Izraelska poezija
       Časopis za svetsku književnost “Pismo” u svom sedamdesetom broju kao udarnu temu donosi “Antologiju savremene izraelske poezije” koju je priredila Ana Šomlo.
       Ana Šomlo smatra da generacija pesnika stasalih devedesetih godina “ne okuplja se u zajedničkim kafićima, nemaju svoj časopis kao što je to bivalo u ranijim vremenima. Oni su pesnici usamljenici, opčinjeni sopstvenim unutrašnjim svetom i već razočarani u onaj koji ih okružuje. Zbivanja u svetu, događaji u Izraelu, ne pružaju mnogo optimizma i želje za druženjem”.
       Ta atmosfera ni rata ni mira, dobro poznata i nama, provejava iz stihova Šlomoa Vinera ili Ereza Bitona, čija bi pesma “Zohara Alfasija”, o pevačici koja je nekad zaluđivala marokanskog kralja a danas je žalosna figura u izbegličkom kampu naišla na razumevanje u svakom izbegličkom logoru u Srbiji.
       Čitaoci “Pisma” prepoznaće našu svakodnevicu i u priči Sola Beloua “Nešto po čemu ćeš me pamtiti”, u prevodu Adrijane Marčetić. Početak ove priče o Americi u vreme velike depresije glasi: “Kad ti se život isuviše ispuni događajima, toliko da to postane nepodnošljivo, jedina mogućnost je da se praviš da se ništa posebno i ne događa.”
       Biserka Rajčić prevela je sa poljskog “Profesorov nožić” Tadeuša Ruževiča. Njegovi stihovi “posle rata plakale čudotvorne ikone /a plakale žive žene / plakale figure plakali ljudi/” predstavljaju još jedan susret sa nečim što nam je blisko.
       Literarni deo časopisa završava se pesmom u prozi “Autoportret nekog drugog” Sejsa Noteboma, koju je sa holandskog prevela Jelica Novaković-Lopušina.
       U rubrici “Pogledi” objavljen je tekst Martina Hajdegera “O suštini istine” u prevodu Božidara Zeca. Baveći se time šta je istina, Hajdeger u ovom tekstu kaže - “ako već mora da se pita o istini, ono što tada zahtevamo jeste odgovor na pitanje gde smo mi danas”.
       U rubrici “Baština” nalazi se tekst Lucija Aneja Seneke “O kratkom trajanju života”, koji je sa latinskog prevela Ana Petković.
      
       V.S.
      
       Ljubavni roman za leto
       Svetozar Vlajković (64) može slobodno da kaže kako je čitateljke obradovao jednom ljubavnom pričom kakve se obično “gutaju” leti. Ovaj romansijer, pripovedač i dramski pisac o svom romanu Nensoleta dela Luna za NIN kaže:
       - Ako još postoje ljubavni romani, onda je Nensoleta dela Luna svakako od te vrste. Ovde je reč o jednom u osnovi vedrom, maštovitom, skladnom paru, ali kako čovek da bude srećan usred velikog, nesrećnog sveta? Da bi pomogao Nensoleti, koju često preplavljuje strah nepoznatog porekla, njen partner će proučiti glavne struje u psihologiji kao i psihoterapeutske metode kako bi joj pomogao da izađe iz privremene krize. Pokazaće se da je već ta njegova predanost isceljujuća: Nensoleta dela Luna će odustati od namere da se za pomoć obrati nekom stručnjaku klasične medicine.
       Jedini lek za sve nas jeste da se osposobimo da primamo i dajemo ljubav bližnjima.
       Posle dvadeset godina opet jedna moja knjiga u izdanju Nolita. To me raduje.