NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Izbori po Miloševićevim pravilima

Pada u oči i može zaista samo da izazove zgražanje nad ljudima koji danas govore o reformama i promenama činjenica da su oni propustili priliku da se Ustav Srbije promeni i da se izbori za predsednika Republike održe ne po Miloševićevom ustavu već po novom ustavu. Propustili su još nešto - da za ove predsedničke izbore, makar i ovako održane i po Miloševićevom ustavu, donesu i odgovarajuće propise koji bi bili drugačiji, uključujući i one koji bi regulisali finansiranje stranaka i kampanje. Svega toga nema. Pazite, tu nije kraj priče, da ne budemo naivni. Postoji niz drugih zakona, koji se, ako hoćemo u Evropu, moraju doneti. Recimo, zakon o sukobu interesa, zatim zakon o nespojivosti funkcija. Nema ni zakona o političkim strankama, ni demokratskih izbornih zakona. Zakon o finansiranju stranaka sam već pomenuo. To su jednostavno stvari koje se moraju urediti. One nisu uređene i s tim se ulazi u izbore

      Krajnji ishod obe vruće političke teme ovog leta - rasprave o budućnosti zajedničke države Srbije i Crne Gore i predsednički izbori u Srbiji - mogle bi verovatno umnogome da zavise od odluka predsednika SR Jugoslavije Vojislava Koštunice. I sam Koštunica je proteklih dana bio, očito, zaokupljen tim temama, ali je odlučio da ode na nekoliko dana iz Beograda i da o svemu još jednom na miru razmisli u tišini svoje kuće u Belanovici, gde sada provodi neku vrstu "radnog odmora". Ovaj razgovor vođen je u utorak pre podne, u prijatnoj hladovini jednog bora, na obroncima planine Rudnik u Šumadiji.
      
       Zašto se dvoumite da se kandidujete za predsednika Srbije?
       - Za sve one koji znaju šta sam činio u protekle dve godine od izbora na mesto predsednika SR Jugoslavije, moje dvoumljenje ne bi trebalo da predstavlja iznenađenje. Najviše truda uložio sam u pokušaj da se očuva zajednička država smatrajući da je ona zaista u najboljem interesu i Srbije i Crne Gore i njihovih građana, i regiona, i Evrope. Pokazalo se da postoji potreba za očuvanjem zajedničke države Srbije i Crne Gore, ali da postoje i interesi pojedinih političara ili stranaka koji su toj potrebi protivni. Na tom primeru se pokazuje neverovatna otuđenost naše političke elite od nečega što su autentični interesi i stavovi najšire javnosti. Moglo bi se reći da je to jedan neozbiljan, neodgovoran pristup i stav. Uostalom, naše vreme karakteriše i to što se o zajedničkoj državi, kao i o mnogim drugim državnim pitanjima, neretko govori posprdno. I poslednja debata u potkomisiji za izradu ustavne povelje pokazala je ono što smo znali - da su osnovna pitanja države nerešena: pitanja granice, pitanja teritorije... Bilo čime da se bavimo, počev od uslova života, koji se naravno iz dana u dan moraju menjati nabolje, mora se prethodno rešiti pitanje države. S druge strane, našeg kretanja ka Evropi, a sada govorimo o članstvu u Savetu Evrope, ne može biti dok se ne reši pitanje države.
      
       Znači li to da su za vas predsednički izbori u Srbiji potpuno u senci rasprave o budućnosti zajedničke države?
       - Javnost, po mom najdubljem uverenju, nije protiv toga da zajednička država opstane, ali jedan deo političke elite u svemu tome gleda samo svoje uže, parcijalne, stranačke i poslovne interese, koji potpuno nadilaze nastojanje da se ta država očuva. Imajući u vidu trud koji sam uložio da se država očuva, i pre i posle potpisivanja Beogradskog sporazuma, potpuno je prirodno da razmišljam - može li se još nešto učiniti? Može li se učiniti i taj drugi korak da se politički sporazum pretoči u jedan pravni akt, u ustavni dokument, ustavnu povelju. Po mom sudu, biće potrebno uložiti još jedan napor da se u danima koji dolaze i to pitanje reši. Onda ću imati odgovor na pitanje - da li ono za šta se zalažem treba i dalje da nastavim da ostvarujem sa mesta na kome se sada nalazim, ili sa nekog drugog mesta.
       Odmah da budem potpuno jasan, i na republičkoj funkciji, na mestu predsednika Republike, takođe se može raditi za opstanak zajedničke države, pri čemu su to zalaganje i napor da se nešto učini u nekom pogledu možda još neophodniji, ako se ima na umu da najveći udarci zajedničkoj državi dolaze iz obe republike, da ne kažem preko obe vlade - u Srbiji i Crnoj Gori.
       Ali, u ovom trenutku kada se to sve lomi, kada su ljudi koji su radili na izradi ustavne povelje utvrdili da ne mogu da se slože, mislim da me sve ono što sam dosad uradio i za šta sam se dosad zalagao obavezuje da se potrudim da posao obavim do kraja. Otud odlaganje odluke.
      
       Rekli ste da je raspisivanje predsedničkih izbora u Srbiji preuranjeno. Ko je i zašto, po vašem mišljenju, žurio da raspiše te izbore?
       - Moralo se raditi brže na ustavnoj povelji, a ustave Srbije i Crne Gore trebalo je najpre usaglasiti sa ustavnom poveljom, a zatim održati predsedničke izbore u Srbiji. Pošto interes sada najvećeg dela vladajuće grupacije u Srbiji nije opstanak nego nestanak sadašnje zajedničke države ili produženje njene agonije, onda je za njih bilo prirodno da krenu sa izborima koji odvraćaju pažnju sa rada na ustavnoj povelji. Predsednik republičke vlade je već nagovestio da bi u daljem angažovanju potpisnika sporazuma u radu na ustavnoj povelji, učešće potpredsednika savezne vlade bilo otežano s obzirom da je on ušao u predizbornu kampanju. Može se desiti da još neko uđe u predizbornu kampanju. Pa, i predsednik i premijer Crne Gore ušli su u predizbornu kampanju. Time se na dosta nevešt način dokazuje da cela halabuka oko izbora ima za cilj da se spreči rad na ustavnoj povelji. Jer, eto, glavni akteri su angažovani oko izbora...
      
       Nije li tu, možda, reč i o nečijem pokušaju da vas, ili još nekog od potencijalnih kandidata za funkciju predsednika Srbije, unapred onemoguće i eliminišu iz izborne utakmice?
       - Jasno je da je agonija SRJ samo sredstvo, način i put da ne dođe do novih skupštinskih izbora u Srbiji i da se vlast koncentriše u manjem krugu... Sve je usmereno na to da do parlamentarnih izbora ne dođe, a ne može se doći, naravno, ukoliko se prvo odlaže sa ustavnom poveljom, a potom i sa ustavom Srbije koji bi morao biti usaglašen sa ustavnom poveljom. Jer, donošenje novog ustava Srbije automatski dovodi do izbora. To treba odložiti do 2004. godine. Mi smo, nažalost, čuli od DOS-a, ili od onoga što je ostalo od DOS-a, priču koju smo ranije slušali iz usta Slobodana Miloševića, naročito početkom devedesetih godina - da se izbori održavaju samo u ono vreme kada im to sleduje i da mandat jedne vlade i jednog skupštinskog saziva mora trajati pune četiri godine. Milošević je posle izvesnog vremena, kalkulišući na razne načine, od toga odustajao. Ali, sada ponovo čujemo tu priču - sve, samo ne izbori.
       Sve je usmereno samo na to da skupštinskih izbora ne bude a da se ima što potpunija vlast, makar i nad parčetom zemlje, makar to bila samo Srbija, a ne zajednička država, makar to bio jedan deo Srbije, makar se vlast i feudi delili i sa Čankovim autonomašima u Vojvodini, onima koji kad kažu autonomija, misle na državnost. To je, naravno, način razmišljanja koji veoma podseća na Miloševića, jer on je želeo da sačuva potpunu vlast, makar ta vlast bila svedena samo na Dedinje... Mi jednostavno mandat od birača za to nismo dobili. Pored mnogih drugih izneverenih obećanja biračima, mene zapanjuje to da neko može dve godine posle izbora potpuno da zaboravi da smo pobedu nad Slobodanom Miloševićem izvojevali tako što smo se zalagali i biračima obećali da ćemo sačuvati zajedničku državu, doneti novi ustav te države i novi ustav Srbije, Miloševićeve zakone zameniti novim, demokratskim. Pitam se: da li će ostatak DOS-a i G17 u istoriju ući na taj način što su uspeli da i ono što je ostalo od Jugoslavije potpuno rasparčaju.
      
       Predsednički izbori u Srbiji, pogotovo ako se i vi kandidujete za tu funkciju, biće neka vrsta referenduma ili plebiscita o sadašnjoj republičkoj vladi. Nije li, stoga, neobično da vlada, koja - po vašem mišljenju - sve čini da izbegne prevremene skupštinske izbore, žuri da raspiše predsedničke izbore, na kojima će se birači opet, makar indirektno, izjašnjavati o njoj?
       - Ne vidim u tome nelogičnost. To je vlada koja je u nekoliko navrata izbegla da dopusti parlamentu da se o njoj izjasni, koja, zapravo, ni posle više od godinu i po dana rada nije podnela parlamentu račun o svome radu. Objašnjenja su prosto neverovatna. Prvi put, kada je pitanje poverenja vladi pokrenuto u samom parlamentu od pojedinih opozicionih stranaka, konkretno od SRS, odgovor je bio da pitanje poverenja vladi ne mogu da pokreću stranke koje nisu glasale za tu vladu. Izbegavalo se podnošenje izveštaja, ukoliko tu ne računamo ono što predsednik vlade katkad govori pred TV kamerama, recimo, slavodobitno se obraćajući povodom 500 dana rada vlade ...
       Stoga mislim da je jedina korist od ovih predsedničkih izbora to što će omogućiti da dođe do političkog plebiscita o vladi.
      
       Da li bi nas pobeda predsedničkog kandidata u Srbiji koji važi za oštrog kritičara Đinđićeve vlade, približila vanrednim skupštinskim izborima?
       - Bili bismo bliže izborima kada bi se ta vlada ponašala odgovorno, ali ta vlada se ne ponaša odgovorno. O njenoj neodgovornosti i nepoštovanju važećeg prava još više govori njena jagma za mandatima drugih političkih stranaka. Bojim se da će se ta vlada, koja izbegava da se u parlamentu suoči s kritikom svoga rada, u jednom trenutku, ovako ili onako, suočiti sa nekim drugim nezadovoljstvom izvan parlamenta.
      
       Zašto vaša stranka (DSS) nije iskoristila priliku da tu vladu obori u parlamentu, uz pomoć socijalista, radikala, svejedno?
       - Zato što smo tada smatrali da toj vladi treba pružiti šansu i nastojali smo da na svaki način utičemo na to da se u vladi dogovaramo. Da budem još jasniji, ponašali smo se skrupulozno, za razliku od ostatka DOS-a, koji se ponašao beskrupulozno. Štedeli smo vladu, priznajem, i u tome je možda bilo preterane trpeljivosti i popustljivosti. To nam se prebacuje a i sami sebi to prebacujemo.
       Tu je naravno, i pitanje da li treba da se nađemo u društvu stranaka protiv kojih smo se koliko juče zajednički borili. To sebi u tom trenutku nismo mogli da dopustimo. Možda je to propuštena prilika, ali u svakom slučaju je korisno što su u međuvremenu pokazane prave namere vlade ili vladajuće grupacije u Srbiji, jer desilo se nešto što istorija parlamentarizma ne pamti. Da neko ko ima tanušnu većinu u parlamentu jednostavno otme, pokrade jednu petinu poslanika, izbaci ih iz parlamenta nasilno, grubo, ne pozivajući se ni na šta, samo da bi svoj položaj ojačao.
       Ali, kažem, u svakom zlu ima i nečeg dobrog. Pokazalo se, sa časnim izuzecima, pravo lice DOS-a i pravo lice Vlade Srbije.
      
       Da li i činjenica da će predsednički mandat onoga ko pobedi na predstojećim izborima u Srbiji biti vrlo kratak, samo do usvajanja novog ustava, posle čega slede ponovni izbori, možda doprinosi vašem dvoumljenju da se kandidujete?
       - O tome ne razmišljam. Moje kolebanje je, kao što sam već rekao, vezano za sudbinu naše zajedničke države i za dodatne napore koje treba uložiti za njeno očuvanje. Čini mi se da je potrebno da se razjasni ono što je sporno u vezi sa ustavnom poveljom i obavezom potpisnika, a to sam osećao i pre nego što sam stavio svoj potpis na taj sporazum. Sem toga, veoma mi je važno da se prethodno razjasni i principijelno pitanje mandata jedne političke stranke koji su oteti. Inače, nisam opterećen pitanjem dužine predsedničkog mandata jer smatram da je u svemu najvažnije, kako ste i sami rekli, plebiscitarno izjašnjavanje za jednu ili drugu politiku.
      
       Verujete li da sporna pitanja u vezi sa ustavnom poveljom mogu da se reše samo u krugu domaćih aktera, ili će morati da posreduje i Evropa. I, šta se može očekivati od Evrope, budući da ni oni nisu u svemu jedinstveni, jer se gledišta Havijera Solane razlikuju od predloga Venecijanske komisije?
       - Prirodno je da je stav visokog predstavnika Evropske unije za spoljnu i bezbednosnu politiku dosta neodređen, dok Venecijanska komisija, koju je oformio Savet Evrope, ima više ekspertski karakter, jer iznosi samo svoje mišljenje. To mišljenje je vrlo dobro. Ono podseća na prostu činjenicu da država može biti iznutra uređena ovako ili onako i da je vreme nekih klišea o federacijama, konfederacijama, unitarnim državama iza nas a da prilike zahtevaju neka nova rešenja. Pogotovo to važi za prilike na Balkanu posle raspada jedne složene države, posle ratova i međunarodnog prisustva u Bosni, na Kosovu, u Makedoniji itd. Ali, ta rešenja moraju biti takva da ne idu nauštrb onih svojstava koja državu čine državom, sposobnom da komunicira sa drugim državama i međunarodnim organizacijama.
       Više puta sam to isticao - postoji prvo Beogradski sporazum, onaj njegov politički deo na kome sam najviše radio i uticao na njegovo stvaranje, bez mešanja spolja. Taj sporazum je vrlo određen i kamo sreće da su se svi njega držali - mi bismo ovog trenutka već imali ustavnu povelju.
      
       A kako bi mogao da se reši spor sa mandatima u Skupštini Srbije?
       - Mislim da će se to rešiti po pravilima onog dela sveta u koji hoćemo da uđemo i svaki dan se busamo u grudi da mu već pripadamo. Ta pravila obavezuju. Videli smo kako ta pravila obavezuju i jednu novostvorenu koaliciju u Crnoj Gori - savez koalicije Zajedno za Jugoslaviju i liberala. Oni su posle raspisanih izbora pokušali da menjaju izborna pravila i opomenuti su od evropskih institucija. Mislim da je to u redu, ma koliko se, inače, u mnogim drugim stvarima ne slagao sa politikom dosadašnje Vlade Crne Gore. Vlada Srbije i poslanici u parlamentu, uveren sam, sa tom činjenicom će se suočiti i kad je reč o OEBS-u i kad je reč o Savetu Evrope. Nažalost, bolje bi bilo da je to pitanje rešeno unutar zemlje. Ali, ono je već internacionalizovano i to zaslugom DOS-a.
      
       Šef misije OEBS-a u SR Jugoslaviji je nedavno u intervjuu NIN-u izneo mišljenje da bi bilo ipak najbolje da se taj spor reši pred domaćim sudskim institucijama. Dakle, izgleda da ni OEBS baš ne žuri da se u to umeša?
       - I DSS je tu imao potpuno jasan stav - sačekati da se naše institucije izjasne. One su se izjasnile. Savezni ustavni sud se izjasnio. Onda smo, na moje zaprepašćenje, mogli čuti od ljudi iz stranke koja se diči velikim brojem pravnih eksperata, Građanskog saveza Srbije, da odluke Saveznog ustavnog suda mogu a ne moraju da se sprovode. Neverovatan je voluntarizam u ostatku DOS-a. I nepoznavanje Ustava.
       Sad su stvari potpuno jasne. Ono što je sada potrebno jeste poštovanje prava. Na koji način će to biti ostvareno, sasvim je svejedno. Mislim, to je ono što nama najviše nedostaje i to je jedna od najvećih boljki vladajuće većine u Srbiji u protekle skoro dve godine - potpuno i često oglušivanje o važeći pravni poredak, ma kakav on bio. Nije čudo što je skoro na stub srama stavljeno moje zalaganje za poštovanje prava, za pravnu državu, za vladavinu prava. Nije slučajno što je onako podsmešljivo u jednom delu te vladajuće koalicije govoreno o legalizmu. Legalizam, nego šta. Sve počiva na tome. To je jedno od najsvetijih pravnih načela. On sprečava da volja pojedinca ili trenutne vladajuće većine bude pretočena u zakon. Zakon je zakon, on ne može služiti parcijalnim interesima.
      
       Ali, to sa mandatima ipak nije samo pravni problem. To je i politički problem. Politički problemi se ne mogu efikasno rešavati samo pravnim sredstvima. Da li ste vi spremni na neku vrstu dogovora i kompromisa oko tih mandata ili termina prevremenih skupštinskih izbora u Srbiji?
       - Apsolutno. Ali u skladu sa pravom, a ne mimo njega. Šta hoću da kažem? Mogli smo čuti, da li iznuđeno ili ne, izjavu republičkog premijera da DSS može dobiti nazad svoje mandate pod uslovom da se dobro vlada u parlamentu. Ne, onaj ko se dobro ne vlada je Vlada Srbije. Ona se ne vlada dobro, ne u onom smislu u kom Zoran Đinđić govori, nego tako što ne poštuje važeće zakone i sporazume između stranaka. Kompromis je, znači, moguć, ali samo u okviru važećeg pravnog poretka.
      
       Jedna od najvećih političkih afera - navodni pokušaj zloupotrebe vojske i navodno planirani upad u jednu od zgrada Vlade Srbije - nije nikada do kraja razrešen. Deo javnosti je stekao utisak da ste vi iz nekih razloga pokušali da to zataškate. Verujete li, nakon svega što se dogodilo, da ste u tome možda načinili bilo kakvu grešku ili pogrešnu procenu?
       - Nikakve greške nije bilo. Nikakvog upada u Vladu Srbije nije bilo. Vlada Srbije vlada izmišljotinama i prevarama. I priča o upadu koji se nije desio je izmišljena jer, na kraju krajeva, da se desio onda bi se za to znalo, postojala bi neka obijena vrata, postojali bi neki pretučeni ljudi, nešto bi se desilo. Od svega toga se ništa nije desilo. Bila je samo jedna indicija da postoji mogućnost prisluškivanja telefonskih razgovora o čemu se, inače, naširoko govorilo u našoj javnosti. Na to je skrenuta pažnja onima čiji je posao da se time bave. Ti ljudi su se u skladu sa svojim ovlašćenjima postarali da utvrde u čemu je problem i utvrdili su da se na tom spornom mestu nalaze pojedine vladine ustanove. Zaključeno je da da se u to ne treba dalje upuštati, pogotovu u mesecu opterećenom svim i svačim (bilo je to na početku juna, ne treba da podsećam šta se sve dešavalo do i od Miloševićevog izručenja Hagu).
       To je cela priča. Od svega toga načinjena je izmišljotina, direktno podmetanje. Ali, kad je reč o Vladi Srbije, to i nije jedina afera koju je ona proizvela. Vlada Srbije vlada aferama. Nijedna od tih afera nije raščišćena do kraja. Podsetiću vas na slučaj nesrećnog Gavrilovića koji je ubijen posle razgovora u mom kabinetu. Posle toga je Vlada Srbije jednostavno žrtvu pretvorila u krivca. Čuli smo na koji način je o pokojnom Gavriloviću govoreno i u Vladi Srbije i na koji način je to pripisano kabinetu. Slične stvari se ređaju posle toga, besmislica do besmislice - udari, saradnja sa Vojskom Republike Srpske u rušenju režima, priča o tome da neko hoće da isprovocira sukob između vojske i policije... Vojska se prošle godine baš u junu oglasila o svemu tome. Jednostavno, to je način na koji ta vlada postoji. Marketing i afere su način postojanja Vlade Srbije. Ona svoje postojanje dokazuje na taj način. Takvih slučajeva imate koliko hoćete. Setimo se, na kraju krajeva, i špijunske afere Momčila Perišića. Cela stvar je pretvorena u nešto drugo. Možda je bilo nekih propusta u radu Uprave bezbednosti, mada oni nisu dokazani. Ako su postojali, bili su minimalni. Cela ta priča je pretvorena u priču o tome da Uprava bezbednosti jednostavno nije pod kontrolom, da ona kontroliše celo društvo. I nešto što bi u svakom civilizovanom društvu bilo rešeno na jedan način, pretvoreno je u nešto drugo zahvaljujući kontroli nad medijima. Da li treba da govorim na koji način se ta kontrola ostvaruje, koji su to instrumenti? Hvala bogu, ljudi počinju da pišu o medijskim manipulacijama, o centru u Vladi Srbije koji ne služi za normalnu komunikaciju, za normalne informacije, već za dezinformacije.
      
       Kome je to više štetilo, kome je više koristilo?
       - Svakako da je štetilo i jednoj i drugoj strani. Najviše je štetilo državi. Ali, moram reći da istina na kraju krajeva uvek ispliva. Onaj ko je pokušao da vlada neistinama mora na kraju da se suoči sa tim da je neistina - neistina. Ta strana mora biti na gubitku i polako jeste na gubitku. Imamo pred sobom niz takvih slučajeva koji je trebalo da prikriju nešto drugo; prvo, ono što je vlada trebalo da čini, a nije činila - neuspehe u toj politici, reforme koje su ostale prazna priča, koje su, umesto da budu pokretač, postale kočnica promena. Kada govorim o neuspehu reformi, izuzimam, naravno, onaj deo koji funkcioniše, pre svega makroekonomski, dakle monetarni sistem, deo fiskalnog sistema, suzbijanje inflacije, itd. Šta se, međutim, postiglo u svemu ostalom - kad je reč o industrijskoj proizvodnji, unapređenju poljoprivrede, razmeni sa svetom, o zaposlenosti, odnosno nezaposlenosti? To je trebalo prikriti ovakvim pričama.
       Ovakvim pričama trebalo je, izgleda, prikriti nasrtanje na volju naroda i krivotvorenje te volje. To nije samo oduzimanje 45 mandata DSS u Skupštini Srbije već i onemogućavanje da ta, po svim anketama najjača stranka, bude pedstavljena u Saveznoj vladi. I mesto ministra finansija u Saveznoj vladi je DSS-u oteto. Na tom mestu se već mesecima, potpuno suprotno Ustavu i zakonu, nalazi čovek koji je vršilac dužnosti ministra, iz G 17 plus. Takvih stvari imate koliko hoćete.
       Sve izmišljene afere, od prve do poslednje, uključujući i ovu Pavkovićevu, neslavno su se olupale o glavu svojim tvorcima. Na kraju se sve svelo na priče o kafama, sendvičima... To vam je najbolji primer da su na kraju krajeva ipak tvorci izmišljotina više na gubitku. To naravno proizlazi iz nečega što je rekao Ljuba Davidović da narod nikada ne gubi parnicu. Onaj ko se sa narodom parniči, on je na gubitku. Ovo što radi Vlada Srbije je parnica sa narodom.
      
       Zašto u Srbiji nema zakona o finansiranju političkih stranaka? Da li ste vi, DSS, spremni da obelodanite vaše stranačke finansije, spiskove donatora i iznose donacija koje je vaša stranka dobila? Da li na te prihode plaćate porez?
       - Prihodi i rashodi DSS su dostupni javnosti i potpuno su transparentni. Ali, način na koji se finansiraju stranke je nedopustiv. Na to smo više puta upozoravali, pokrećući inicijativu da se donese zakon o finansiranju stranaka. Ali, te inicijative DSS-a su odbijene. U jednom trenutku je kao rezultat nekakvih sporazuma našim zalaganjem bio donet skup pravosudnih zakona, ali oni su vrlo brzo potpuno izmenjeni i još jedanput je izazvano nezadovoljstvo ljudi koji rade u pravosuđu.
       Pada u oči i može zaista samo da izazove zgražanje nad ljudima koji danas govore o reformama i promenama činjenica da su oni propustili priliku da se Ustav Srbije promeni i da se izbori za predsednika Republike održe ne po Miloševićevom ustavu već po novom ustavu. Propustili su još nešto - da za ove predsedničke izbore, makar i ovako održane i po Miloševićevom ustavu, donesu i odgovarajuće propise koji bi bili drugačiji, uključujući i one koji bi regulisali finansiranje stranaka i kampanje. Svega toga nema.
       Pazite, tu nije kraj priče, da ne budemo naivni. Postoji niz drugih zakona, koji se, ako hoćemo u Evropu, moraju doneti. Recimo, zakon o sukobu interesa, zatim zakon o nespojivosti funkcija. Nema ni zakona o političkim strankama, ni demokratskih izbornih zakona. Zakon o finansiranju stranaka sam već pomenuo. To su jednostavno stvari koje se moraju urediti. One nisu uređene i s tim se ulazi u izbore.
      
       Ima li i stranog novca u našoj politici. Da li se i "strani faktor" sada direktno angažuje na domaćoj političkoj sceni?
       - To je nešto na šta sam ukazivao i ranije. Mislim, zaista, da DSS može podignuta čela da uđe u bilo koje izbore posle onoga što se desilo i što je potvrđeno i na izborima 24. septembra 2000. godine. Tada su, ako se sećate, SAD, pošto nije bilo diplomatskih odnosa, osnovale kancelariju u Budimpešti, na čijem je čelu bio sadašnji američki ambasador u Beogradu Vilijam Montgomeri. Budimpešta i Segedin bile su Eldorado velikog broja opozicionih stranaka i nevladinih organizacija.
       Nekako uoči tih izbora 2000. godine na jednoj pres-konferenciji u Vašingtonu, postavljeno je portparolu Stejt departmenta pitanje o finansiranju stranaka, a on je odgovorio da jedna stranka nije finansirana iz Vašingtona, a to je DSS. To je ono što znam.
       To su valjda neke stare ljubavi koje se ne prekidaju i koje se izražavaju u novcu. Neke od tih veza su nesumnjivo ostale i do dana današnjeg. Ovde smo sada zasuti raznim konferencijama koje organizuju neke nevladine organizacije. U razgovorima sa nekim dobronamernim i razložnim predstavnicima Saveta Evrope rekao sam da će preko tih bezbrojnih konferencija nevladinih organizacija, gde se naravno obrću, a zašto ne reći i rasipaju, velike pare, i sama ideja reformi biti ogađena.
      
       Čini li vam se da neke strane zemlje ili vlade sada imaju svoje favorite na predstojećim predsedničkim izborima u Srbiji?
       - Navijanje nesumnjivo postoji, samo je pitanje načina na koji se navija. U to neću da se upuštam, ali je sigurno da se ta vrsta navijanja može dokazati u nekim drugim postupcima pojedinih vlada.
      
       Ako se kandidujete na predsedničkim izborima u Srbiji, da li verujete da biste mogli da pobedite u prvom krugu?
       - Dajte da prvo vidimo hoću li se kandidovati. Sasvim načelno, dobro je kad čovek veruje u sebe, bez toga nema pobede, ali nije dobro kada je ta vera tolika da apsolutno potcenjuje sve protivnike.
      
       Ali, problem sa ustavnom poveljom neće, izgleda, biti definitivno rešen do poslednjeg datuma za prijavljivanje.
       - Neće, ali će stvari biti jasnije. Ta kola su se zaglibila. Neki korak dalje koji nas upućuje na to da li se iz tog gliba može izaći biće dovoljan za donošenje odluke.
      
       STEVAN NIKŠIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu