Naslov: Mala Azija i priče o bolu
Autor: Miroslav Toholj
Izdavač: Glas srpski
Banja Luka, 2002.

      Adrijana Marčetić
       U jedanaest priča svoje nove zbirke, Mala Azija i priče o bolu, Miroslav Toholj inspiriše se ratnim temama: to su crtice s fronta u Bosni, anegdote o srpskom dobrovoljcu u Čečeniji, melanholična sećanja na idilične prizore iz predratnog Sarajeva suprotstavljena nagoveštajima ratnih stradanja, priče o izbeglicama, razorenim porodicama i uništenim životima. Kao i u Toholjevoj prethodnoj knjizi, Kuća Pavlovića, i u ovim "pričama o bolu" dominiraju osećanja rezignacije, usamljenosti, beznađa i svest o prolaznosti i ništavnosti ljudskog života.
       Uz već tradicionalne vrline - neobičan jezički talenat i poetsku sugestivnost pripovedanja - Toholjevo pripovedanje u ovoj zbirci odlikuje i veština u vladanju različitim pripovednim stilovima. Gotovo svaka priča drukčija je po osnovnoj narativnoj tehnici, a raznovrsnost formi kreće se od "tradicionalne" lirsko-psihološke proze, preko pripovedne stilizacije dnevničkih zabeležaka i eksperimentisanja s pripovedanjem u drugom licu, do postmodernističkog poigravanja s intertekstom, kakvo je, na primer, kvaziesejističko "dopisivanje" Andrića u priči "Kolac".
       Ali, iako su ispripovedane u različitim stilskim tonalitetima, priče iz Male Azije povezuje još nešto osim tematske srodnosti: one ostavljaju utisak fragmentarnosti i, reklo bi se, namerne nedovršenosti. To nije slučaj samo sa onim pričama koje su ispripovedane kao crtice, "kriške" iz života, gde je fragmentarnost, po prirodi stvari, bitno načelo sižejnog oblikovanja; takve su i priče sa nešto razvijenijom fabulom. Čak i kada pripoveda o nizu događaja koji se kontinuirano razvijaju u nekom relativno dužem vremenskom periodu, kao u pričama "Sirotica" ili "U traganju za izgubljenim smislom ponavljanja", Toholjeva pažnja nije toliko usmerena na dočaravanje celovitog razvoja radnje, koliko na opisivanje pojedinačnih prizora, statičnih slika i motiva, najčešće trenutaka istrgnutih iz sećanja likova i samog pripovedača. Kao emotivna uporišta u pripovedačevom ili junakovom doživljaju sveta, ove slike su istovremeno nosioci dubinskih, metaforičnih značenja priče, a kada su srećno pronađene, one uspešno nadoknađuju fabularni minimalizam Toholjevljog pripovedanja.
       Ovakav, u suštini lirski način pripovedanja ukazuje na piščev poetički i životni kredo, iskazan više puta u zbirci, a najeksplicitnije u sledećem odlomku: "Trenuci, dakle. Sekund jedan, čak manje od sekunda, odražava celinu jednog života. Sve preostalo vreme, svi silni 'dugi dani', u službi su samo tog jednog ili tih nekoliko trenutaka koje pamtimo. Baš kao što od razbijenog ogledala, od neke skrhane vaze, neke skupocene sitnice, odabiramo komadić koji je, dok se celina raspadala, sačuvao najlepšu i neponovljivu formu."
       Uverenje da se "sve zbiva u svega nekoliko trenutaka" i da je "ostatak ostavljen iščekivanju i smrti" deli i junak najbolje priče u zbirci, "Posljednja verzija". Usamljen kao neka "zaturena stvar" koju bi "jedva pronašao i sam vrhovni ahitekta njegovog slučaja", progonjen sećanjima na pokojnu ženu i sina koga je ostavio u domovini, neimenovani junak M. isprazno provodi poslednje trenutke svog života u samačkom hotelu u Bratislavi. Osluškujući "jeku topova iz ravnice", M. predoseća ratna stradanja koja će ubrzo njegovu otadžbinu, "Malu Aziju", odvesti u "duboku noć" i razmišlja o prolaznosti i smrti. Pripovedajući distancirano i bez suvišne patetike, Toholju polazi za rukom da uverljivo dočara sumornu atmosferu postkomunističke Čehoslovačke, kao i junakov kafkijanski doživljaj sveta u kojem se mešaju san i java, košmarna priviđenja i banalna svakodnevica čoveka koji je, izgubivši svoje najbliže, izgubio i veru u smisao života. Puna bola i beznađa, a ipak lišena patetike, ova priča najbolje svedoči o piščevoj veštini da pronađe neobično sugestivne metaforične slike u kojima se ogleda junakov pesimistički doživljaj sveta. Na taj način junakova patnja, osećanja bola, usamljenosti i očajanja, postaju i za čitaoca gotovo opipljiva stvarnost.
       Po osnovnom tonu ovoj priči je sličan "Dnevnik jedne žene". Suočena s bedom izbegličkog života i ljudskom ravnodušnošću, junakinja ove priče polako gubi bitku sa nemaštinom i surovom svakodnevicom života u prihvatnom centru i, na kraju, shvativši da je u "duhu ukupne nesreće" prepuštena sama sebi i sopstvenom očajanju, završava tragično. Njena unutrašnja preživljavanja dočarana su uverljivo i plastično uz dobro odabrane naturalističke detalje koji otkrivaju potpuno beznađe izbegličke egzistencije.
       Ali, ova priča ima i jednu ozbiljnu manu. Iako Toholjevo viđenje izbegličkog života u Srbiji ne mora biti i najverovatnije nije netačno, ono je povremeno, što nije slučaj samo u ovoj priči, plasirano sa suviše jeda i ličnog ogorčenja, kao da su svi Beograđani ili uopšte svi "ovdašnji" Srbi krivi za sudbinu izbeglica (za Beograđane se, recimo, kaže da govore "polugovorom", da su "gospoda" koja "samo šetaju kerove" i satima "pričaju o psima i psićima", da imaju "tašta, prazna i od zlovolje podbula lica", itd). Ostavljajući po strani vanknjiževne implikacije takvih ocena, čini mi se da ovakvi i slični iskazi štete samoj literaturi, jer brišu distancu koja deli književnu fikciju od moralnog protesta, kulturne kritike ili političkog pamfleta. U tekstovima te vrste takav stil bi bio razumljiviji, ali u književnoj prozi on je suvišan i umetnički promašen.