Sukobi su bili pravedni, ali je u njima bilo zločina nad civilima. Borbe su dobili heroji, ali su zato otišli u Hag. Vojska je branila svoje, ali je istovremeno palila tuđe. Ko to ne može da shvati, nije još politički zreo za život u Hrvatskoj

      Prosečan građanin Hrvatske izgubio se u političkom i nacionalnom pejzažu sopstvene zemlje. Sve što je nekada znao više ne vredi. Novi kompasi ne služe ničemu, a mahovina više ne raste na severu. Spoljni svet pun je opasnosti o kojima se ranije nije govorilo, dok unutrašnji liči na površinu iskrivljenog ogledala. Koliko god da u njega gleda, prosečan građanin Hrvatske ne razabira apsolutno ništa. Ni prostor, ni vreme, ni sopstveno postojanje. Najpre mu je rečeno da pedeset godina "bivšeg života" zapravo nije ni živeo. Bila je to samo fikcija, jedna od noćnih mora koje spadaju u redovne simptome "komunističkoga mrakobjesja". Iz strašnih snova probudio se u bistro jutro nove vlasti koja je Hrvatskom vladala narednih deset godina. U to vreme bilo je dozvoljeno sve što je prošlih pedeset godina bilo potisnuto. Smelo je da se maše zastavama, nacionalna himna smela je da se sluša sa rukom na srcu, smelo je da se sumnja u dobre namere i nacionalnu ispravnost prvog suseda, a ako treba, smeo se i potkazati. Smelo je da se promeni ime i prezime, pa i nacionalnost, ako stari podaci iz starih dokumenata stare države više nisu odgovarali duhu novog vremena. Smele su se glasno pevati nacionalne pesme, "budnice i davorije", koje ranije nisu bile preporučljive da ne provociraju one koji su drugačiji od većine. Osećanje mere odavno je prestalo da bude važno, a preterivanje je bilo glavno pravilo političkog i svakodnevnog života u zemlji.
      
       Zloćudne pukotine
       Pošto su na identičan način preterivali i "Oni Drugi" bistro jutro nove vlasti pretvorilo se u teško i zagušljivo predvečerje. Noć je donela rat, a prvo jutro posle njega mrtve ljude i masovne grobnice. Kad su grobovi otvoreni, a tela izvađena, prebrojana i složena na "našu" i "vašu" hrpu, četiri i po miliona stanovnika Hrvatske prvi put je jasno videlo da nešto nije u redu. Rat je, kao što je svakom stanovniku zemlje iz "hadezeovske ere" poznato, bio odbrambeni, oslobodilački, domovinski, pravedan, ničim izazvan i nametnut. Argumenat kojim se to dokazivalo bio je više nego jednostavan i upravo zato svakom prihvatljiv. "Nismo mi napali Niš, Požarevac, Pančevo i Beograd, nego su oni napali Vukovar, Osijek, Zadar, Šibenik, Split, Dubrovnik i Zagreb." S vremenom se pokazalo da ovaj aksiom u sebi ipak krije zloćudne pukotine. Kad su haški istražitelji osim Beograda počeli da posećuju i Zagreb, i kad su osim Ratka Mladića i Radovana Karadžića, na listu najtraženijih haških osumnjičenika dospeli i Mirko Norac i Ante Gotovina, medijatori javnog mnjenja u Hrvatskoj shvatili su da je vreme za "reinterpretaciju Domovinskog rata". Ili, kako se to popularnije naziva, vreme za objavu rata za najoportuniju verziju hrvatsko-srpskog sukoba iz 1991. godine.
       Državna vlast je po običaju zakasnila, čak i u ovom slučaju. Ne samo da se ovde ne zna kada je zvanično prestala da postoji bivša Jugoslavija, nego sve manje političara i pravnika pamti nekad popularne termine poput "razdruživanja", "permanentnog osamostaljivanja" i "borbe za nezavisnost". Predsednik Stjepan Mesić i premijer Ivica Račan upadljivo apstiniraju sa onih hrvatskih lokaliteta koji su svih proteklih godina predstavljali nacionalnu svetinju. Mada Mesić i Račan, inače, veoma retko govore istim političkim jezikom, ovoga puta obojica su odbili da se pojave na "Sinjskoj alki" i proslavi sedme godišnjice "Oluje"u Kninu. što se tiče prvog, Mesić je otvoreno rekao alkarskoj delegaciji, koja je svojevremeno stigla u nekadašnju "Vilu Zagorje" na zagrebačkom Pantovčaku, da je vreme da alkarske vođe koje su mu prošle godine priredile doček tipa "Mesiću, Cigane!" razmisle o novom pokrovitelju. Račan je posle toga zaključio da bi i njemu bilo pametnije da u Sinj više ne nosi nikakve darove i ne drži govore, pošto mu čak i najmlađi voditelji državne televizije zameraju "da govori srpski".
       Nešto kasnije, u Kninu, gradu sa najvećom nezaposlenošću, ali i najvećim natalitetom i najvišim mesečnim primanjima, umesto dva vodeća čoveka u državi, pojavili su se njihovi delegati. Cinici bi rekli, namere su im možda bile dobre, ali rang nije odgovarao događaju koji se od 1995. godine slavi kao hrvatski "Dan pobjede i domovinske zahvalnosti". Potpredsednica vlade i ministarka odbrane Željka Antunović rekla je kako će Knin u narednom periodu procvetati, pa će u njemu, kao i u čitavoj Hrvatskoj biti i mesta, i posla, i hleba za sve. Potpredsednik vlade Goran Granić bio je u delikatnijoj poziciji. Desne ruke premijera Ivice Račana svi se uglavnom sećaju po tome što je potpisao nalog za izručenje generala Ante Gotovine međunarodnom tribunalu za ratne zločine u Hagu.
      
       Skidanje kape
       Pred nezadovoljnim ratnim veteranima okupljenim u Kninu dr Goran Granić zato je izjavio da generalu Gotovini "skida kapu" kao čoveku koji je oslobodio Hrvatsku. Dalje od toga nije se moglo, jer su domaća i međunarodna javnost zapanjeno tražile odgovor na pitanje zašto je oslobodilac Hrvatske tražen kao ratni zločinac. Ako je pobeda hrvatske vojske bila "čista kao suza", što su s najdubljim uverenjem ponovili mnogi hrvatski generali, ko je onda poubijao civile iz sela oko Knina, Gospića, Osijeka, Pakraca, Grubišnog polja? Ako "hrvatski vojnik ne ubija i ne pali", kao što je često znao da ponovi pokojni ministar odbrane Gojko Šušak, ko je iza sebe ostavio zgarišta u srpskim selima? Ako su vrhovni zapovednici Hrvatske vojske svi odreda duboko moralni i nadasve profesionalni vojnici i civili, kako je moguće da su se pod njihovom komandom borili i predratni delinkventi u paravojnim uniformama? Pitanja je, u svakom slučaju, previše za napola probuđenog stanovnika zemlje koji još nije uspeo da zapamti ni poduži popis novih nacionalnih praznika u državnom kalendaru. Možda mu se baš zato i nude odgovori koji vređaju i najprimitivniju inteligenciju. Hrvatska je, prema zvaničnoj verziji, rat dobila već za godinu dana, tačnije u januaru 1992. godine kada je izborila međunarodno priznanje. Bila je to "pobeda de iure", jer sve do proleća 1995. godine državna i vojna vlast "hadezeovske Hrvatske" nisu uspele da stave pod kontrolu barem trećinu državne teritorije. Pošto je u "Bljesku" i "Oluji" Hrvatsku napustilo oko 250 hiljada ljudi, zvanične interpretacije dalje zaključuju da je to ujedno bio i preduslov za mir na području čitave bivše Jugoslavije.
      
       Lice i naličje
       Gledajući ovom morbidnom logikom, koja sa suprotnim predznakom, može da se primeni i na Vukovar, i na Srebrenicu i na sva ostala masovna gubilišta širom eks-Jugoslavije, izlazi da je višak stanovništva bio glavna prepreka sveopštem miru i blagostanju, kako u Hrvatskoj, tako i u zemljama bivše Jugoslavije s kojima je došla u sukob. U situaciji kad državni vrh zemlje upadljivo izbegava mesta koja su njihovi prethodnici koristili za sopstvenu političku promociju, najpoželjnija varijanta o naravi i karakteru proteklog rata svodi se na zaključak da je rat imao dve strane. Bio je pravedan, ali su u njemu činjeni zločini prema civilima.
       Rat su dobili heroji, ali ih je herojstvo odvelo pred Haški tribunal. Hrvatska vojska u ratu je samo branila svoje, ali je istovremeno palila i tuđe. Glavni krivac za rat na tlu bivše Jugoslavije je Slobodan Milošević, a kao nekadašnji predsednik Srbije i Jugoslavije, on je ionako već u Hagu. Njegov glavni pregovarački partner, pokojni predsednik Hrvatske dr Franjo Tuđman je mrtav, ali on nije kriv za rat, niti su njegovi pregovori u Karađorđevu o etničkom čišćenju i podeli Bosne moralno dubiozni. Zašto nisu, predsednik je rekao i sam. Za dobrobit Hrvatske pregovarao bi i sa crnim vragom. U tome je čitava zabluda. Nisu Tuđman i Milošević krivi za rat, nisu generali krivi za ratne zločine, niti su masovne ubice u paravojnim uniformama krive za egzekucije i zlostavljanja civila. Politička javnost je kriva. Njeni mentori tvrde da nije dovoljno zrela da shvati da je zlo samo naličje dobroga i obratno. Možda je ovu grotesknu demagošku smicalicu tako teško shvatiti i zato što je nacija u proteklih desetak godina politički vaspitavana tako da misli isključivo jednom polovinom mozga. Kad je shvatila da ima i drugu, nije više bila sigurna kako, kada i pred kim sme da je upotrebljava.
      
       ZORICA STANIVUKOVIĆ