Ja živim paralelan život, što je pretpostavka svake zdrave šizofrenije. Sedim na dve stolice i živim na dva kontinenta i sada mi to prija. Skupo sam platio to zadovoljstvo. Ali, mislim da ću vrlo brzo morati da zastanem i odlučim šta dalje. Ipak sam čovek koji mentalno pripada ovom prostoru, bez obzira na sve njegove užase

      Očekivali smo ga prošle godine na Paliću, nadajući se da će prisustvovati jugoslovenskoj premijeri filma "Novo, novo vrijeme" (o predvečerju izbora u Hrvatskoj 2000. godine) koji je snimio sa Igorom Mirkovićem. Ali, Rajko Grlić je tada užurbano spremao treći Motovun film festival, istovremeno pokušavajući da privede kraju rad na svom devetom igranom filmu "Džozefina" ("Josephine" - Nemačka, Velika Britanija, Hrvatska). To mu je, mislimo na film, pošlo za rukom tek ove godine, dok je festival u Motovunu, čiji je umetnički direktor, pre nekoliko dana uspešno okončao i svoje četvrto izdanje. Posle mnogo godina, u Beograd bi trebalo da stigne početkom septembra: na fešti u Jugoslovenskoj kinoteci dobiće Plaketu za doprinos sedmoj umetnosti, promovisaće svoj CD-rom "Kako snimiti film: Interaktivna filmska škola", a videćemo (ponovo) i filmove "Kud puklo da puklo", "Bravo, Maestro", "Samo jednom se ljubi", "U raljama života", "Za sreću je potrebno troje", "Đavolji raj", "Čaruga"...
      
       Zbog čega ste, zapravo, 1998. godine pokrenuli Motovun film festival?
       - Ideja je potekla iz rada sa klincima u Imaginarnoj filmskoj akademiji koju smo držali u Grožnjanu, na brdu prekoputa Motovuna. Iz njihove potrebe da im se dogodi nešto dobro, da u jednom sivom i ne preterano veselom trenutku ovog prostora dobiju mesto sa pravom na sreću, događaj, veselje, druženje.
      
       U međuvremenu se u Hrvatskoj, a i šire, promenila politička klima, ali ne na štetu vašeg festivala. Naprotiv, sve je popularniji...
       - Motovun film festival nije rođen, kao što se mislilo, iz isključive potrebe da se komunicira sa politikom. On je rođen kao mesto koje ima pravo da ne bude zagađeno politikom. Prema tome, mi se samo sve više lišavamo toga što nam je pripisivano - da smo neka politička opcija. Ne bismo mi da se igramo sa političkim opcijama, jer ne smatramo da je vredno time se baviti. Trud koji mi ulažemo ide prvenstveno u korist veselja filma, festival je nešto što mi od početka komponujemo kao događaj. U poslednje dve godine nije se tako drastično puno toga promenilo u Hrvatskoj, naša pozicija sa vlašću je manje-više nepromenjena. Malo, doduše, jeste, jer je vlast, preko Ministarstva za kulturu, postala malim delom i sufinansijer festivala, ali generalno - mi smo takva vrsta opcije za koju sumnjam da će je bilo koja vlast preterano voleti.
      
       Bez obzira na to što vam sada i ministar kulture dolazi na festival?
       - Bez obzira.
      
       Na prvom MFF prikazali ste "Bure baruta" Gorana Paskaljevića, prošle godine u gostima su vam bili momci iz "Munja" i "Zemlje istine, ljubavi i slobode", ove godine sa filmovima su stigli Goran Marković i Srdan Golubović, Lordan Zafranović sa starim filmovima, a beše i hrvatska premijera "Virdžine" Srđana Karanovića. Da li je to odgovor na pitanje - prijatelji stari, gde ste?
       - Goranova "Srbija godine nulte" igrala je u službenom programu, jer je to izuzetno zanimljiv dokumentarni film. I prve kritike su potvrdile da je reč o sjajnom delu, pogotovo za ove prostore, gde je evidentna glad da se čuje i glas s druge strane. "Apsolutnih sto" Srdana Golubovića je takođe vrlo vredan film. A Motovun ima nameru da bude mesto na kojem se prikazuje ono najbolje - od Austrije do Albanije. S druge strane, ove godine imali smo i taj program 3 Z (Zabranjeni, Zaboravljeni, Zajebani) u koji moja generacija može mirno uploviti, pod sva tri titla. Pa su se tu našli i filmovi Lordana Zafranovića, koga je ovaj prostor demonizovao do kraja u jednoj političkoj igri bez granica, i meni se činilo da je veoma važno da ovi klinci vide ono što inače ne mogu - gde je Lordan počeo i bio tako snažan. "Virdžina" Srđana Karanovića je jedna druga, zamršena i tužna priča: film je hrvatski proizvod rađen u koprodukciji sa Srbijom i Francuskom, službeno - jedini hrvatski film koji ima "Feliksa", a koji nikada u Hrvatskoj nije prikazan.
      
       Do premijere u Motovunu, prvih dana avgusta, vi ste bili jedan od producenata tog filma snimanog u Hrvatskoj uoči rata. Posle se desilo to što jeste, a Srđan Karanović je otišao na jednu, vi na drugu stranu Amerike, obojica kao profesori na tamošnjim univerzitetima. Još ste tamo?
       - Možda treba početi sa tim da je "Virdžina" rađena iz nekog inata i pokušaja tvrdnje da ludilo nema pravo na potpuno vladanje našim životima. To su bile reči koje sam rekao ekipi prvog dana snimanja u Kninu, avgusta 1990. godine, četiri dana pre početka "balvan revolucije". Nastavak priče se zna. Ja sam "Virdžinu" prvi put video tri godine kasnije, na filmskom marketu u Los Anđelesu, u jednom malom bioskopu u Santa Moniki. Od tog govora u Kninu, da ludilo sredine u kojem se film snima neće prevladati našim životima, pa do te Santa Monike, smestila se, zapravo, ne samo priča tog filma, već i mnogih drugih stvari. Ja sam otišao delom i zbog tog filma. Niko me nije terao, otišao sam svojom voljom, svesnom odlukom. Ali, čovek ne odlazi lako, ne odlazi ni zbog čega, ne odlazi iz hira. Pogotovo kad ima 45 godina, neki život i neku prošlost. Čovek to ne seče nožem tek tako, ali meni se činilo da je za očuvanje minimuma integriteta bolje otići i ne uploviti ni u prvi mali kompromis. Jer onda stvari krenu, i kraja nema.
      
       Zanimljivo je da su skoro svi filmski "praški đaci" imali slične sudbine kad se na ovim prostorima dogodilo to što jeste. Slučajno, ili?
       - Ne. Svi smo se mi formirali u nekim vremenima i prostorima koji su naše etičke i životne koordinate učinili relativno sličnim. Svi smo ostali relativno dobri, jer smo uvek bili, i jesmo, veoma različiti. Zbog toga smo uvek dobro komunicirali. Nismo se pretapali jedan u drugoga, stajali smo jedan pored drugog. I imali zdrav stav da možemo da se takmičimo, ako je to uopšte prava reč, sa filmovima. Shvatili smo to sa dužnom dozom ironije i zajebancije. To takmičenje, sve te Pule, Kanovi, svi mogući festivali sveta na kojima smo se stalno sudarali, za nas su, zapravo, bili jedna sjajna igračka. A nadobijali smo se tolikih nagrada da smo mirno mogli da se igramo sa njima. Svako je imao svojih 15 minuta slave, i svako je sa tom slavom mogao da se sprda. A ta sprdnja bila je jako važna zarad mirnog odnosa prema životu. I filmskim utakmicama. Jer, na filmu vas stalno neko uteruje u takmičenje - čovek hoće samo da radi film, a drugi te teraju na takmičenje, što je protivprirodni čin. Čovek nije konj pa da se takmiči... Ali, takvi stavovi su rodili neki mir među nama. Osim toga, mi nismo morali da politikom nadograđujemo svoje filmove, bar ne u velikoj većini. Pa tako niko od nas nije morao da uplovi i u neku tešku nacionalnu kategoriju ne bi li filmove učinio boljim nego što su bili.
      
       Ipak, ove balkanske nevolje prekinule su vašu karijeru u najboljim i najplodnijim godinama?
       - Tačno. Ja stalno mislim da mi je neko baš ukrao deset najboljih godina. Gospodin Borislav Pekić, koga sam izuzetno cenio, napisao je knjigu koja se zove "Godine koje su pojeli skakavci", a ja sam nedavno nekom rekao da su to godine koje su meni pojeli štakori! Skakavci su, ipak, nežni i plemeniti insekti.
       Radeći kao profesor u Americi obezbedili ste porodici i sebi solidnu egzistenciju. Ali, mora da je veliki bol kad se ne radi ono što se najviše voli - režira, u vašem slučaju. Kako se čovek pomiri sa tim?
       - Ne pomiri se. Uveri čovek sebe u nešto i pokuša s tim da živi, ali bol ne prestaje. Kad sam otišao odavde, ja sam sebe zaista uverio da nikad više neću da taknem kameru. Nikom to nisam govorio, osim svojim najbližima, ali sam na neki način bio jako povređen, i uvređen. Znate, i ja i moje generacijske kolege, pravili smo filmove koji su godinama bili najgledaniji. Ti filmovi su, između svega ostalog, probali da se poigravaju i sa pojmom nacija, i politikom, svim tim fatalizmima i balkanskim sindromima, vođama... Čovek je imao utisak da, ako se sa tim igra, i ako tu igru vidi nekoliko miliona ljudi, onda automatski s nekim malim pomakom sudeluje i u stvaranju nekog njihovog pogleda na svet. I da se tako, možda, malo olakšavaju tenzije na ovom delu Balkana. A onda, kad shvatiš da ništa nisi uradio, da si živeo u getu iluzija, među ljudima koji su manje ili više slično mislili, a da je komunikacija sa onima izvan tog kruga bila beskonačno ograničena - e, onda ti se čini da je zaludno praviti filmove.
       Drugo, odlazeći odavde, odavno više nisam imao iluzija o tome da li mogu da režiram u Americi. S tim sam raskrstio kad sam imao 27 godina i video da je - kad je sloboda stvaranja u pitanju - položaj električara kod nas bolji nego reditelja u Holivudu. Ja izuzetno cenim američki film, ali ja sam dete evropskog filma. Razni neorealizmi i francuski talasi na mene su mnogo više uticali, da i ne govorim o školovanju u Češkoj. Dakle, kad znaš da je režija tek sanak pusti, onda to jako grize čoveka iznutra, ma koliko se to racionalizuje spolja. Racio i trbuh, međutim, nisu uvek u dobrim odnosima, a taj "sukob" sam platio sa tri operacije.
      
       Jedna od njih omela vas je, delimično, i u snimanju "Džozefine", filma koji je u Motovunu prikazan van konkurencije. Kako biste ga vi predstavili?
       - Najkraće rečeno, "Džozefina" je put ka kući. To je, uslovno rečeno, priča koja se dešava posle pada Berlinskog zida, i govori o prvom talasu naivnosti ljudi sa Istoka koji su verovali da ih na Zapadu čeka Holivud o kojem su sanjali 50 godina. Konkretno - to je mala priča o jednom malom Čehu čiji je otac 50 godina sanjao da će jednu noć provesti sa ženom koja liči na Džozefinu Beker. Posle pada Berlinskog zida, on prvi staje u red za pasoš, uzima životnu ušteđevinu, odlazi u Hamburg, u klub koji je nazvan po slavnoj pevačici i igračici, i iste noći umire od srčanog udara...
      
       Ali, nije se samo siroti mali Čeh iz vašeg filma uverio da su snovi jedno, a stvarnost nešto sasvim drugo. Kad se pogleda šta se sve dešavalo, i dešava, u ovom delu Evrope, proizlazi da je sve što smo preživeli i proživeli poslednjih petnaestak godina zapravo jedna tužna priča za koju je, i posle pada Berlinskog zida, malo ko verovao da je moguća. A vi?
       - Mislim da je to onaj klasičan slučaj u kojem je san tako lep, a ostvarenje tog sna, što bi rekao Krleža, postaje noćna mora tih istih sanjara. Na ovim prostorima to se često dešava. Generacija mojih roditelja bili su ljudi iz relativno imućnih građanskih porodica koji su, sanjajući neku socijalnu pravdu, krenuli u nešto što se takođe pretvorilo u noćnu moru. Zahvaljujući njima, i "praškom proleću", nisam imao više iluzija da bih sanjao bilo šta, uključujući i nacionalne snove. Tako da ja nisam bio sanjar - ovo što se događalo, za mene je bila samo noćna mora, ne i deo mog sna. Kad god se prelom sistema dogodi u sredini nečijeg života, taj život teško da može da se ponovo zakrpi, naši životi postaju nekako dvostruki. Trebaće generacija-dve da u Hrvatskoj život počne normalno da se odvija, u Srbiji verovatno tri do četiri. Cena promena je mnogo skuplja no što oni kojima se dogodi, misle.
      
       Još živite na relaciji SAD - Hrvatska. Šta dalje?
       - Moram prvo da vidim šta je to mene toliko korumpiralo u Americi, pa da mi ona godi na neki način. Kad ovde kažeš Amerika, svi odmah pomisle na one tri-četiri njihove najsimboličnije radnje, i onda ide čuđenje kako ta Amerika može nekom da se sviđa. A ona, zapravo, ima beskonačan niz slojeva jer je ogromna, i u toj samoposluzi zvanoj SAD čovek bira radnju, ili deo radnje, koja se njemu čini ugodnom.
       Ja živim paralelan život, što je pretpostavka svake zdrave šizofrenije. Sedim na dve stolice i živim na dva kontinenta i sada mi to prija. Skupo sam platio to zadovoljstvo. Ali, mislim da ću vrlo brzo morati da zastanem i odlučim šta dalje. Ipak sam čovek koji mentalno pripada ovom prostoru, bez obzira na sve njegove užase. Zato sam i probao, svih ovih godina, da ne budem čovek u egzilu, zato sam i radio školu u Grožnjanu i Motovun film festival. Strašno sam pokušavao, a na to me je terala i supruga Ana, da se ne odreknem ovog prostora i ovog života, već da imam pravo na njega.
       Nisam dozvolio da mi se dogodi ono što je opasnost svakog egzila - da zamrznem vreme. Kad čovek odlazi, u tom trenutku se taj prostor i to vreme zamrzavaju, kao jedan frejm, i čovek se posle uvek tom prostoru obraća, u svojim mislima, u tom zamrznutom trenutku. A kad se jednog dana vrati i vidi da stvarna slika i ona zamrznuta ne odgovaraju jedna drugoj - nastaje panika.
       Ljudi koji su 1990. godine iz raznih političkih egzila došli u ovu zemlju, bili su vidljivi primeri ovoga o čemu govorim. Svi koji su došli u Hrvatsku iz raznih emigracija, ustaških ili neustaških, imali su u svesti zamrznutu sliku, i pokušali su, jednostavno, da ponište sve što se dogodilo između te njihove slike i današnjice. Hteli su da se život pokrene iz one zamrznute slike, frejma koji su napustili.
       Nesporazum Hrvatske je bio u tome što je ona probala da se vrati u 1944. godinu i da sa te "slike" krene dalje. Ali, to nije moglo večno da traje. Realan život uvek pobeđuje. Socijalizam nije srušila CIA, srušio ga je život. Nacionalizam nije srušila borba protiv njega, već činjenica da je neprirodan ljudskom životu. Život uvek pobeđuje, ali ljudi gube...
      
       NEVENKA OPAČIĆ