NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Najpoznatije svetske afere

      Sinonim za najveći skandal prisluškivanja i dalje predstavlja afera Votergejt iz 1972. godine, koja je rezultirala jedinom ostavkom predsednika u američkoj istoriji. Posle upada provalnika u Nacionalni savet Demokratske stranke u hotelu Votergejt, FBI je pregledao mesto zločina i otkrio da je administracija Ričarda Niksona prisluškivala svoje političke protivnike i da poseduje posebni fond iz kojeg se finansiraju Niksonove špijunske delatnosti. Pronađeni su tonski zapisi razgovora koje je Nikson vodio sa svojim saradnicima, ali i zapisi na kojima su zabeleženi razgovori u kojima pokušava da omete istragu.
       Zahvaljujući novinarima Bobu Vudvordu i Robertu Bernštajnu ili anonimnom službeniku FBI, koji je iza njih stajao, afera nije zataškana i Nikson je bio prinuđen da podnese ostavku.
       Za razliku od Niksona, bivši predsednik Francuske Fransoa Miteran nije podneo ostavku posle obelodanjivanja afere iza koje je stajao on i njegova administracija, ali je cenu platila njegova Socijalistička stranka. Ona je na izborima, koji su se održali samo nedelju dana posle otkrića Paris dejli liberasiona, izgubila 200 mandata u parlamentu. Ovaj pariski list je došao do stenograma iz kojih se vidi da je specijalna kontraobaveštajna grupa, koja je bila neposredno odgovorna Miteranu, ilegalno prisluškivala tokom osamdesetih veliki broj ljudi, među kojima i novinara Edvija Plenela, lidere suparničkog Socijaldemokratskog centra, advokate, pisce, pa čak i glumce i manekenke.Evropski sud za ljudska prava je osudio francusku vladu zbog nelegalnog prisluškivanja, ali to Francuze nije sprečilo da 1991. donesu novi zakon po kojem je prisluškivanje legalizovano, ali uz propisne naloge. Taj zakon je podstakao FBI da uputi sličan predlog američkom Kongresu, ali je on odbijen uz obrazloženje da je “prisluškivanje nelegalno”.
       Nelegalnost je ograničena samo na teritoriju SAD jer je 2000. Amerika ponovo bila u centru pažnje kad je otkriveno da je postavila prislušne uređaje u ambasadu Nemačke u Pretoriji (Južnoafrička Republika). Američki zvaničnici su nudili izvinjenje, a funkcioner Demokratske stranke Daglas Gibson je tom prilikom izjavio: “Trebalo bi da se čuvamo toga da nas vide kao zemlju koja nadzire naše globalne prijatelje i trgovinske partnere.” Nemačka je, naravno, prihvatila izvinjenje, a jedini kojima je zaista bilo neprijatno bili su predstavnici vlasti Južnoafričke Republike. Oni su se u više navrata izvinjavali mada je upravo njihova obaveštajna nacionalna agencija u ambasadi otkrila prislušne uređaje na telefonima, u kancelarijama, kao i opremu za daljinsko snimanje razgovora.
       Dve godine kasnije SAD su još jednom skrenule pažnju na svoju neumerenu radoznalost, ali ovoga puta je na udaru bila Kina, koja (možda) ne spada u red pomenutih prijatelja i trgovinskih partnera. U boingu 767 koji je iz Amerike stigao za predsednika Kine Đijang Cemina pronađeno je 27 prislušnih uređaja, između ostalog u VC-u i krevetu. Kineska vlada je izjavila da “Kina nije voljna da male incidente pretvara u velike” i da taj događaj neće imati uticaj na diplomatske odnose. Sve što je generalni sekretar Kolin Pauel imao da izjavi bilo je da događaj neće uticati na najavljenu posetu predsednika Xorxa Buša Pekingu. I nije.
       Rusija i bivši SSSR takođe su učestvovali u aferama sa prisluškivanjem. Svojevremeno su u Moskvi izgradili ambasadu za SAD, zgradu koja nikad nije useljena, jer je cela predstavljala prislušni uređaj. U Jeljcinovo doba nije obelodanjena nijedna afera iza koje stoji vlada, ali je zato obelodanjena afera iza koje je stajao biznismen Boris Berezovski, koji je imao veliki uticaj na Borisa Jeljcina. Policija je upala u jednu moskovsku agenciju za bezbednost i otkrila da se agecija bavila prisluškivanjem Jeljcina i njegove porodice, a pronađeni su dosijei o njegovoj ćerki Tanji, čak i o njenoj najboljoj drugarici. Takođe su otkrivene poruke iz kojih se vidi da je agencija ove podatke prodavala Berežovskom.
       Ni Nemačka nije bila imuna na prislušne afere, ali je 1998. godine kancelar Helmut Kol pokušao da legalizuje prisluškivanje. Njegova CDU (Hrišćansko-demokratska stranka) bila je u koaliciji sa FDP (Slobodnim demokratama) i imala prevlast od 12 poslanika nad opozicijom. Proturili su zakon koji legalizuje prisluškivanje, koji je javnost ocenila gorim od onih iz doba Gestapoa. Tim zakonom je dozvoljeno ne samo prisluškivanje već i postavljanje video-kamera u stanove, a pošteđeni su bili jedino poslanici, sveštenici i advokati dok vode poverljivi razgovor sa klijentom. Zakon je izazvao toliko negativna reagovanja da je dva meseca po njegovom usvajanju opozicija amandmanima pokušala da ga ublaži i dobila je podršku dela poslanika iz FDP-a. Nije postignuto mnogo, samo je zabrana prisluškivanja proširena na novinare, računovođe, lekare i advokate. Ministar unutrašnjih poslova je bio veoma razočaran ovakvim ishodom i izjavio je da je “jedan izuzetno dobar zakon oslabljen”. Pokazalo se da je oslabio jedino Kol i njegova stranka koja je na izborima u Saksoniji izgubila vlast od SPD-a.


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu