Da li je moguće sastaviti dve-tri vere pod istom kapom, makar ona bila božja? Nemoguće je sastaviti ih ako se prave nedemokratske države u kojima je vera jedino, ili bar ono najvažnije na šta se pojedinac oslanja, ili što mu se zabranjuje

      Sve dok imamo malu jevrejsku državu, možemo, kao Jevreji, demokratski napredovati prema našoj jevrejskoj samorealizaciji. No, imamo li veću državu, koja uključuje mnoge Arape, moramo izabrati. S jedne strane, demokratija bez jevrejske samorealizacije. S druge strane, jevrejska samorealizacija bez demokratije...
       Za sićušan i hrabri Izrael. Njegovom zadivljujućem opstanku, zahvaljujući američkoj subvenciji od sedam miliona dolara dnevno i tome što čitav moćni Pentagon svira po njegovoj melodiji....”
       Ovo su citati iz romana Džona le Karea (“Mala bubnjarica”) objavljenog 1983. godine. Gorčina koja izbija iz svake reči oseća se i danas istim intenzitetom. Ima isti miris kao i 1948. godine kada je stvorena moderna jevrejska država Izrael. Od tada dva zakrvljena naroda (Jevreji i Palestinci), uz povremeno uskakanje drugih (Libanaca, Sirijaca, Jordanaca) gledaju jedni druge samo preko puščanog nišana povremeno povlačeći oroz, obrazlažući to svojim zahtevima za “istorijsku teritoriju” u ime svoje vere i u ime Božje koji to od njih zahteva - u ime istog Boga, koga različito čuju i tumače.
       U ime tog, istog Boga, i danas odjekuju eksplozije, izazvane bombašima samoubicama, po ulicama Tel Aviva i najsvetijeg grada na svetu Jerusalima, kao i u palestinskim naseljima na Zapadnoj obali i pojasu Gaze. Njihov problem izgleda nerešiv.
       Da li je moguće sastaviti dve-tri vere pod istom kapom, makar ona bila božja? Nemoguće je sastaviti ih ako se prave nedemokratske države u kojima je vera jedino, ili bar ono najvažnije na šta se pojedinac oslanja, ili što mu se zabranjuje. Mi to tako dobro znamo. Stanovnici ovih teritorija (bivše SFRJ i nekoliko suseda) uvek su to znali ali želja za samorealizacijom svakog naroda bila je veća od želje za demokratijom. Kraj znamo - ili još ne znamo.
       Istovremeno, u istom delu sveta, druga država, Irak, sprema se za rat sa Amerikom, i Velikom Britanijom, i možda sa NATO-om, a možda sa UN. Neće oni rat, ali za rat je dovoljno da ga hoće i jedna strana.
       Borba protiv terorizma, koju je objavio američki predsednik Buš, sigurno se nastavlja u Iraku, iako još nije završena u Avganistanu. Pakistan i Indija su na ivici rata, kao i mnogo puta pre...
       Sve svetske novine pune su vesti o ovim događajima, ne samo američke i britanske (ipak su u pitanju njihovi interesi, ma kakvi oni bili) već i francuske, italijanske, španske, nemačke, arapske, čak i japanske. Njihova diplomatija radi kao u vreme već započetih ratova, državnici tih zemalja neprestano daju izjave, ocene situacije, procene položaja, slažu se ili ne slažu, govore o mnogim posledicama predviđenih i mogućih akcija...
       Samo naša diplomatija ćuti. Ili, da kažemo drugačije, ćuti diplomatija zemlje osnivača pokreta nesvrstanih (stotinak članica) koja je nekada reagovala na sve pravedne i nepravedne ratove u svetu i bila posrednik među svim zaraćenim stranama, čak (ili) i kad to niko nije tražio od nje. Ali, veliki vođa je davno umro a njegovi naslednici ne mogu više ništa da učine. Ponekad se čini da Amerika, koju danas optužuju za sve ratove, samo posreduje (na svoj način) između nesvrstanih, koji ratuju, barem sa svojim prvim susedom.
       Nekada smo želju Jevreja za samorealizacijom u jednoj državi, Izraelu, oštro osuđivali, toliko oštro da smo sa njom prekinuli diplomatske odnose (1967. godine). Danas nas ni Izraelci ni Palestinci više ne interesuju. Ni Iračani iako nam duguju prilično novca koji bi mogli da isplate naftom, kad bi im UN dozvolile. Konačno, ni pred Ujedinjenim nacijama nismo se založili na temu “nafta za dug” zemlji u teškoćama (kao “nafta za hranu” - izvoz koji su UN odobrile).
       Zašto? Imamo, očito, i drugih problema. Naša diplomatija više se ne bavi svetskim problemima već praktičnim, ovozemaljskim: čija je peščana plaža na rečnoj adi, čiji kameni morski hrid, ko izdaje putnu ispravu i daje vizu da se ode od Šida do Spačve.
       Nešto, donedavno, čini se, nezamislivo, ali potpuno normalno za narode koji su tražili i dobili svoju nacionalnu samorealizaciju. Normalno za zemlje koje su nekada umislile da su velike, čak su i druge uspele da ubede u to, ali bez američke pomoći od sedam miliona dolara dnevno i bez ikakvog uticaja u Pentagonu.
       Prenaduvan balon je pukao i sada se vučemo po prašini koju smo sami stvorili, pilićarimo i pregovaramo sa susedima pod nadzorom Ujedinjenih nacija, Evropske unije, specijalnih izaslanika, jer nam ne veruju da se opet nećemo zakrviti. Kako se onda baviti visokom diplomatijom, protestovati zbog bombaških napada u Izraelu, zbog sprečavanja naših nesvrstanih prijatelja Arafata i Sadama da budu vođe svog naroda?
       Naravno da nije pametno da ne znamo šta se događa u svetu i da rezignirano okrećemo glavu kao da nas se to ne tiče. Ali moramo da shvatimo, što pre, da smo mali i nevažni, kao što su to na vreme shvatili Austrijanci - iako je i njih to dugo godina bolelo.
      
       MILAN DAMNJANOVIĆ