Potomci kneza-namesnika traže da se iz Narodnog muzeja izdvoji ono što je za muzej sa svojim imenom svojevremeno pribavio knez Pavle i da se takav muzej ponovo uspostavi, tamo gde je i bio, u Starom dvoru - današnjem Predsedništvu Srbije

      Jedno od najlepših i najvrednijih kulturnih obeležja Beograda pre Drugog svetskog rata bio je Muzej kneza Pavla, koji je imao zbirku kao nijedan muzej na jugoistoku Evrope. Dolaskom komunista na vlast, njega je zadesila sudbina slična onoj koju su doživeli i sami Karađorđevići.
       Potomci kneza Pavla sada traže da se ovaj muzej ponovo uspostavi, tamo gde je i bio - u nekadašnjem kraljevskom dvoru, danas Predsedništvu Srbije!
       Nedavno su na adresu predsednika Vlade Republike Srbije Zorana Đinđića uputili pismo, koje u celini glasi:
       “Gospodine predsedniče,
       Obraćamo Vam se kao deca i potomci NjKV Kneza Pavla Karađorđevića. Kao njegovi naslednici, ali pre svega kao legitimni čuvari njegovog životnog dela.
       Vama je poznato da je naš otac i deda bio osnivač i dobrotvor Muzeja, onoga koji je do pred Drugi svetski rat nosio njegovo ime. Toj ustanovi on je poklonio ne samo sav svoj entuzijazam ljubitelja lepih umetnosti, nego ju je i darivao brojnim delima domaćih i stranih umetnika, čime se, nesumnjivo je, upisao među najveće zadužbinare u povesti našeg naroda. Muzej Kneza Pavla je sve do aprilskog rata 1941. godine bio veliki ponos ondašnjega Beograda. Zasigurno, ne samo ponos, već i stecište produhovljenog i kultivisanog građanstva, onoga koje je strastveno stvaralo svoju umetničku kulturu. Stalno sa sve većim ugledom Muzeja, koji se brzo pročuo, i naša država je sticala nov ugled i nove prijatelje u civilizovanom svetu. Nažalost, posle Drugog svetskog rata Muzej je iseljen iz zgrade u kojoj se nalazio, dok je čitav njegov fond pripojen Narodnom muzeju.
       Mi Vam se obraćamo sa zahtevom da nam pomognete i svojim autoritetom učinite da se Muzej Kneza Pavla vrati tamo gde je bio. Zadovoljstvo nam je obavestiti Vas, da smo sa g. Nikolom Tasićem, direktorom Narodnog muzeja, imali vrlo ohrabrujući razgovor budući da se on sasvim saglasio sa našom željom i otkrio nam da je i sam, pre nekoliko meseci, podneo sličan predlog Vladi kojoj ste na čelu. Verujemo da ćete nam izaći u susret, jer bi Vaš pozitivan odgovor, sasvim sigurno, doprineo većem ugledu Beograda i Srbije i bio dobro primljen od građanstva koje podržava ovu našu želju.
       Izvolite primiti, gospodine predsedniče Vlade, izraze našeg uvažavanja.”
       Slede potom svojeručni potpisi kneza Aleksandra, kneginje Jelisavete i kneza Dušana, najmlađeg sina kneza Aleksandra.
       Direktor Civilnog kabinet Njegovog kraljevskog visočanstva kneza Aleksandra Karađorđevića u Beogradu Miodrag Janković kaže da “izlazeći u javnost sa ovim zahtevom, potomci i naslednici kneza Pavla ne žele ništa za sebe, niti žele da na bilo koji način oštete Narodni muzej, već samo žele da se iz Narodnog muzeja izdvoji ono što pripada Muzeju kneza Pavla, da bi se iznelo na svetlost dana i tako dao doprinos kulturi našeg naroda”.
       Knez Pavle, posle ubistva kralja Aleksandra 1934. godine u Marselju, nekoliko godina, kao knez-namesnik, bio je na čelu države, ali je u narodnom sećanju, ipak, najviše ostao po onome što je uradio u kulturi, nezavisno od dužnosti koju je obavljao, i to kroz muzej koji je poneo njegovo ime.
       Želju da se nađe na čelu nekog velikog i značajnog muzeja Pavle je poverio svojim drugovima još kao student u Oksfordu. Zato je već 1925. godine kralju Aleksandru predložio da se u Beogradu osnuje muzej moderne umetnosti. Kralj je u početku bio rezervisan prema ovoj ideji svog tridesetjednogodišnjeg rođaka, za koga je mislio da sebe zamišlja “kao nekog zakasnelog renesansnog princa”, a koji bi “mogao tako da ugrozi i inače krajnje opterećenu državnu kasu”. Ali je, ipak, ubrzo predložio da se javi ministru finansija. Knez je to shvatio kao pokušaj odbijanja, no od svoje namere nije odustajao. Ministru je obrazložio da on lično garantuje stvaranje jezgra galerije moderne umetnosti, da će to za državu biti besplatno, s tim što se od države jedino traži da obezbedi lepu zgradu. Konkretno, predložio je Konak kneginje Ljubice! Predlog je prihvaćen, pa knez Pavle odmah kreće u akciju i počinje da piše poznatim galeristima i drugim uticajnim ljudima iz sveta umetnosti, ali i ostalima koji bi mogli pomoći da ostvari ono što je naumio.
       Odgovori na poslata pisma, kako se vidi iz knjige Nila Balfura i Selija Mekeja “Knez Pavle Karađorđević - jedna zakasnela biografija” (Beograd 1990, preveo Đurica Krstić), bili su više nego ohrabrujući. Tako, već 1. septembra 1925. iz hotela Bristol-Britanija u Veneciji gospođa Emerald Kjunerd piše: “Dragi moj Pavle, oduševljena sam tvojim pismom i, više od svega, namerom da osnuješ galeriju moderne umetnosti u Srbiji. Naravno da ću ti dati nekoliko slika najbolje engleske škole. Daću ti jednog Dankana Granta (jer sam ih kupila tri), onda jednog finog Leverija (kupila sam ih četiri), prelep crtež dečačkih glava Ogastusa Džona, a moram ti dati i jednu sliku cveća. Kupila sam još jednu vrlo lepu - rad tvog štićenika Hemonda, i ako ti se dopadne, i nju ću ti rado dati. Isto tako, i kasnije ću povremeno moći da ti poklanjam nove slike. Da li bi prihvatio i jednu Rikardijevu bronzu - on je rimski vajar? Uradio je bistu lorda Bakmastera, a i Dilnusa i lorda Londonderija. Možda se sećaš, video si ih u mojoj kući.”
       Pavle je ovo pismo pokazao kralju Aleksandru, a ovaj se odmah saglasio da se gospođi Kjunerd pošalje orden svetog Save. U sledećem pismu, oduševljena priznanjem koje je dobila, ona knezu Pavlu, između ostalog, piše: “Mnogo želim da ti odabereš slike koje hoćeš. I ja ću da se obratim mnogima da ti daju slike za galeriju. Ser Džozef Davin je sad u Parizu i sa oduševljenjem će ti dati nekoliko slika uglednih savremenih slikara, a ledi Ebdi će ti takođe pokloniti jednu ili dve lepe slike savremenih majstora. Želim da ti pošaljem spisak slikara - živih ili umrlih, u Francuskoj i Engleskoj, čije bi radove hteo da nabaviš. Od Engleske predlažem Ogastusa Džona, Leverija, Voltera Sajkerta, Stira, Dankana Granta, Bejdžsa, gospođicu Rols, gospođicu Blend, gospođicu Pikar, Nikolsona i još mnoge druge. Sada ima divnih francuskih i engleskih slikara. Učiniću sve što mogu da poklonim što više slika i da sakupljam za tebe...”
       Ubrzo stiže odgovor i od samog ser Džozefa Davina, koji kaže: “Jako me je zainteresovao Vaš muzej moderne umetnosti u Beogradu... Svakako ću Vam sa zadovoljstvom poslati nekoliko slika za muzej, a to ću nastaviti i ubuduće, ako mi javite kuda da ih šaljem... Zanimaće Vas da čujete da baš sad nabavljam nekoliko velikih slika čudesnog kvaliteta; nadam se da ćete ih, akobogda, sve videti...”
       Pavle je oduševljen podrškom tako velikih poznavalaca umetnosti za svoju ideju, pa odlučuje da proširi spisak mogućih darodavaca, kojima iz Londona šalje pismo sledeće sadržine:
       “Znajući za vaše zanimanje za modernu umetnost, usuđujem se da vam predložim jedan plan u nadi da ćete, ukoliko vas bude dovoljno zanimao, biti tako ljubazni da mi pomognete.
       Moja zemlja Srbija, nema ni jednu umetničku galeriju, a već mnogo godina želim da otvorim galeriju u Beogradu. Moja vlada je, naravno, obezbedila zgradu za tu svrhu, s tim da ja na početku obezbedim dovoljno slika da se stvori jezgro jedne nacionalne zbirke. Predlažem da to bude galerija moderne umetnosti i da se u njoj ne izlažu dela nastala pre devetnaestog veka.
       Već sam se obratio nekim ličnostima - kralju Srbije, ser Dž. Davinu, ledi Kjunerd i lordu Ajvoru Čerčilu, i oni su mi velikodušno dali izvestan broj slika. Ovo su slikari čije sam radove dobio...
       Ukoliko nađete načina da mi bilo u kom vidu pomognete, bio bih vam zaista zahvalan. Putujem za Srbiju krajem ove nedelje, a moja adresa je Nj. K. V. P. P. od S., Dvor, Beograd. Nadam se da ću u januaru opet biti u Londonu. - Vaš...”
      
      
       Do proleća 1927. Pavlu je uručeno ili obećano oko pedeset slika, među kojima je bilo više izuzetno značajnih dela. Ubrzo posle toga njegova namera da stvori zbirku modernog slikarstva se proširuje, pa počinje da razmišlja i o skupljanju slika starih majstora. Ali, pošto ta želja, da ima sopstvenu zbirku, tada nije bila ostvariva, okreće se ka slikama koje su pripadale njegovom ujaku Elimu Demidovu. Ujaka je posle dužeg nagovaranja uspeo da ubedi da neke od svojih slika fotografiše. Tri fotografije slika za koje je smatrao da su dosta vredne poslao je na procenu svom gotovo trideset godina starijem prijatelju, svetski uvaženom stručnjaku za renesansu Bernardu Berensonu. Za jednu je pisao da je, verovatno, Luini, da ju je kupio u Italiji Rikard za njegovog dedu, a za druge dve slike piše da su se nalazile na seoskom posedu Demidovljevih na Uralu još od osamnaestog veka i da ih je nabavio deda njegovog dede. Iz Rusije 1914. njegov ujak preneo ih je u Grčku.
       Veliki stručnjak potvrdio je njihovu veliku vrednost!
       Knez Pavle okreće se i ka srednjovekovnom slikarstvu!
       Kolekcionarska strast sve više raste, pa knez Pavle, osim slika, kupuje i porcelan, staklo, tapiserije, tepihe i knjige, s tim što i dalje slike ostaju u centru njegove pažnje.
       Pošto se kraljeva porodica preselila u upravo završeni Beli dvor na Dedinju, kralj Aleksandar krajem juna 1933. Stari dvor pretvara u - Narodni muzej! A početkom septembra knez Pavle biva imenovan za šefa svih muzeja u Jugoslaviji!
       Tri godine kasnije, 18. januara 1936, Narodni muzej postaje - Muzej kneza Pavla!
       Sledeće 1937. pokrenuto je izlaženje mesečnog časopisa “Umetnički pregled”, koji kao glavni urednik potpisuje istaknuto ime srpske kulture, istoričar umetnosti i pisac Milan Kašanin, u to vreme i direktor Muzeja kneza Pavla. Bio je to časopis visokog sadržajnog i grafičko-tehničkog nivoa, pogotovo po imenima koja su se u njemu, u svojstvu autora, pojavljivala. Za prvi broj knez Pavle napisao je svojeručno uvodnu reč, u kojoj se kaže: “Pozdravljam prvi broj ‘Umetničkog pregleda’ sa osobitom radošću. Takav visok kulturni časopis nedostajao je do sada našoj javnosti i ta se praznina osećala. Naš narod je uvek imao dubok smisao za umetnost, kao što dokazuju mnogobrojni spomenici koji, iz najranije istorije, krase našu domovinu. Srećan sam što se taj duh i danas ispoljava na snažan i vidljiv način. Pavle.”
       Ovaj časopis je redovno donosio spisak umetničkih dela koja je knez Pavle darovao ili pribavio za muzej sa svojim imenom ili koja je neko poklonio. Knez Pavle, osim što sam ide ili šalje svog izaslanika na inostrane izložbe, posećuje i domaće izložbe. Svake godine odlazi na izložbu jugoslovenskih slikara i vajara u umetničkom paviljonu “Cvijeta Zuzorić” i kupovinom probranih dela prvi ustanovljava praksu otkupa umetničkih dela.
       Na taj način oformljene su bogate zbirke. U predgovoru za Katalog Muzeja kneza Pavla, objavljen povodom jedne izložbe francuskog slikarstva 1939. godine, na francuskom jeziku, Milan Kašanin navodi da ovaj muzej ima sledeće kolekcije: savremena umetnost, srednjovekovna umetnost, grčko-rimska umetnost, numizmatika i praistorija.
       Najveći deo muzejskog prostora zauzela je savremena evropska umetnost. Ona je popunila svih četrdeset prostorija na prvom i drugom spratu! Kroz odabrana dela zastupljena su francusko, englesko, italijansko, nemačko, rusko, holandsko, belgijsko, rumunsko, mađarsko, bugarsko i druga slikarstva.
       U centralnim salama muzeja u stalnoj postavci bile su slike Koroa (lični knežev poklon), Budena, Sisleja, Pisaroa, Degaa, Renoara, Gogena, Lotreka, Bonara, Vijara, Matisa, Utrila, Vlamenga, Frijeza, Derena...
       Iz čuvene Pariske škole zastupljeni su, između ostalih, Šagal, Van Dongen i Udo.
       Posebna sala bila je posvećena akvarelima i crtežima, među kojima su bila i dela Moroa, Pikasa, Modiljanija... Takođe, posebna sala izdvojena je i za žene impresioniste. Takvu postavku u to vreme niko nije imao! A tu su bile slike Mari Loransen i Suzan Valadon.
      
      
       Ovaj muzej imao je i najkompletniju kolekciju jugoslovenske umetnosti. Od domaćih slikara tu su dela: Arsenija Todorovića, Pavla Đurkovića, Konstantina Danila, Nikole Aleksića, Uroša Kneževića, Jovana Isailovića, Katarine Ivanović, Dimitrija Avramovića, Pavla Simića, Novaka Radonjića, Đure Jakšića, Ljubomira Aleksandrovića, Stevana Todorovića, Đorđa Krstića, Uroša Predića, Paje Jovanovića, Leona Koena, Petra Lubarde, Marka Murata, Vlaha Bukovca, Nadežde Petrović, Milana Milovanovića, Bete Vukmanović, Petra Dobrovića, Mila Milunovića, Jovana Bijelića, Save Šumanovića, Milivoja Uzelca, Zore Petrović, Milana Konjovića, Marka Čelebonovića, Nedeljka Gvozdenovića... Jednostavno, svih značajnih srpskih i jugoslovenskih umetnika.
       Bilo je tu i četrdeset skulptura Ivana Meštrovića, zatim dela vajara Đorđa Jovanovića, Simeona Roksandića, Sretena Stojanovića, Riste Stijovića i drugih.
       Knez Pavle imao je i svoju privatnu zbirku, koja se nalazi u Belom dvoru na Dedinju. Iz popisa napravljenog 1990. godine, vidi se da se, među više desetina slika, nalaze: “Vavedenje” renesansnog slikara Alberta Altdorera, “Kićenje bika” od Paola Veronezea (XVI vek), “Čovek sa flautom” od Rembranta, po dve slike od Pusena, Kanalete i Hamiltona, zatim slika Ežena Fromantena...
       Kneginja Jelisaveta i kneževi Aleksandar i Dušan nastoje da se muzej njihovog oca i dede, Muzej kneza Pavla, vrati tamo gde je bio pre dolaska komunista na vlast, da se vrati srpskom narodu i njime opet ulepša Beograd, kaže Miodrag Janković i dodaje da je Muzej kneza Pavla bez ikakvog valjanog pravnog akta jednostavno utopljen u Narodni muzej i to tako da danas nema nikakve naznake ni na delima koja su lični poklon kneza Pavla. Veći deo te zbirke je u neodgovarujućim depoima i nevidljiv za oči javnosti.
       Knez Aleksandar (Pavla) Karađorđević, u izjavi za NIN, objašnjava:
       - Od onog sudbonosnog 27. marta 1941. godine, mnoge su nesreće snašle srpski narod, mnoge su mu nepravde učinjene. Od Srba su se otimali životi, otimala otačka ognjišta, imovina stečena radom mnogih generacija, otimalo pravo da slobodno biraju svoju budućnost... Srpskom narodu je otet i jedan muzej! To je onaj čuveni Muzej koji je delo moga oca kneza Pavla Karađorđevića. Ne zahtevam da se meni i mojima nešto vrati, ne, ja želim da se srpskom narodu vrati njegov Muzej kneza Pavla. Ako se od bivšeg komunističkog režima to nije moglo očekivati, onda bi ovaj sadašnji, koji za sebe kaže da nije kao onaj bivši, to morao da učini.
       Po tome u kakvim su danas uslovima izložena i pohranjena dela od velike vrednosti u Narodnom muzeju (u kome je zatočen Muzej kneza Pavla), dakle kako propada baština celog našeg naroda, lako se može zaključiti kakva je bila namera bivših vlastodržaca: lišiti Srbe umetničkog blaga, samosvesti o sopstvenim dometima i vrednostima.
       Kneginja Jelisaveta ovako objašnjava zahtev iza kojeg je stala:
       - Neophodno je da se zna da je knez Pavle bio stručnjak koji je dosta dobro poznavao umetnost i da je on ta svoja znanja hteo da podeli sa svojim narodom. On je svoj lični novac ulagao da bi kupio mnoge slike. Zato je i bio u stalnoj vezi sa Bernardom Berensonom i Kenetom Klarkom (direktorom Nacionalne galerije u Londonu). Išao je po Evropi i kupovao slike, ili je slao svog izaslanika Milana Kašanina, koji je bio direktor Muzeja. Ponekad su išli i zajedno. Tako je stvorena jedna vrlo važna zbirka, za koju danas, nažalost, malo ljudi zna. Izgleda da se još mnogi plaše da se sazna ko je bio knez Pavle, da je bio velika ličnost, ne samo kada je reč o umetnosti, nego i o politici. Ja u to iskreno verujem, jer ljudi se uglavnom plaše onog što je veće i jače od njih. Da je bio slaba i rđava ličnost, ne bi se danas tako ponašali prema njemu, prema njegovoj uspomeni!
       Knez Dušan, najmlađi sin kneza Aleksandra, prošle godine završio je studije političkih nauka na Univerzitetu Mek Gil u Montrealu, u Kanadi, a onda se preselio u Beograd, gde je počeo ubrzano da uči srpski jezik, i gde se upisao na poslediplomske studije Fakulteta političkih nauka. Mentor mu je profesor Dragan Simeunović, a magistarski rad za koji se odlučio posvećen je političkoj ideji vožda Karađorđa. Njegovo objašnjenje zbog čega treba obnoviti Muzej kneza Pavla glasi:
       - Današnji i budući Srbi trebalo bi da razumeju i vide njegovu duboku ljubav prema svojoj otadžbini. Ljubav kneza Pavla prema umetnosti bila je jednaka njegovoj ljubavi prema svojoj zemlji. Povrh svega, ovaj Muzej bio bi samo kockica mozaika u obnovi naše zemlje koja je toliko puno izgubila!
      
       JOVAN JANjIĆ