Naziv izloŽbe: Multipli MESTO: Umetnički paviljon “Cvijeta Zuzorić”

      Izložba Multipli u paviljonu kalemegdanske “Cvijete” priređena u saradnji britanskog Saveta za kulturu i našeg ULUS-a, pokazuje još jednim primerom da se, eto, opet, ko zna po koji put, “otvaramo prema svetu”. To nam je, izgleda, glavni posao u procesu kulturne tranzicije u koju smo ušli. Da ta stvar ne ide baš lako, pokazuje već sam naziv ove izložbe. Značenje reči multipl je, izvesno, nepoznanica za većinski deo našeg kulturnog auditorijuma. Pa onda, hajde da krenemo od toga.
       Reč multipl bi, doslovno, mogla da se prevede kao umnožak. Još davne 1936. godine Valter Benjamin je ukazao na naročitu pojavu “umetničkog dela u vremenu mehaničke reprodukcije”, tj. masovne proizvodnje i potrošnje. Multipl, dakle, predstavlja ponovljeno ili umnoženo umetničko delo. Treba ga razlikovati od onoga što se zove reprint, ili skraćeno print. Tu je reč o novoj verziji postojećeg i poznatog umetničkog dela. Multipli su nešto drugo. Oni se mogu umnožavati neograničeno. Time ti predmeti simbolišu borbu protiv kulta jednokratnog, neponovljivog unikata čiju “tiraniju” naša umetnost trpi još od antičkih vremena.
       Multipli su dragi ponajviše predstavnicima umetničke neo ili postavangarde. Njihova pojava i popularnost ukazuju na protivurečnost u karakteru pozne moderne i rane postmoderne. Dok konceptualna umetnost teži da umetničko delo liši formalnog statusa predmeta, u isto vreme “događa se” hiperprodukcija objekata čiji proizvod su multipli. Ova pojava naročito je izražena u umetnosti anglosaksonskog kruga, od osamdesetih godina prošlog veka naovamo. Da je reč o još živoj i aktuelnoj tendenciji, svedoči upravo izložba koja je pred nama.
       Ovakav uvod u osvrt na izložbu multipla britanskih autora čini se neophodan da bi naša publika morala bolje da razume ono što tamo može da se vidi - uz ogradu zbog upotrebe reči publika za malobrojne namernike koji, tokom dana, uđu u avetinjski prazan prostor paviljona na Kalemegdanu. Šta takav namernik misli kada tamo vidi eksponate kao što su plastična kesa sa peskom Džona Franklanda, nagorela karta Bruklina Kornelije Parker, ili kora od banane izlivena u bronzi Paula Hodsona, to je enigma u koju ovaj recenzent ne želi da se upušta. On će, ako to može da pomogne, reći da na takve eksponate ne treba gledati istim očima, kao na spomenik knezu Mihailu. Jer, multipli se “prave” upravo zbog toga da dovedu u pitanje značaj klasičnog pojma umetničkog dela koji je duboko usađen u našu svest.
       Subjekt tradicionalne kulturne svesti teško razumeva namernu okrenutost tvoraca multipla prema onom što je n e s a v r š e n o, suprotno težnji ka savršenstvu klasične umetnosti. Može da zvuči paradoksalno ako se kaže da ova revija namernih “pogrešaka” u krajnjoj liniji ima isti smisao kao “industrija savršenosti” milenijumske umetničke klasike: ona teži da p r i b l i ž i umetnost i stvarnost. Sa tom razlikom što se ovom željenom cilju kreće drugim pravcem - umesto od prostog i svakodnevnog ka vanrednom i uzvišenom, ona “ide” od vanrednog i uzvišenog ka svakodnevnom i jednostavnom.
      
       ĐORĐE KADIJEVIĆ