Bivši predsednik Hrvatske Franjo Tuđman, opijen svojom veličinom i verovatno uveren da on i njegovi saradnici svakoga dana pišu važno poglavlje hrvatske istorije, bio je potpuno opsednut prisluškivanjem. Koristeći sve prednosti savremene tehnoligije, za koju upućeni tvrde da je dobio od CIA, prisluškivao je ceo kompleks Predsedničkih dvora, sve svoje saradnike i samog sebe. Kraj njegovog telefona nalazio se prislušni uređaj koji je snimao sve njegove razgovore, a o postojanju 40 mikrofona i tajnih kamera bili su obavešteni svi.
       Za razliku od njega, bivši srpski i jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević voleo je da sve obavi u četiri oka, čak i kad su u pitanju bili sastanci čiji bi sadržaj istoričari voleli da znaju - recimo, kad se rasparčavala zemlja i kad su se donosile odluke o ratovima. Na početku njegove karijere, prema nekim podacima, postojali su pokušaji da se Milošević prisluškuje po naređenju generala Ilije Ćeranića iz KOS-a i admirala Branka Mamule, i to u stanu i kancelariji na Novom Beogradu.
       Šta je tada snimljeno, do javnosti nije stiglo, ali se zagrebački “Globus” postarao da čitaoce upozna sa pikanterijama iz porodičnog života bivšeg jugoslovenskog predsednika u periodu od 1996. do 1998, kad je Obaveštajna uprava Glavnog stožera Hrvatske vojske, u Karađorđevu, snimila sve Miloševićeve razgovore, što za njih nije predstavljao nikakav problem jer je većina operativaca nekada radila u JNA. U vreme obelodanjivanja ove prislušne afere niko se posebno nije uzbudio jer je Milošević već bio u Centralnom zatvoru, tako da je pitanje nesposobnosti dve ovdašnje kontraobaveštajne službe, koje ništa nijsu primetile, ostalo u drugom planu. Ipak, ostaje pitanje da li se radilo samo o nesposobnosti ili Miloševića jednostavno nije interesovalo prisluškivanje koje su Hrvati sprovodili nad njim. Ako nekoga ne interesuju gastronomske navike porodice Milošević, malo šta od istorijskog značaja se u tim stenogramima našlo. Činjenica je da je Milošević, svaki put kada je želeo da obezbedi tajnost svojih razgovora, to i uspevao. Upućeni kažu da je u Dejton otputovao sa timom eksperata za zaštitu od prisluškivanje, koji ga je pratio i tokom drugih značajnih pregovora. Pominje se i specijalni kofer sa zaštitnom opremom od prisluškivanja koji je nosio sa sobom, vrlo sličan onom koji je koristio Ričard Holbruk u razgovorima sa njim. Zahvaljujući toj opremi, ni reč sa tih (pa ni drugih) Miloševićevih pregovora nije procurila ni u javnost, ni do Haškog tribunala.