NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Propali dragulji

Zaposleni u društvenim firmama koje idu na aukciju, s pomešanim osećanjem straha i nade čekaju kupce i ako mogu dele plate, a dugove ostavljaju novom vlasniku

      Italijansko preduzeće Gruppo Adige Bitumi iz okoline Trenta, postalo je krajem jula prvi inostrani vlasnik jedne domaće firme privatizovane metodom javne aukcije - i odmah ukinulo kuvanje kafe, izuzev za goste. Tako je 600 metara od poslednje stanice beogradskog tramvaja broj 3, u prvi srpski kamenolom koji je ušao u privatizaciju, stigao kapitalizam. “I ja bih baš mogao jednu kafu s vama”, kaže novinarima, gostima, Desimir Nedeljković, koji je 15 godina proveo u “Kijevu” kao generalni direktor, a ubuduće će biti šef pogona, baš kao u vreme kad je pre 22 godine prvi put kročio u preduzeće. Na predlog rukovodstva, 73 zaposlena radnika u “Kijevu” odlučila su u septembru prošle godine da aukcijom privatizuju firmu, a skupština preduzeća zapisala je u tada sročenom dokumentu da se potvrđuje strateško partnerstvo sa Preduzećem za puteve Beograd, ali je ono odustalo od kupovine. Posle su ih obilazili Bugari, Izraelci i grupe građana iz Resnika, ali su se na aukciji 27. jula pojavili samo Italijani i platili 908 hiljada evra za 70 odsto društvenog kapitala.
       “Kijevo” je jedno od 420 malih i srednjih preduzeća u Srbiji za koje je od aprila ove godine otvoren poziv za privatizaciju javnom aukcijom, i drugo u Beogradu, posle preduzeća “Montaža” (otkupio ga je, inače, dugogodišnji direktor). Među novim vlasnicima dominiraju dosadašnji direktori ili članovi menadžmenta preduzeća i privatnici. Odnedavno, sedam banaka daje kredite za finansiranje depozita za aukciju, a srpsko Ministarstvo za privatizaciju je izmenilo i značajno pojednostavilo proceduru ovog modela privatizacije da bi postiglo cilj da ove godine bude otvorena javna aukcija za hiljadu od ukupno četiri hiljade preduzeća koja će biti ovako prodata. Radoslav Veselinović, predsednik Privredne komore Srbije, i sam privatni preduzetnik, nedavno je, drugom metodom privatizacije, kupovinom akcija na Beogradskoj berzi, postao vlasnik šabačke firme “Metaloplastika”. On je član investicione korporacije čija su dva predstavnika nedavno kupila firmu “Zorka-boje” iz Šapca: “Pojavili su se i Slovenci, ali nisu hteli da daju ni početnu cenu. Naši članovi su bili spremni i platili traženu cenu od 3,5 miliona evra”. Naš nacionalni interes je da domaći ljudi, a ne stranci, kupe naša preduzeća, jer kapital ostaje u zemlji”, tvrdi Veselinović.
      
       Pogled iz Italije
       Srpski premijer Zoran Đinđić i ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović upravo ovih dana domaće preduzetnike ubeđuju u istu ovu teoriju. Italijanski partner “Kijeva” misli, međutim, da je to sasvim pogrešna teorija. “Ti koji kupe društvenu firmu za 50 000 evra, na primer, uskoro će se suočiti sa činjenicom da će im odjednom odnegde isplivati još 200 000 ili 500 000 evra duga prema dobavljačima i onda će ih zatvoriti. Dok se ne prekine ciklus neplaćanja i kompenzacija, i umesto toga ne počne plaćanje zdravim novcem, nema sreće u Srbiji”, tvrdi predstavnik “Kijeva”, koji ne veruje da u Srbiji ima toliko svežeg novca koliko “apsolutno ruiniranoj srpskoj privredi treba”.
       Italijanski partner “Kijeva” govori iz iskustva jer je pre aukcije, u reviziji podataka iz prospekta firme, isplivalo još 365 000 evra dugova prema dobavljačima i neuredne zemljišne knjige “ali smo to uz pomoć veoma kooperativnih ljudi iz Agencije za privatizaciju uspeli da rešimo”. Agencija nije bila tako blagonaklona prema “Kijevu”. “Pitali smo za bonitet kupca, da li će moći da plati obećanih 2,5 miliona evra investicija i garantuje socijalni program, ali nam nisu odgovorili”, rekao je snebivljivo u tom trenutku v.d. direktora “Kijeva” Đuro Radaković, koji je dužnost obavljao do početka ove nedelje.
       Od kada je objavljeno da je kijevački kamenolom dobio vlasnika iz Udruženja “kamenolomaca”, kako se međusobno zovu, stalno stižu telefonski pozivi sa pitanjem “Kakvo vam je iskustvo?” “Svima kažem, pozovite me za godinu dana, pa ću vam reći. Sad ne znam ništa”, kaže Radaković i u uz odobravanje Nedeljkovića objašnjava da za sada veruju da su postupili pametno, “jer ko zna šta bi bilo sa preduzećem da smo čekali”.
       Dok čekaju budućeg vlasnika, mnoge firme za koje je oglašen prospekt za aukciju, nemilice dele plate, kaže Veselinović, a dugove ostavljaju novim partnerima. A za neke firme, baš zbog dugova, partner, bar po sadašnjoj ceni, ne može ni da se nađe. Društveno preduzeće “Janhari” posle dve aukcije, 24. maja i 11. juna ove godine, nije uspelo da nađe kupca pa će ovih dana morati da ponovo proceni kapital. Prema rečima šefa računovodstva ove firme Svetlane Pešić, “Janhari” duguje dobavljačima (oko 5000 000 dinara), zatim slede neplaćeni računi za grejanje, čišćenje i druge komunalne obaveze.
       Firmu je posle najavljene privatizacije napustilo petnaest od 30 zaposlenih. Ime “Janhari” ( na malezijskom - plavi dragulj) nadenuto po kolekciji kreatora Aleksandra Joksimovića u vreme najvećih poslovnih uspeha, nije bio dovoljan izazov za eventualne kupce.
       “Neko mora da bude zaljubljen u ovo preduzeće da bi dao pare kako bi ono ponovo krenulo”, kaže Momčilo Risimić, direktor DP “Janhari”.
       Kupca nema ni za društveno preduzeće za metalopreradu “Iverak” iz istoimenog sela kod Valjeva. Procenjena vrednost kapitala preduzeća je 12 960 000 dinara ili 213 857 evra. Minimum investicija novog vlasnika prema aukcijskoj ponudi državne Agencije za privatizaciju je 2 702 250 dinara. “Iverak” zapošljava 56 radnika - 48 proizvodnih, sedam u režiji i direktora. Poseduje plac, proizvodne pogone i upravnu zgradu na 22198 kvadratnih metara. Ima staru i novu proizvodnu halu, farbaru, magacine sirovina i gotovih proizvoda, upravnu zgradu.
       “Neko će kupiti preduzeće zato što ima dobru halu, trafo-stanicu, sve priključke, i prostor na tržištu. Biće i onih koji će kupiti neku firmu samo zato što su procenili da mogu da rasprodaju opremu i na tome zarade, ali na to se moramo navići, jer i to je tržište. Jedni će kroz taj proces postati bogati, a drugi će izgubiti pare, jer samim tim što je nešto privatizovano, ne znači da će biti i uspešno”, kaže predsednik PKS-a.
      
       Direktor se predomislio
       Kosta Ranitović, vlasnik trgovinskog preduzeća “Koran” iz Priboja, kupio je auto-servis “Autokomerc” iz istog grada, a posle potpisivanja ugovora u aprilu, nije bio siguran da je napravio dobar poslovni potez. “Šta sam dobio za dva miliona dinara? Preko 40 radnika koji mi ne trebaju, a moram da ih zadržim, i skoro neupotrebljive mašine za održavanje vozila, ali je vrednost u poslovnom prostoru i još nisam odlučio kako ću ga iskoristiti”, izjavio je Ranitović novinarima. Ranitović je kupio “Autokomerc” po metodu specijalne aukcije kad cena klizi nadole sve do jedne trećine procenjene vrednosti firme. Takav sistem je Ministarstvo za privatizaciju ukinulo. “Bili smo na jednoj takvoj aukciji da vidimo kako izgleda ceo proces. Došla su dva gospodina koja nisu prihvatili početnu cenu, nego su čekali da cena padne na minimum. Posle je onaj prvi otišao da potpiše dokumenta, a ovaj koji mu je navodno bio protivnik, poneo mu je prijateljski torbu. Kad to gledaju strani investitori, to stvarno ne izgleda ozbiljno”, kaže predstavnik “Kijeva”. Pomalo neobično deluje i slučaj kupovine tekstilne firme “Diork” iz Kragujevca. “Ja je ne bih uzeo ni da mi je daju džabe”, izjavio je posle prve neuspele aukcije Slobodan Pantić, generalni direktor te firme, tvrdeći da je cena firme previsoko određena, a zahtev da se zadrži svih 500 radnika i još investira, preteran. “To očigledno niko nije bio spreman da garantuje, a radnici nisu pokazali nikakav interes da pojedinačno ili udruženo postanu novi vlasnici fabrike u kojoj rade”, izjavio je direktor.
       Pa, ipak, na ponovljenoj aukciji Pantić je kupio ovu firmu za 13 610 000 dinara (oko 220 000 evra), tri puta nižoj ceni od prvobitno utvrđene. Kako je preneo list “Danas”, Pantić je, za kupovinu “Diorka”, dobio kredit od kragujevačke Kredi banke čiji je direktor Miloš Radivojčević, predsednik Upravnog odbora “Diorka”. Objašnjavajući kako je promenio mišljenje, Pantić koji već 23 godine vodi firmu, izjavio je da je njegov glavni motiv bio da “firma ne propadne, da se kapije ne zatvore i radnici ne nađu na ulici” i da uopšte nije u pitanju njegova želja da postane “gazda fabrike i obogati se”.
       Pantić je dopisniku Bete rekao da je pored ličnih sredstava i kredita banaka, u kupovini dela akcije firme, jednu od ključnih uloga preuzeo inopartner iz Belgije “Habiteks”, sa kojim “Diork” ima višegodišnju uspešnu saradnju. Inopartner je odustao od namere da kupi većinski deo akcija “Diorka”, zbog “političke nestabilnosti, nedefinisanog poreskog sistema i precenjenosti vrednosti dinara”, što pravi gubitke i stranom ulagaču i domaćem privredniku, objasnio je Pantić.
       Italijanski partner “Kijeva” ima malo drugačiji rezon. “Nema brige da ćemo za tri meseca zatvoriti kamenolom. Investicije ovog tipa isplaćuju se tek u šestoj godini, a planiraju na rok od 15 godina”, kaže italijanski predstavnik. On tvrdi da je za iste pare za koje je kupio “Kijevo”, mogao da kupi lep kamenolom u Italiji, sa znatno sređenijim knjigovodstvom.
       Odgovor na pitanje zašto nije, univerzalan je odgovor zašto strani investitori žure u Srbiju - u Italiji se putevi više ne grade, tržište je zasićeno, a konkurencija ogromna. U zemlji velikog rizika, kakva je Srbija sada, očekuje se i visok profit.
       TANJA JAKOBI i PREDRAG MARKOVIĆ, OLIVERA S. TOMIĆ i BRANKO VIĆENTIJEVIĆ, dopisnici Bete iz Kraljeva, Kragujevca i Valjeva
      
      
Problem s crnogorskim državljanstvom

U beogradskoj firmi “Montaža”, specijalizovanoj za završne radove u građevinarstvu, do poslednjeg dana je vladala neizvesnost, ko će ih kupiti, jer je sem dugogodišnjeg direktora, bilo još zainteresovanih, kaže pravnik firme Gordana Petrović. Čim je postao vlasnik (na specijalnoj aukciji), dotadašnji direktor Miomir Pajković imenovao je novog direktora. Firma ima 500 radnika, poslovala je na pozitivnoj nuli, nema dugovanja prema državi i dobavljačima i redovno isplaćuje plate. Posle deset godina tavorenja, direktor/vlasnik ima nameru da uvede nove delatnosti, koje nije mogao da primeni dok je bio samo direktor “jer je neuposlenost radnika bila velika”, objašnjava Petrović. Jedini problem u firmi nastao je zbog toga što većina zaposlenih ima crnogorsko državljanstvo pa ne može da učestvuje u besplatnoj raspodeli 30 odsto kapitala preduzeća.


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu