Dešava se da novinarke dolaze u vladu sa turbanima na glavi, majicama na bretele, u nanulama i papučama, s dugačkim šlicevima, kaže Vesna Petić, voditeljka konferencija za novinare u Vladi Srbije

      Ukoliko bude uslišena molba kabineta predsednice crnogorske skupštine Vesne Perović, ubuduće, bar što se odevanja tiče, u ovoj instituciji više neće biti "nepristojnih". Nedavno je iz ovog kabineta upućeno pismo urednicima medija sa molbom da utiču na svoje izveštače da se "u skladu sa značenjem i ulogom koju imaju, te pravilima koja bi trebalo da poštuju i sami poslanici, odevaju na prikladan način kada izveštavaju iz skupštinske sale. Time bi i estetski red doprineo ozbiljnosti rada najviše zakonodavne institucije", navodi se u molbi.
       Problem odevanja u važnim državnim institucijama, ali i preduzećima odavno zanima našu javnost. Uz opravdanje da su teška vremena, ovaj problem je odlagan godinama da bi dostigao vrhunac u poslednjoj deceniji. Pod uticajem nemaštine, estrade i pojedinih elektronskih medija, stvoren je prototip oblačenja na poslu koji je specifičan za naše prostore. Jedna od prvih institucija koja je pokrenula donošenje pisanog dokumenta, pravilnika o oblačenju na poslu jeste Narodna banka Jugoslavije. Rešavanje ovog problema pokrenuto je još decembra 2001. godine kao deo pravilnika o unutrašnjem radu u objektima NBJ.
      
       Pravila
       "Rukovodstvo NBJ na čelu sa guvernerom smatralo je da ova banka treba da ima određena pravila ponašanja, pa onda i oblačenja", kaže generalni sekretar NBJ Vesna Kovač, jedan od autora pravilnika. "Nastao je po ugledu na kodeks o oblačenju jedne poslovne banke. Veoma je teško naći instituciju koja ima takav pravilnik. Nismo hteli da izmišljamo već smo iskoristili iskustva drugih i prilagodili našoj sredini. Okolnosti su zahtevale postojanje pravila i o oblačenju. Stariji radnici su se oblačili kako su hteli, a mlađi koji su došli možda nisu shvatili važnost institucije u kojoj rade. Osim toga, kada nema pravila, ljudi se ponašaju slobodnije i ponekad idu predaleko."
       Da to nije nimalo lak posao, pokazuje činjenica da pravilnik još nije donet, doduše zbog drugih bitnijih zakona, ali i zbog izmena koje je u međuvremenu pretrpeo. Konačan oblik pravilnik o oblačenju trebalo bi da dobije posle nekih izmena. Postojećim je predviđeno da muškarci u centralnu banku mogu da dolaze u odelu i košulji dugačkih ili kratkih rukava uz kravatu, ili u slobodnijoj formi, kad nema nekog važnog sastanka, u majici sa kragnom ili rolci. Muškarcima nije dozvoljeno da na posao dolaze u patikama i farmerkama. Ženama se preporučuje suknja ili haljina pristojne dužine, pantalone koje po kroju i vrsti materijala nisu ekstravagantne, frizura uredna sa klasičnom bojom i formom i šminka i nakit u granicama pristojnosti. Nisu dozvoljene patike, klompe, nanule, farmerke. Upravo pristojna dužina suknje ostala je sporna tačka koja treba da se dopuni. "Dužina koja je meni pristojna, ne mora da znači i da je i nekom drugom. Zbog toga tu moramo da budemo precizni, mislim da je 10 santimetara iznad kolena gornja granica pristojnosti", kaže jedan od autora pravilnika gospođa Kovač. Pomenuti pravilnik izazvao je veliku radoznalost i reagovanja zaposlenih. Tako je obezbeđenje nagovestilo rukovodiocima da im što pre nabave santimetre kako bi izmerili svaku žensku suknju, a sekretarice i još neke pripadnice ženskog pola u drugim službama najavile su u tom sučaju neposlušnost.
       Zanimljivo je da su uglavnom žene te koje su bez obzira na instituciju problematične u izboru odeće na poslu, i to uglavnom u dva detalja: dužini suknje i dubini dekoltea. Problem odevanja seksolog Tijana Mandić objašnjava sa više različitih aspekata. "Nerealno je od poslovne žene očekivati da svoju seksualnost ostavi kod kuće. Potpuno mi je neprihvatljiva tendencija koja je nametnuta u nekim sredinama poslednjih godina da se žene same odriču svoje seksualnosti oponašajući u oblačenju muški stil, tako da vam jedino broš otkriva pripadnost polu. Nedavno je Beogradu boravio moj prijatelj Holanđanin, bio je oduševljen mediteranskim tipom naših ljudi, ali je isto tako konstatovao da nigde nije video toliko vulgarno obučenih žena. Na Zapadu uglavnom postoje pravila ponašanja. U Francuskoj, na primer, u institucijama u kojima ne postoji pisano pravilo o oblačenju kodeks odevanja se striktno poštuje, čak i na nekim neformalnim mestima. Novinarke nisu najproblematičnije. Nije problem da novinarka ima dubok dekolte, ali ako ga ona koristi kako bi lakše došla do intervjua, onda je to druga situacija."
       Gospođa Mandić kaže da ne bi trebalo da se zaboravi da osoba svojim izgledom šalje određenu poruku. "Izbor odeće nije slučajan. Pored verbalne komunikacije, upadljivim oblačenjem osoba nešto želi da nam saopšti. Ako i pored upozorenja žena na nekom bitnom mestu nastavi da provocira svojim izgledom, ona ima neku određenu nameru. Treba razgovarati sa njom, reći joj: u redu je, primećena si, i pokušati da se shvati razlog takvog ponašanja. Žena koja dođe na neki važan sastanak na kojem se razgovara o bitnim finansijskim problemima u primetno kratkoj suknji, to nije slučajno. Muškarci su uglavnom svesni ovakve zloupotrebe i znaju kako da se nose sa tim."
      
       Bermude
       Ne treba zaboraviti da je posle 5. oktobra došlo i do smene generacija na važnijim mestima, u vladi, skupštini, najvažnijim državnim institucijama. Mlade generacije donele su drugačiji način mišljenja i rada, ali i unele slobodnije ponašanje. U nekim institucijama, kao što je Narodna banka, samo dve žene bile su šefice kabineta guvernera, a sadašnja je osoba mlađa od 30 godina. Prvi put se dešava da ova funkcija izlazi iz senke, postaje dostupna javnosti, pre svega zahvaljujući televiziji, tako da su i reagovanja očekivana.
       Na pitanje da li slobodnije obučene novinarke utiču da koncentracija na konferencijama za novinare padne, guverner Mlađan Dinkić kaže da on lično takvih problema nema, ali da svi ljudi nisu isti.
       Kako pravilnici o oblačenju ne postoje ni u skupštinskim zdanjima, niti u vladi, osim preporuka i sugestija protokola, zaposleni i novinari oblače se na osnovu svojih procena. Vesna Petić, moderator (voditeljka) konferencija za novinare u Vladi Srbije, inače ranije novinarka, kaže da s druge strane stola pojedine kolege iz pisanih i elektronskih medija dolaze zaista neprikladno obučeni. "Dolaskom u Biro za komunikaciju Vlade Srbije i sama sam promenila stil oblačenja. Nekada ležerni i sportski, zamenila sam izborom klasičnije odeće. Na to obavezuje institucija u kojoj radim, a elegancija sada mi je praktično i omogućena jer ne idem na teren kao moje kolege iz redakcija. Pravilnik o oblačenju za sada ne postoji, ja se rukovodim sopstvenim procenama šta je prikladno ovom mestu i poslu. Preporuka predsednice crnogorskog parlamenta opravdana je i sličnu notu trebalo bi uputiti i našim novinarima. Dešava se da novinarke dolaze u vladu sa turbanima na glavi, majicama na bratele, u nanulama i papučama, dugačkim šlicevima ili u suknjama takve dužine koje izlaze iz granica pristojnosti. Obezbeđenje je za sada bilo uglavnom tolerantno i nije reagovalo na ovakvo neprikladno oblačenje, vraćali su uglavnom muškarce u bermudama."
       Ovo nepisano pravilo da muškarci ne mogu da uđu bez dugačkih nogavica prihvatilo je obezbeđenje svih javnih institucija. Pravilo se strogo kontroliše i morate, ako ste muškarac, da imate dobru vezu kako biste prošli ili pak da budete promućurni i prateći modne trendove dođete do pantalona kojima se skidaju nogavice rajsferšlusom od kolena, pa onda po potrebi, pored obezbeđenja u dugačkim pantalonama, a kada prođete skinete deo nogavica. Nema pravila koje se ne može zaobići. Istovremeno pored istog tog obezbeđenja prolaze žene golih nogu, leđa, polubose i nikom ništa. Kad nema pravila ko može da proceni šta je dozvoljeno. Izvesnu tolerantnost portiri u poslednje vreme imaju prema muškarcima koji neguju "polumilitari luk", pa i minđuše na muškom uvetu. To je verovatno uticaj estrade, ali zasluge u tome imaju i aktuelni političari. Ipak, situacija i nije tako alarmantna, kako se na prvi pogled čini.
      
       Normalnost
       Političari za skupštinskim govornicama, bar što se odevanja tiče, ne deluju toliko nezgrapno. "Oblačenje u stilu male Juce je, na sreću, iza nas. Ono što i dalje iritira su veliki stomaci koji vire ispod dugmadi košulja. U kontekstu još izraženog siromaštva i velikog broja izbeglica, to nosi neku drugu poruku. Posledica poslednjih deset godina je što i dalje nema solidarnosti i tolerancije. Izuzetno mi smeta kada pojedine osobe odlaze na razgovore sa tim nesrećnim ljudima skoro u ritama, da bi se sutradan pojavile negde na Kipru u punom sjaju. Političari ne shvataju koliko običnim ljudima smetaju ove javne prepirke i smeštanja. Treba jednom zauvek zaboraviti nametnuti profil muškarca ratnika na prostoru gde su maltene svi ratovi izgubljeni. Nada postoji, na pravom smo putu otvaranjem prema svetu. Dobro je što mladi polako prepoznaju prave vrednosti i što se estradni način razmišljanja polako potiskuje, a ovi prostori oslobađaju za prave vrednosti i ljude koji to zaslužuju", kaže gospođa Mandić.
       Upravo zbog tog povratka u svet, pitanjem oblačenja u javnim institucijama trebalo bi da se ozbiljno pozabave nadležni. Zapad je i u ovom pogledu otišao isuviše daleko. Sivo ili crno odelo i klasičan kostim odavno su postale premise poslovnog odevanja, a greške se ne praštaju ni najuticajnijim predstavnicima društva. Kada se na sastanku borda direktora jedne uticajne firme pojavio jedan od vodećih ljudi u plavoj košulji, kolege su ga vrlo ozbiljno upitale da li je planirano da se tog dana sastane sa predstavnicima avijacije. Prestižni sat roleks postao je statusni simbol ne najbogatijih, već najuticajnijih ljudi u društvu, a marka službenog automobila i blizina mesta za parking strogo je utvrđena položajem u firmi.
       Amerikanke su poznate da mnogo na mare za modu, ali u poslovnom oblačenju nema milosti. "Casual" varijanta dozvoljena je tek posle radnog vremena, a one se ne libe da na kraju radnog dana obuju patike na putu do kuće uz strog poslovni stil. Dakle, u trci za svetom nemamo izbora. Izreka Odelo ne čini čoveka potpuno je prevaziđena u ovom milenijumu, a stroga pravila ponašanja, pa i oblačenja, morala bi da postanu deo i naše svakodnevice na putu ka normalnom životu. Uz prihvatljiva obrazloženja da u ovom trenutku to i nije najbitnije i očekivani srpski inat, ozbiljno shvatite medijsku kampanju "Budi fin".
       Uz najavu stranog kapitala, očekujte i neka nova pravila ponašanja koja su u kulturnom svetu odavno deo nasleđenog vaspitanja koje mi ponovo moramo da steknemo.
      
       SANJA VULETIĆ