Dok slušanost dragačevskih truba obara prošlogodišnji rekord, sve više stranih posetilaca veze srpska kola. Mlađi domaći gosti zaokupljeni su isticanjem korena kulture i razlike između drogiranja ekstazijem i koktelom piva i svadbarskog kupusa

      Jedino mesto na svetu gde su se prošlog vikenda, u dva sata posle ponoći, popovi u mantijama šetali zajedno s policijom, farmerke, rakija i licitarske đakonije valjale po prašinom zacementiranim tezgama, kolo plelo na kaljavom stadionu i istovremeno puštali vatromet i helijumski Teletabisi, verovatno će se nedeljama čistiti od izlučevina mnogobrojnih posetilaca, ali i narednih godinu dana živeti od novca koji su ti isti posetioci ostavili. Sabor u Guči postao je razlog uzimanja odmora domaćih i turističkih putovanja stranih gostiju. "Srbija je taaako egzotična", radosno će trepnuti studentkinja Elisa Marengo iz Udina, po drugi put među dragačevskim trubačima.
       Esencija srpskog duha, sa svim njegovim manama i vrlinama, u šta ulaze i svetleći krst na crkvi, kao i preporuka SPC da se, zbog posta, tradicionalni termin održavanja manifestacije poslednjeg vikenda avgusta pomeri, nastanila se dvadesetak kilometara od Čačka i rasula kao živa po trodnevnom vašaru. Trodnevnom probijanju bubnih opni, uzburkane krvi i arterija pred pucanjem. Početni kadar: čekajući malo je reći metež, snajka maljavih nogu sedi pod šatrom, sama za stolom, u plisiranoj crnoj suknji, beloj košulji s karnerima, pije kiselu i prstima cepa svinjsku nogicu, bez tanjira i salvete. Pored nje provejavaju zgodne i uniformisane "sinalko" devojke.
      
       Šarm u WC-u
       Ne zna se do tri metra od zvučnika da li trube idu uživo ili s trake, a muzika Džej Lo u ipak punom kafiću preko puta policijske stanice bolno remeti limeno raspoloženje u Diznilendu na naš način. U "parku" gde su parking i NjC svete reči. "I u tome ima šarma", kapira Beograđanka Marija Simić, mada "i Guča je, bre, postala teška komercijala". Automobili su na asfaltu, u dvorištima privatnih kuća (što se, naravno, plaća), ili na specijalnim parkinzima s cenom od oko 200 dinara na dan i tajanstvenim obezbeđenjem. Valjda se, na jednom od žicom okruženih parkinga, pod obezbeđenje ne podvode šarplaninac i vučjak neobično blagih pogleda i stomaka kao da su progutali medicinku.
       Što se toaleta tiče, očigledno je da je neko samo na njima odlično zaradio. Korišćenje klaustrofobičnih, montažnih i za Guču megamodernih belih kabina s romantičnim natpisom "toi" i srcima košta 20 dinara. Alternative gotovo da nije bilo, ne računajući kolektivni prebeg u koprive iza stadionske bine: drugi, besplatni NjC-i, po kafanama i kafićima, po pravilu nemaju svetla (?), niti su videli bič vodeni. Pa, ko ima jak želudac i neosetljiv nos, možda i prođe s 20 dinara više po satu (u proseku, zbog poznate protočnosti piva kroz organizam). Pogotovo što su žitelji Guče do kasnih jutarnjih sati tandžarama čuvali dvorišta od zatečenih nepoznavaoca higijenskih prilika na Saboru. "Pazi, sestro, ima mnogo ovih što se štekuju, neće da plate kabinu, al' brzo se predomisle", kaže zveckajući prodavac žetona za portabl mokri čvor. Smeška se zadovoljno, jer je u međuvremenu pukla i glavna vodovodna cev, pa su i kelneri, nešto kasnije, sa zebnjom kuvali jutarnju sikterušu i svađali se s mušterijama koje su pošto-poto htele kafu, ne mareći za "pijaću koja je još žuta". Alkohol je dezinfikovao sve.
       Nadrealna Guča ne bira godine i godište. Na stadionu, tj. tokom revijalnog programa, skakutale su i bake i sitna deca. Ove godine, bilo je i više stranaca, Nemaca, Italijana, Mađara, pa i Argentinaca. Roberto Kos iz Torina: "Prava Sumadija! Sve je super! Jedino mi malo smeta ova količina četničkih simbola. Mislim da ste malo preterali, ali... nema veze..." Zbunio ga je flajer koji mu se odjedanput stvorio u rukama: "Uvozna tehnika iz Nemačke - veleprodaja i maloprodaja, Guča, Čačak, Beograd, od zamrzivača do bušilice."
      
       Mala od gume
       Među našima, čak i u zaboravljenim EKV majicama i majicama s mnogim danas dosadnim porukama odštampanih likova s haške poternice, mogli ste videti i scenu kao što je bedž u obliku trube zakačen za golo telo (ne, ne, nije bilo selotejpa). Mogli ste videti i točiteljice piva koje se takođe ludo provode iza šanka, plešu preko pulta, očijukaju s mušterijama i bacaju give me five svakom ko prođe i priđe (ko kaže da ima više slobodnih žena nego muškaraca neka ide u Guču i razuveri se), prodavca semenki koji će vas, dok se davite u pečenju ("800 grama prase - 640 dinara", prepisano s računa) ili svadbarskom kupusu čiji ukus - u svakom smislu - obara s nogu, poslati poljubac ili bar pokazati palac uspeha kad ga otkačite (ko će u Guči da zoba zrnevlje?), Ciganku koja na stolovima "profesionalno" zabavlja goste uz trubački repertoar od "Havanagile" do "Mesečine". A posle, posle se moglo i u luna-park koji asocira na sve samo ne na sopstveni naziv - Underground i gde se, umesto uobičajenih plišanih meca, opet pivo peca.
       Po povratku u "centar", u gomilu kakvu ni zlatna Budva ne pamti, povratku među kočije, cisterne, escajg musav zbog brzine smenjivanja gostiju, zemljane lonce idealne za brzopotezno zagrevanje (pošto, tvrde verni ljubitelji Festivala, obavezno pada kiša i bude prilično hladno), vešte zamahe satarom i tek preklane životinje, treba paziti da vas neko ne ogrebe, izuje vam cipelu, ili ne ostavi modricu od udarca, recimo, ramenom. U stvari, blatnjave noge u sandalama i upropašćena obuća bezbolnija su posledica svakako lude zabave.
       "Vidi, vidi malu! K'o da je od gume! Ova je najbolja", kaže jedan od navijača s oboda restorana "Dragačevo", upirući prstom u otprilike trinaestogodišnju izblajhanu devojčicu koja s drugaricama skače po stolu. "Dobra je, dobra je", odgovara kolega iz neformalnog žirija sredovečnih presretača. Devojčica nastavlja da se uvija i izvija, orkestar krupnih momaka upire im trube u predeo stomaka. Dva stola dalje, nešto niži, "tamniji" orkestar, svi članovi u bar za broj većim crvenim sakoima, duva na uvce starijoj gospodi. "Žiri", inače, navija za njih.
       Iako je u Guči moguće i kampovati, kako na zemlji tako i na nebu (šator podignut na "kecu"), umesto plaćati 15 evra za krevet, veća grupa stranaca smestila se u nedovršenu kuću na početku varošice. Spavali su u vrećama, poređani kao sardine, drugu sezonu zaredom. Bucka u "speedo" majici i usečenim tangama, treska salom pored njih, misli, verovatno, da su puni k'o brod. "Organizacija je fenomenalna. Policija je dobra, svugde gde treba da je bude. Imamo čak i domet za mobilne", kaže Kati iz Mađarske, dok joj SMS poruka šlajfuje u odlasku, ali s definitivno razbijenom predrasudom da će joj u Srbiji nebo pasti na glavu: "Ovde je stvarno super. Ne znam kako je bilo ranije, pričaju da je bilo bez veze, ali sada je zaista O.K."
      
       Domet za promet
       Nije naodmet pomenuti mesto razgovora s komšinicom s Budima: odmah ispod bilborda za "balantajns" prilagođenog Saboru, dakle s flašom - i trubom, ali i još jednog u iritirajućem nizu plakata s likom Borislava Pelevića. Naime, mnogi inostrani posetioci pitali su se "ko je on, ima ga na sve strane". Slučajni prolaznik dobacuje da je Pelević političar koji je propevao, snima album prvenac. Egzotika na nivou.
       E, u pet ujutru, Guča je pokrivena flašama i plastičnim čašama od piva, delovima svinjskih i jagnjećih skeleta, kesama i ostalim nereciklirajućim i organskim otpacima. Mada sviće, gužva je manja, ali je i dalje gužva. Na malenoj autobuskoj stanici vodi se rat za mesto do Beograda, ili bar do Čačka. "Doći ćemo i sledeće godine, doći ćemo sigurno", dobacuje Sašo Hristov iz Bugarske, u blatnjavim patrljcima "Zvezdinog" dresa: "Samo malo sredite i Beograd". Muče ga pitanja: zašto je Beograd raskopan baš leti; zašto stranci nedeljom moraju da se šunjaju po mračnim ćoškovima kod "Merkatora" i razmenjuju evre, prethodno shvativši da ni menjačnica u Hotelu "Jugoslavija" (četiri zvezdice) ne radi; zašto u milionskom gradu nema hostela, ako pod tim ne podrazumevamo takođe novitet - sezonsko ad hoc šaltovanje soba studentskih domova u hostelski smeštaj?
       Južnjaci su pobedili i na 42. Saboru trubača: Elvis Ajdinović dobio je nagradu "Prva truba", za najbolji orkestar proglašeni su "Vranjski biseri". Po medijskoj pratnji, snobovskim "haj"-pričama iz Beograda, gostiju muzičara iz Nemačke predvođenih her Vladimirom i ansamblom iz Italije, kao i od ove godine razvijenoj mreži mobilne telefonije do Guče, može se potvrditi namera vlasti da se ubrzano krene na razvoj turizma, najpre seoskog. Uložilo se mnogo truda i u Egzit - poročni jezici reći će za novosadski šou da je raj za drogu, a Guča za alkohol i pravu krmetinu, što je "srpskije", šumadijski "izlaz" - tako da je sasvim očigledan stepen političke korektnosti, otvaranje zemlje, sve za svakoga. Dok Srbija još nije izgubila na rejtingu liste originalnih destinacija evropskih i drugih turista. I dok još nema pristojnog toaleta u mestu koje za tri dana obiđe više od 100 000 ljudi. Čista egzotika.
      
       ANA VUČKOVIĆ