Podržavajući kandidaturu Vojislava Šešelja, Slobodan Milošević je pokazao trostruku doslednost od koje će glava boleti i njega i vođu radikala i socijaliste

      Ovoga puta Slobodanu Miloševiću niko nije mogao da zameri nedoslednost. Naprotiv, doslednosti je u njegovoj "Poruci povodom izbora" ispisanoj rukom na tri strane (svaka strana potpisana sa S. Milošević) bilo mnogo više nego što se od njega očekuje.
       U svojstvu šefa Socijalističke partije Srbije Milošević je 10. avgusta napisao "Poruku" i poslao je lideru Srpske radikalne stranke Vojislavu Šešelju. Kao da se vratio u 1990. godinu kada je rekao da je vođa radikala njegov omiljeni opozicioni političar, Milošević je sada rukom napisao - "smatram da treba podržati kandidaturu Vojislava Šešelja kao zajedničkog kandidata patriotski orijentisanih opozicionih partija i pojedinaca".
       Šaljući "Poruku" ispisanu rukom, preko "kurira", Milošević je ostao dosledan u doživljavanju sebe kao ličnosti od nesumnjive uloge u istoriji.
       "Forma Miloševićeve odluke, pismo pisano rukom potvrđuje priču o samopercepciji utamničenog antičkog heroja i revolucionara svetskog glasa koji donosi sudbonosne odluke i onda ih, poput Lenjina i Tita šalje pismom, a koje bi, je l' jednom trebalo da završi u muzeju. On sa takvom samopercepcijom, sasvim odvojenom od realnosti postaje potpuno bizaran i čak simpatičan kemp lik. Cela njegova priča kao i to pismo sve više podsećaju na knjige njegove žene koje su paradigma savršene kemp-literature", kaže Miša Đurković, istraživač-saradnik Instituta za Evropske studije.
       Dosledan sebi, Milošević "Poruku" nije poslao ni svojoj partiji ni svom zameniku Mirku Marjanoviću već direktno radikalima, nastavljajući tako da pokazuje koliko mu je do SPS-a stalo, baš kao što je to dokazao uzimajući od njega i dajući JUL-u, partiji njegove supruge Mire Marković, ogromne količine moći i bogatstva.
       "U knjizi Diktatura, nacija, globaliozacija napisao sam da je Milošević čak i od svoje stranke napravio simulakrum partije bez ijedne jake ličnosti. Preko te partije je dobijao izbore, a onda vladao sa uskom grupom ljudi koji su bili u JUL-u. Rezultat je da SPS ne može zbog njega da se transformiše u ozbiljnu partiju koja bi u novim uslovima tražila svoje mesto, već i dalje insistira na potpunom nepriznavanju legitimiteta nove vlasti i novog poretka ("okupatori", "izdajnici"). Nijedna ličnost u SPS-u ne sme da se izdigne toliko da pomrači Miloševićev autoritet. Zato to i dalje nije partija, zato joj i ne dozvoljava da ima svog kandidata", kaže Miša Đurković.
       Još dok je Milošević sedeo u beogradskom Centralnom zatvoru, Branislav Ivković se ponudio da bude novi vođa socijalista. Ali, onih koji su hteli da budu novi Sloba umesto Slobe bilo je u izobilju među socijalistima: Jovanović, Ivković, Marjanović, Mrkonjić, Živojinović, Minić, Anđelković, Dačić, Ružić... Svi su oni znali da nekako moraju da se ratosiljaju Miloševića, ali tako da to ne boli ni njega ni njih. Nemoguća misija.
      
       Suvišno pitanje
       Pošto je "tvrdo krilo" SPS-a izbacilo iz partije neposlušnog i ambicioznog Branislava Ivkovića i još počelo da sakuplja potpise za kandidaturu Miloševića za predsedničke izbore u Srbiji, izgledalo je da su odnosi između neprikosnovenog šefa i partijskog aparata konačno sređeni. Predsednik se nije bunio, partijski aparat je za dva dana sakupio 8500 od 10 000 neophodnih potpisa za kandidaturu.
       Ali, ljubavi tu, između Miloševića i SPS-a, odavno nema. Bar ne od 1993. godine, od kada je on socijaliste podjarmio julovcima.
       Ko zna, možda Milošević kao i u leto 2000. godine kada je "puk'o", ne veruje istraživanjima i ne misli da bi izgubio na septembarskim predsedničkim izborima u Srbiji. Možda nije naslutio da ga partijski aparat kandiduje upravo zato da bi izgubio još jedne izbore i tako, kao gubitnik, bio lišen prava da upravlja partijom iz ševeningenskog zatvora. Izvesno je da je njegovoj "Poruci" kumovalo pitanje "Da li Milošević može da se kandiduje", koje su socijalisti postavili Republičkoj izbornoj komisiji (Vidi okvir "Jedan je Sloba"). Čim je RIK odgovorio da Milošević ne može da bude kandidat, haški zatočenik je morao da uzvrati udarac sopstvenoj stranci. Šešelj mu je, kao i obično, bio pri ruci. A i dokazao se na onolikom specijalnim zadacima koje mu je Milošević ranije poveravao.
       "Milošević je konstruisao svet Srbije devedesetih tako što je celo političko polje prekrio mrežom svojih simulakruma koji su 'glumili' razne političke i ideološke pozicije. Šešelj je bio jedan od ključnih stubova tog sveta, omiljeni opozicionar koji je pokrivao veoma značajno mesto patriotske, konzervativne desnice. Taj svet privida je trajao do 5. oktobra i onda je odgurnut sa vlasti zajedno sa svojim demijurgom koji je još uzapćen i izveden pred sud nekih po njemu moćnih ali nepravednih Bogova. Lako je uočljivo da se Šešelj najbolje od svih pripadnika tog starog režima ili sveta snašao u novim uslovima. Razlozi za to su u njegovoj psihologiji, izdržljivosti, bezobrazluku i određenoj metodološkoj konsekventnosti. On je od svih ličnosti starog režima definitivno najbolje i najlakše uspeo da izdrži prve udare, da očuva stranku i da zauzme poziciju koja će zbog dosovske gluposti sve više jačati. On zaista i jeste najjača ličnost iz tog starog režima koja se danas može kandidovati za predsednika i broj glasova koji će dobiti uopšte neće biti zanemarljiv", kaže Đurković.
       (Radikali su najviše glasova, 1 160 393 dobili na republičkim izborima 1997. godine. A najmanje, 595 467 na izborima 1993. godine. Šešelj je u drugom krugu predsedničkih izbora dobio 1 730 981 glasova)
      
       Istraživači protiv Šešelja
       Istraživači javnog mnjenja se slažu sa tvrdnjom da broj glasova koje će Šešelj dobiti neće biti zanemarljiv, ali sumnjaju da će biti dovoljan da uđe u drugi krug izbora.
       "Za dva meseca Šešelj je dvostruko 'skočio' sa tri na sedam odsto, (Koštunica 22,1 odsto, Labus 21,7 odsto) ali mislim da ima i koji procenat više, jer slutim da ponovo ima 'skrivene glasače', one koje je sramota da priznaju da je on njihov izbor. Posle Miloševićeve podrške za Šešelja će sigurno glasati i deo simpatizera SPS-a koji čine oko devet procenata onih koji će izaći na izbore. Ali, u toj populaciji je čak tri i po odsto onih kojima je na srcu Bane Ivković i koji sigurno neće otići Šešelju, kao što to neće uraditi ni 'tvrdi komunisti' među socijalistima. Sve u svemu, ne verujem da Šešelj može da sakupi više od 11-12 procenata glasova, a to mu neće biti dovoljno za ulazak u drugi krug. Pa čak i kada bi se dogodilo to čudo, Šešelj ne bi imao nikakve šanse u drugom krugu, jer bi protiv sebe imao ne samo ponovo ujedinjeni DOS, već njemu ne bi išli ni glasovi sledbenika Vuka Draškovića ili Borislava Pelevića", kaže Srđan Bogosavljević, direktor "Strateškog marketinga".
       U istraživanjima Centra za proučavanje alternativa Šešelj stoji slabije (ima samo dva odsto glasova) i zaostaje ne samo za Miroljubom Labusom (20 odsto) i Vojislavom Koštunicom (18 odsto), nego i za Velimirom Ilićem (čak i za Zoranom Đinđićem, koji, naravno, nije kandidat).
       Naravno, Šešelj se grohotom smeje na rezultate istraživanja javnosti i već danima saopštava kako je sasvim sigurni pobednik već u prvom krugu, "Labusa ću politički samleti, a Koštunici je bolje da se ne pojavljuje na izborima", radikalno je samouveren Miloševićev omiljeni opozicionar.
      
       Strateška greška
       Brojke koje saopštavaju istraživači javnog mnjenja uopšte ne smetaju dr Milanu Božiću, članu Političkog saveta Srpskog pokreta obnove, da se (zlu)raduje nad Miloševićevim pismom podrške Šešelju.
       "Osnovano je pretpostaviti da je Šešelj već 'ubaštinio' jedan deo socijalističkih glasova, kao i da će mu još štogod pristići posle Miloševićeve epistole. To znači da Šešelj ulazi u orbitu favorita za predsednika Srbije, s obzirom na krizu DOS-a koja se pospoljava odbijanjem dela članica da podrže kandidata 'grupe građana iz Vašingtona'. To objašnjava paničnu reakciju DOS-a na Miloševićevu podršku Šešelju, jer Labusu ona ionako ne može odneti glasove, ali Šešelju može doneti. Ne sumnjam da će Stejt department i nevladine organizacije u Srbiji imati problema da svojim poslodavcima, odnosno američkim poreskim obveznicima, objasne zašto im tako loše ide. Ali, DoS ("Department of State") ima budžete, a ni Sonja Biserko neće ostati bez budžeta ako Šešelj dobro prođe. Sve u svemu, kriza se nastavlja, a Irak se primiče", kaže Božić.
       Čak i ako ne prođe u drugi krug srpski Le Pen će iz ove izborne utakmice izvući znatnu korist. Jednostavno, uz pomoć Miloševića i dela socijalista promovisaće i sebe i svoju stranku. Taktički odlično, strateški - sumnjivo. Vezujući se ko zna koji put za Miloševića, Šešelj će konačno sugerisati biračima da bez Miloševića ne može da postoji. A birači Srbije su još u septembru 2000. godine videli i odlučili da sa Miloševićem nema budućnosti. I ta odluka je konačna. Prihvatajući rado "Poruku" Miloševića kao poruku "spasa i nade" Šešelj pravi istu onu grešku koju je učinio kada je pristao da uđe u Vladu Srbije sa socijalistima i julovcima iako je tvrdio da su ga žestoko pokrali na predsedničkim izborima u jesen 1997. godine zbog čega nije nikada hteo da se rukuje sa "lažnim predsednikom" Milanom Milutinovićem. Da tada nije ušao u Vladu, da je tada prekinuo pupčanu vrpcu kojom je vezan sa Miloševićem, njegov politički rejting bi sasvim sigurno bio bolji.
       I Milošević će se zbog "Poruke" češati po glavi, kao da mu već i samo suđenje u Hagu nije dovoljan problem. Njegovu poslovičnu destruktivnost najmanje brine što će podrškom Šešelju oduzimati glasove upravo "patriotskoj i nacionalnoj opciji", a nikako ne Labusu, kao - prema Miloševiću - oličenju "marionetskog režima".
      
       Šta mu bi
       Tu destruktivnost Đurković ovako vidi: "Milošević apsolutno ne priznaje ništa što izlazi izvan njegovog sistema, pa tako ni ceo novi poredak sa novim partijama koje nije on pravio (DS, DSS). To potvrđuje i činjenica da će podrškom Šešelju najviše štetiti onim snagama koje se deklarišu kao patriotske (Koštunica i DSS) i koje bi po nekoj logici trebalo da mu budu bliske."
       Mnogo veći problem će predstavljati činjenica da posle "Poruke" Šešelju, Milošević može da ostane bez partije.
       Milan Božić to ovako vidi: "Svojom epistolom Milošević je i definitivno potvrdio podelu SPS-a, tačnije njegovog biračkog tela na 'patriotsko' i 'socijalističko'. Osnovano je pretpostaviti da je time označio i kraj SPS-a onakvog kakvim ga znamo. U nizu takozvanih zemalja u tranziciji, to jest zemalja pod okupacijom i/ili protektoratom NATO-a, u prethodnoj deceniji je vladala konfuzija između 'patriotskog' i 'socijalističkog'. Konfuzija je, razume se, posledica poraza Istoka u hladnom ratu sa Zapadom. Posle poraza postalo je nejasno da li je odbrana nacionalnog suvereniteta istovetna ili bar približna sa odbranom socijalističkog poretka u nestajanju. Milošević svojom podrškom Šešelju saopštava da nije 'socijalista' već 'patriota'. Skoro je izvesno da je time SPS podeljen između 'Zjuganova i Žirinovskog'. To nadalje znači da Milošević raščišćava situaciju na 'levom krilu' srpske političke scene...
       Nije neosnovano pretpostaviti da će na Kongresu socijalista (sigurno neće biti 29. septembra na dan izbora za predsednika Srbije) u SPS-u preostati samo oni koji su za Mrkonjić-Čović osovinu, odnosno za 'prilagođavanje' socijalista Zapadu. Nije konačno nepoznato da Zapad - čitaj Amerika - 'najbolje voli' socijalističke partije kojima je sam kumovao na porođaju. A, ako je štogod platio za to, voli još i više, jer time izvršioce prljavih poslova još više vezuje za sebe."
       Socijalisti, svi oni koji su videli sebe kao Slobu umesto Slobe, ćute. Potpuno su zatečeni. Upola glasa i nezvanično kažu "Šta mu je, potpuno je poludeo, hoće načisto da uništi partiju", "Ako mi bude naredio da podržim Šešelja napustiću i partiju i njega", "Sa Slobom je gotovo, Glavni odbor će izabrati svog kandidata za predsednika Srbije".
       Da je sa Slobom gotovo Srbija je znala još u leto 2000. godine. Sada to znaju i socijalisti uz pomoć Miloševićeve "Poruke". Ali, gotovo da je nemoguće zamisliti socijaliste bez Slobe, trubača bez trube, Klintona bez Monike, med bez pčela, Koštunicu bez Đinđića (i obratno), more bez vode... Ipak, navikavajte se: socijalisti bez Miloševića, Milošević bez socijalista...
      
       DRAGAN BUJOŠEVIĆ
      
      
      

Jedan je Sloba Ja sam pre mesec dana rekla da opozicioni blok mora da ima jednog kandidata na predsedničkim izborima, kako bi bio jači, kako se ne bi rasipali glasovi i kako bi se izbegli mogući sukobi. Naravno, taj kandidat morao bi da bude onaj koji ima najviše šansi da pobedi, onaj koji je najjači igrač. Zato sam i mislila da opozicioni blok mora da predvodi moj muž.        Međutim, SPS je prilično prejudicirao događaje pitajući Republičku izbornu komisiju da li Slobodan može da se kandiduje. To uopšte nije bitno. On je po prirodi stvari prva ličnost i levih i opozicionih i patriotskih snaga.        Vojislav Šešelj je posle Slobodana najistaknutiji i najpoznatiji opozicionar i najprisutniji je u političkom životu. Nije bitno što je desničar. U vladi narodnog jedinstva bile su dve levičarske i jedna desničarska stranka. U istoriji parlamentarizma ima mnogo primera saradnje levice i desnice, naročito kada su društvo i država bili u krizi i opasnosti.        I nije važno što Šešelj dolazi iz stranke koja je manja od SPS-a. Pa neka dođe i iz najmanje stranke. Važno je samo da je on najpoznatija ličnost u opozicionom bloku i da ima najviše šansi da uspe.               Mira Marković za NIN

      
      

Šešelj o socijalistima Uvek je politika SRS-a bila suprotna SPS-u, jer su naši politički, ekonomski i socijalni programi dijametralno suprotni.        Ni u jednu vladu u kojoj sedi ijedan socijalista SRS neće ulaziti. Socijalistička vlast ne može da zaustavi kriminal jer je u njega do grla umešana, i to sam njen vrh.               ("Crveni tiranin s Dedinja")

      
      

Šešelj o Porodici Njene dnevničke beleške pokazuju da igra ključnu igru u državi; da ona nosi pantalone u svojoj kući, a da Milošević, figurativno rečeno, pegla, kuva, sprema. Govore da Milošević ima patološku strukturu ličnosti, da je to čovek koji ima veliku psihičku falinku, i da ona može imati katastrofalne posledice po sudbinu našeg naroda.               (Intervju "Velika Srbija", 1995.)

      
      

Šešelj o Miri Marković Po moralnim karakteristikama ova tipična komunistička feministkinja podseća na svoje uzore Rozu Luksemburg i Klaru Cetkin, ali ipak najviše na Elenu Čaušesku. Po popularnosti u svom narodu nadmašila je Prokletu Jerinu... Mislima Mire Marković najviše odgovara toaletni papir. Na njemu bi njena inventivnost, kreativnost i originalnost najbolje došle do izražaja. Njena ličnost bi naprosto bila kompletirana.               (Intervju, "Velika Srbija",januar 1995.)

      
      

Šešelj o Slobodanu Miloševiću Kompletnom strukturom svoje ličnosti Slobodan Milošević izražava psihopatološke osobine. Najočiglednija je paranoja, koja je i pratila mnoge tirane i samodršce kroz istoriju... Još kao student znao je masno da laže i da pravo u oči gleda onoga koga laže. Lično sam se uverio koliko je savršenstvo Milošević dostigao kao lažov, koliko je krut u ophođenju i nastupu, bez elementarne duhovitosti i s veoma izraženom sujetom. Talenat za spletkarenje, u kome je Milošević sigurno nenadmašan, donosio mu je neslućene rezultate i predstavlja njegov osnovni politički kapital.               (Intervju, "Velika Srbija", 1995.)