Ja sam rođena ovde, ali teško mogu da prihvatim život u kome je važnije odakle si nego kakav si. Imati izbor - to je nešto što volim u Americi

      Tokom vrelih julskih dana u Beograd je došla pijanistkinja Tatjana Ranković koja već dve decenije živi u Njujorku. Nekada je studirala u Novom Sadu i nosila laskavo zvanje student godine. Posle kratkog boravka u Severnoj Karolini postala je student čuvenog Džulijarda na kome je stekla najviši profesionalni status. Posle pobede na konkursu Gina Bachauer postala je poznata širim muzičkim krugovima. Pijanistička karijera u Americi tekla je korak po korak, upornim radom, dobrim koncertima, pažljivo biranom diskografijom i na prvom mestu, željom i voljom da se ono što se radi, učini najboljim što je moguće. U jednom trenutku potreba da se istražuje po stvaralaštvu prošlog veka nadjačala je sve druge. Tatjana Ranković je dela američkih, ali ne samo ovih kompozitora sve češće stavljala na program svojih koncerata. Deo kompozicija tih, nama malo poznatih autora, našao se na koncertima koje je održala u Beogradu i još nekoliko gradova Srbije.
       U ovoj sredini postoji mišljenje da muzičar koji se opredeli da svira muziku savremenih autora, beži od nečega što mu je nedostupno; dakle, želi da nešto sakrije. To izvesno nije tačno, ali, za onog ko krene tim putem, neprestano se očekuje da to dokaže.
       - Razume se da nije. Prve ljubavi uvek ostaju. Odrasla sam na muzici Mocarta, Šopena, Šumana i ta je muzika bliska mom srcu. I dalje mnogo sviram njihova dela. Rahmanjinova niko od nas ne može da zaboravi. Ta vrsta hrane je skrob u mojoj dijeti ali proteini su, možda ipak, moderni kompozitori. Ne bih mogla čitavog života da vežbam celokupna dela Šopena ili Betovena. Možda neko može. I dalje proučavam dela klasičnog repertoara, od starih majstora, preko klasičara do romantičara, ali volim da tražim i nalazim nova dela. Možda je to neka prirodna radoznalost ili potreba da nešto stalno menjam.
       Poznajući vas dugo i slušajući vas na koncertima, između ostalih i u maloj sali Karnegi hola u Njujorku, primetila sam jednu strastvenu emotivnost i visoku tenziju kojom je uvek bilo natopljeno vaše izvođenje nekog dela, bilo ono iz pera Mocarta, Prokofjeva ili Nikolasa Fladela koga ste vi, na neki način, otkrili publici.
       - Mene zaista privlače dela sa intenzitetom o kome govorite, možda zato što u mom karakteru i mojoj ličnosti ima dosta toga dramatičnog. Komentar mojih američkih prijatelja je da ima nečeg veoma dramatičnog i u mom životu, sa kretanjima gore-dole, sa penjanjem i ...znate već. Verovatno je da nesvesno biram kompozicije sa puno začkoljica i zavrzlama, ritmičkih, harmonijskih, formalnih. To me inspiriše i podstiče.
       Šta je sa vašom memorijim? Takva dela su teška za pamćenje, a vaši koncertni programi su, po pravilu, veoma opsežni i svako delo traži izvanrednu koncentraciju i kondiciju.
       - Za mene nije problem da brzo memoriram notni tekst, ma kakav on bio. Mogu da iz pisanog teksta naučim delo. To sam radila sa dva klavirska koncerta Nikolasa Fladela koje sam potom snimila sa Slovačkom filharmonijom. Imam neki svoji prirodni program uz pomoć kojeg mogu da raščlanim delo na neki, meni logičan način. Meni je prisnije neko takvo delo nego neki Šopenovi valceri i, u izboru programa, kada je do mene, uvek ću birati ona prva dela o kojima je bilo reči. Na ovoj maloj nedavnoj turneji, u Nišu, Zaječaru i naročito Novom Sadu primetila sam da nije ni ovde rizično svirati dela savremenih kompozitora. Naravno, ipak sam između dela Đaninija i Prokofjeva svirala i ponešto iz klasičnog repertoara.
       Publika je bila divna. Rešila sam da publici pre odsviranog dela kažem i ponešto zanimljivo. U toj atmosferi sve je bilo prisnije i intimnije. Govorila sam o ruskom kompozitoru Metneru koji ni ovde nije naročito poznat, o njegovoj muzici kao i o američkim kompozitorima. Čini mi se da je to bio dobar pristup. To sam radila i u manjim američkim gradovima i to nije ništa novo. Drugačije je u velikim gradovima u kojima ljudi imaju više mogućnosti da se sa muzikom bolje upoznaju.
       Dugo niste bili u Beogradu. Šta ćete poneti kao utiske o ovom gradu u kome ste rođeni, o ljudima koje ste sretali? O mentalitetu koji se promenio ili nije.
       - Živim u Americi dvadest jednu godinu i nisam bila u Jugoslaviji punih pet. Prve nedelje mi je sve bilo vrlo pozitivno i budilo je u meni nostalgiju. Nešto slično želji za povratkom u detinjstvo. Ja sam rođena ovde, ali teško mogu da prihvatim život u kome je važnije odakle si nego kakav si. Meni je žao što neki mladi ljudi ispoljavaju neka žestoka osećanja na način koji nije prikladan. Iako sam ja, kao što sam to već rekla temperamentna i za Amerikance malo naglašeno dramatična u nekom smislu, veoma negujem mirne reakcije i odmerenost u svemu što kažem i činim. To je, svakako, jedan oblik pristojnosti. Neki ljudi koji su mi bliski nisu ni iz Srbije ni iz Amerike, i to moj život čini zanimljivijim i bogatijim. Ovde je to malo zaboravljeno.
       Mnogi ljudi ovde razmišljaju o nečemu što je bilo a ne o onome što će biti u njihovim životima i kao da ne znaju da nam rođenjem niko ništa nije obećao. Ni lepotu, ni sreću ni bogatstvo. Baš ovde postoji poslovica da je svako kovač svoje sreće i to jeste tačno. Strahote koje su se dogodile ljudima u ovoj zemlji, ali i nama koji iz nje potičemo, nisu smele da se dogode. Ali, dogodile su se. Nije lako zaboraviti ih, ali život ide dalje i u njemu se treba nadati i radovati svemu što može da bude lepo i pozitivno.
       Imati izbor - to je nešto što volim u Americi. Mogu da kupim nešto za pet ili pedeset dolara, mogu da organizujem svoje vreme, mogu da radim ono što želim i da vidam ljude koje želim. Mogu i da mislim nešto i da to kažem. I da budem spokojna. Volela bih da ovde srećem češće ljude koji misle o budućnosti i ne zaboravljaju da ona zavisi i od njih samih, mnogo manje od drugih. Ja verujem u to.
      
       MILENA MILORADOVIĆ