U otvorenim studijima,u razgovorima od 60 minuta, u suočavanjima voditelja sa političarima, umetnicima, stručnjacima raznih vrsta, optimistima i svađalicama, s argumentima pravim ili onim za zaseniti prostotu, svejedno, odjednom se otkriva da je - klopka neminovna.
       Ukoliko gledalac-slušalac nije TV manijak i ne sedi prikovan za stolicu naćuljenih ušiju (može i neka trubica u uhu kao što je ima producent za Ali Mekbil seriju) uveren da nema nikakvu "slušnu manu", da mu sve Eustahijeve trube dobro
       rade - biće apsolutno i neočekivano zaprepašćen onim što mu se događa. Ako ne poznaje čoveka na ekranu koji gostuje, ako to nije ni dr Koštunica, ni dr Čović ni dr Đinđić na primer, ili neko od poznatih što ne silaze sa ekrana iz njihovih stranaka, o dr Šešelju da i ne govorimo - izgubiće svaku bitku sa voditeljima. Onim nasmejanim, ali i onim stalno pomalo namrštenim, naboranog čela, zabrinutim za stanje nacije.
       Niko od njih neće tokom emisije, čak ni u obraćanju, ponoviti ime sagovornika, niti će to biti često kao fleš ponavljano na ekranu u formi titla. Ne može uvek ni da se pogodi tema (kad, na primer, neki arhitekta priča o uređenju grada, s obe strane stola govore samo "To će imati potpuno izmenjen izgled...), ni razlog eventualne polemike, ni navodno provokativnih pitanja gde opet nema odrednice, ali ima mnoštvo zamenica. Gledalac jednostavno ne zna koga sluša čak i ako mu se dopada ono što taj govori, niti zašto je baš on tu, šta mu je specijalnost, struka zašto baš sada o tome govore i uopšte - ko je čovek. Stiče se tako utisak o sopstvenoj nepristojnosti - da se prisustvuje nečem veoma privatnom i da je nezvani gledalac upao među ličnosti koje se dobro znaju i žele na miru da se ispričaju.
       Ili je reč o nečem drugom: svi su na ekranu toliko važni i svako u gledalištu makar milionskom mora da zna ko su. Ako na to ne pristaje onda MORA da pogleda program i da bar pet minuta pre emisije sedne i pažljivo čeka najavu, da bi saznao ko su ti ljudi tamo i posle toga - nikad više, čak najčešće ni u odjavi.
       Ukoliko nema nerava i ne želi da nastavi igru pogađanja o tome da li će na kraju saznati ili ne nešto o ljudima "pod svetlošću reflektora", a ima kablovsku ili satelitsku - makar i ne znao mnoštvo stranih jezika - neka se preseli na drugi kanal. Veoma brzo znaće ime onoga ko tamo priča ma na kojem jeziku, čak i onoga ko pita, drugog što izveštava sa lica mesta, komentariše ili tek brani svoje ideje . Svaki čas će ponovljeno zableštati njihova imena dole na ekranu, pa i ako nisu baš razumljivi, niti zanimljivi pokazaće da ipak poštuju - slušaoca i gledaoca i da baš i nisu bogomdane poznate svetske ličnosti.
       Ili možda ne bi trebalo pričati o ugledanju na druge, drugi su ovde uvek bili - suvišni. Osim novih modnih trendova u kojima su voditeljke poluobučene (kao da su na MTV!) ili telenovela koje apsolutno ne bi trebalo potceniti upravo iz razloga razumljivosti. Kad se okreće dugme i naleti na neku od serija trebalo bi je pogledati, 'poznavaoci' kažu naročitio ako je brazilska. Sve se razume i sve se odmah pohvata i ko je ko i kako će se završiti, pa će i onaj ko prezire "tako nešto" naći malo zabave posle mnogo nerviranja zbog neuspeha da otkrije tajanstvenu ličnost sa ekrana koja nije bila pomenuta ni na kraju, pre onoga - ostanite s nama. Svakako - nemojte.
      
       GORDANA LOGAR