odškrinuta. Nazire li se to Evropa na horizontu ili je to banatska fatamorgana? Horske varijacije na temu “Glupost nas je održala, njojzi hvala!” ukazuju na ovo drugo - ipak, na nebu je, bliže nam je!