Ljudi koji uvijaju tompuse zovu se Torcedoresi i rade u velikoj sobi u fabrici sedeći za klupama nalik na školske

      Niko još zasigurno ne zna kada i gde je duvan počeo da se gaji, ali su domoroci na američkom kontinentu bili nesumnjivo prvi u pušenju te biljke koja je kod njih došla sa Jukatanskog poluostrva u Meksiku. Verovatno su je koristile još i Maje iz Centralne Amerike, a kada je njihova civilizacija iščezla, raseljena plemena brinula su o duvanu kako na jugu, tako i na severu zemlje, gde su ga Indijanci koristili za svoje obrede i rituale.
      
       Jakna za pušenje
       Mnogi ovu interesantnu istoriju cigareta vezuju za Kolumbovo otkriće Amerike. Iako sam Kolumbo nije bio impresioniran tim običajem, uskoro su mnogi Španci i ostali evropski mornari prisvojili naviku uživanja u cigarama. Ta navika bila je čak i simbol bogatstva i od Francuske se, preko francuskog ambasadora u Portugaliji Žana Nikota (po kome je nikotin verovatno i dobio ime), širila dalje u Evropu.
       Neki kažu da je reč tobacco, što znači duvan, izvrnuta od reči Tobago, što je ime Karipskog ostrva. Drugi, pak, tvrde da je duvan došao iz meksičke provincije Tobasko (http://www.personalpremiums.com/english/history.htm).
       Iako su se prve plantaže duvana pojavile u Virxiniji i Merilendu početkom XVII veka, tu se duvan pušio isključivo u lulama. Cigara je “stigla” tek u drugoj polovini XVIII veka, kada se Israel Putnam, američki general vratio sa Kube u svoj rodni Konektikat sa velikim količinama havanskih cigara i kubanskog duvana. Sa proizvodnjom počelo se tek 1820. godine, i baš tu, u Konektikatu, može se pronaći najbolji omot za cigare van Kube.
       Navika pušenja cigara se dalje u Evropu širila iz Španije, tačnije iz Sevilje, gde su se od 1717. godine od kubanskog duvana proizvodile cigare. Uskoro je pušenje postalo rasprostranjen običaj kod Engleza i Francuza, pa su se sobe za pušenje uvodile po hotelima i klubovima (http://www.drcigar.com/CigarsHistory.htm).
       U XIX veku dizajnirana je jakna za pušenje koja je imala zadatak da zaštiti odeću od duvanskog dima tokom večera visoke klase. Tada bi žene napuštale sto, dok su muškarci pušili i pili konjak. U Americi cigare su počele da se puše tek posle Građanskog rata. U to vreme, najskuplje cigare napravljene od kubanskog duvana zvale su se Habanos i Stogie (http://www.neptunecigar.com).
      
       Četiri načina
       Cigare su potpuno prirodni proizvod, često upoređivan sa vinom. Njihov kvalitet zavisi od vrste i kvaliteta duvanskog lista. Da bi biljka izrasla, mora se posaditi seme na ravnim poljima koja moraju biti zaštićena od sunca i elementarnih nepogoda. Tada, iz mladog semena može da izraste biljka, a taj proces zahteva veoma ozbiljnu pažnju i pripremu. Takođe, đubrenje i okopavanje biljke veoma je važno. Biljka duvana veoma je osetljiva na mnoge bolesti i insekte, pa zato zahteva minimum 120 dana bez mraza i hladnoće. Berba duvana pada posle 2-5 meseci od izrastanja biljke. To, naravno, zavisi od vrste biljke duvana, klime i drugih meteoroloških uslova. Kada dođe vreme berbe, listovi duvana beru se ručno, što kasnije i određuje cenu tompusa. Ti odabrani listovi, što su ujedno i budući omoti za cigare, stavljaju se po pet u svežanj.
       Posle berbe, postoji četiri načina konzerviranja duvana. Prvi je konzerviranje putem dima iz sulundara, koje traje oko nedelju dana, pri čemu se dobija naranxasto-žućkasta boja duvana sa visokom količinom šećera i sa malim procentom nikotina. Drugi način je vazdušno konzerviranje. U tom procesu, cela biljka visi ili samo listovi koji su tek u povoju. Ovaj način konzerviranja koristi se kako za cigare, tako i za cigarete, a dobija se tamnožuta boja duvana sa malom količinom šećera i varirajućom količinom nikotina. “Vatreno” konzerviranje je treći način i podrazumeva konzerviranje dimom od vatre. Taj proces traje oko mesec dana i koristi se za duvan koji se stavlja u lule i za onaj koji se žvaće, a rezultat je dobijanje tamnobraon boje duvana sa malo šećera ali sa dosta nikotina. Četvrti način je konzerviranje na suncu, i najviše se koristi u Grčkoj, Turskoj i drugim mediteranskim zemljama. I ovaj proces traje oko mesec dana a tim tamnobraon duvanom pune se lule. Posle procesa konzerviranja, listovi duvana se razvrstavaju, markiraju i zamotavaju u svežnjeve (http://www.tobaccolovers.com/cigars.html).
       U zavisnosti na kojoj plantaži je gajen, duvan dobija i različitu boju koja određuje ukus tompusa. Tamnija boja daje jači ukus dok svetlija blaži. Najkvalitetniji list koristi se za omot cigare koji i daje posebnu aromu svakom tompusu. Listovima u sredini povezuje se duvan kojim se puni svaka cigara koja je u proseku debljine prstena. Uvijanje je takođe veoma važan deo. Ljudi koji uvijaju tompuse zovu se Torcedoresi i rade u velikoj sobi u fabrici sedeći za klupama nalik na školske. Rade 48 sati nedeljno i plaćeni su po količini cigara koje proizvedu. Dok rade, dozvoljeno im je da puše koliko žele, a pet cigareta dnevno mogu poneti i kući. Poslednju etapu u ručnom pravljenju tompusa čini stavljanje “kape”, odnosno neke vrste poklopca na cigaru. To se postiže tako što se jedna strana omota kružno iseče veličine novčića. Sve se radi ručno, od početka do kraja, što na neki način i opravdava cenu od nekoliko desetina ili stotina dolara po komadu. Na Kubi, kontrolu kvaliteta vrše profesionalni pušači koji popuše oko santimetar-dva od svake cigare.
       Originalna prodaja tompusa je u svežnjevima pokrivenim svinjskim mehurom sa mahunom vanile koja poboljšava miris. Međutim, 1830. godine, bankarska firma Upmann počela je sa špedicijom cigara za svoje direktore u Londonu, u hermetički zatvorenim kutijama od kedrovine, koje su čuvale cigare od sušenja. Vremenom su kutije dobijale litografske nalepnice i neke druge bordure i šare po kojima su se prepoznavale vrste cigara.
      
       Kubanski mirisi
       Tompusi se uglavnom pakuju po sistemu 8-9-8, što znači da u kutiji ima 25 cigara koje su poređane u tri reda, osam na dnu, devet u sredini i opet osam na vrhu. Ovako pakovane cigare veoma su skupe.
       Naravno, i danas su još najpoznatije i najkvalitetnije kubanske cigare. Većina kubanskih fabrika specijalizuje se za jednu marku cigara, ali može da se desi da proizvodi i nekoliko poznatih marki. Uživati u havanskim cigarama ne znači uvlačiti dim, već zadovoljstvo pronaći u razumevanju sastava, mirisa i ukusa svakog tompusa (http://cigarsuk.8k.com/custom.html).
      
       VLADANA RAŠIĆ