Kao svaki prilježni novinar koji ima iluziju da ozbiljno radi svoj posao, čitam sve novine i redovno gledam televizijske vesti. U posttraumatskoj (čitaj postmiloševićevskoj) opsesiji svojim tako cenjenim pozivom, i te subote sam krenula sa Telefaktom. Tamo sam, kao vest dana, otkrila da je Đinđa primio neku nagradu za reforme. Pomislila sam da preterujem i da se kao svaki zlonamerni novinar ponovo trudim da dokažem kako je čaša poluprazna, a ne polupuna. To što mi je zasmetalo što sam vesti o ekonomskom stanju, koje bi baš lepo “sele” posle ove nagrade, čula tek posle 10 minuta, pripisala sam, naravno, svojoj zlonamernosti. A sudeći prema Telefaktu, nakon nagrade desila se neka ekološka katastrofa (izvinite, “incident u kome niko nije stradao”). Uverila sam se da sam stvarno zlonamerna tek kada mi je zasmetalo što se u studiju pojavio “živ sagovornik”. Iskreno rečeno, nije mi zasmetalo ni to što je živ, ni to što se pojavio, već jednostavno to što je u pitanju opet bio neki zamenik ili pomoćnik (nije ni bitno).
       Jer samo zlonameran čovek bi pomislio da bi i “resorni” ministar mogao da se obrati naciji kada se za manje od mesec dana usred glavnog grada (što, je l’te, ima proporcionalnu vezu sa gustinom naseljenosti) desi da dve cisterne sa nekim opasnim, smrdljivim stvarčicama “procure”. Vlast za vlast, ali sam postala još zlonamernija kada sam se iznervirala zbog toga što se voditeljka (čitaj: urednik) nije setila/setio da priupita dotičnog i za onaj prethodni “incident” i da ih nekako dovede u vezu, a ne daj bože da se prisetio slučaja od prošle godine, kada je usred Azotare u Pančevu još jednoj cisterni “popustio ventil”, itd.
       Posle Telefakta otišla sam na Ju info, valjda jedinu televiziju gde i predsednik države ima neku šansu da u vestima stigne na prvo mesto. I nisam se razočarala, ali sam shvatila da sam postala još zlobnija kada sam čula da je najvažniji događaj u vezi sa godišnjicom Oluje, neko saopštenje već pomenutog predsednika, a da bi se meni mnogo više “dopalo” da sam na ekranu sedam godina kasnije videla neku žrtvu Oluje. Pošto je reč o televiziji saveznog ranga, ekološka katastrofa u glavnom gradu (cirka dva i po miliona stanovnika) nije ni pomenuta.
       Subotu sam završila na “javnom servisu”, iliti RTS-u. Što se tiče ekonomije, čula sam od ministra da će naša privatizacija biti najuspešnija, najlepša, napravednija, najprofitabilnija, itd; onda sam čula i videla da je predsednik No 1 u Mrčajevcima bio na nekoj tribini na kojoj je narod programirano pitao šta želi a potom sam čula da je predsednik No 2 izdao neko istorijsko saopštenje. Doduše, nisu ovo bile vesti od dotične subote, ali na kraju mi se sve zamešalo.
       Sad čekam izbornu kampanju, uživajući u svojoj zlonamernosti i sklonjenosti od ekrana zbog toga što sam opštinske vlastodršce pitala zašto su pekli vola na otvaranju nadvožnjaka. A u predizbornoj kampanji sam, na primer, saznala da je za jednog kandidata potpisalo već 2134 čoveka “na jednom od punktova”. Ne sumnjam da će biti i stranačkih hronika, koje su, naravno, dosadne, dok će se u “udarnim” vestima voditi prava bitka između predsednika i potpredsednika oko toga ko je više zadužio državu i narod. Samo me brine to što čujem da Ameri podržavaju Koštunicu (zar je to moguće!?), te ne znam kome će dodeliti najveći uspeh, tj. investiciju. Tako sam bar čula u kuloarima, a i dalje imam iluziju da ću nešto čuti i na vestima.
      
       NEVENA SIMENDIć